Uravnotežena ishrana

Veoma je važno, bilo na koji način da se hranimo (termički obrađenom hranom ili živom tj. presnom) da ishrana bude raznovrsna.

Koristiti konstantno, svakodnevno istu vrstu hrane, pa makar to bile namirnice idealnog odnosa baza i kiselina, kao što su npr. pšenica ili pak, banane, u dužem periodu nije preporučljivo. To se može raditi samo u nekim vanrednim okolnostima kao što su, vremenske nepogode (suša, poplava, grad, itd.) ili u vreme rata, kada vlada velika oskudica.

Što je naša hrana raznovrsnija, to će organizam biti bolje snabdeven vitalnim materijama (enzimi, vitamini, minerali) i biće zdraviji i životniji. Akcenat treba biti, upravo na tim vitalnim saupstancama u prirodnom obliku (nikako u sintetickom) a manje na velikom unosu proteina, ugljenih hidrata i masti, na kojima, pretežno insistira zvanična nutricionisticka nauka.

Ne treba robovati tabelama kojima se propisuje tačan unos kalorija koje dnevno treba uneti, već se možemo osloniti na osećaj umerenosti. Dakle, ne prejedati se, jer svako preterivanje (ma na koji način da se hranimo) ima negativne efekte, koji mogu biti i dramatični.

Dnevni unos hrane treba podeliti na više obroka, najbolje pet dnevno, kako ne bi dolazilo do velikog opterećenja organa. Većina autora preporučuje više hrane u prepodnevnim satima, a manje u večernjim, kako se ne bi remetio dobar san, koji je izuzetno važan u očuvanju zdravlja. Jesti više puta, ali po malo, i ne obraćati previše pažnje na količinu unešenih kalorija, jer to i nije ništa drugo do-mit. Nije suština unošenja hrane u organizam, u broju kalorija, već omogućiti organizmu da funkcioniše optimalno, bez smetnji.

Nije isto da li je osoba fizicki aktivna, ili sedi po celi dan u kancelariji. Količina potrebne hrane bitno je različita. Fizički aktivna osoba će imati bolje zdravlje, jer je čovekova priroda da se kreće, i zato danas i zvanična nauka o ishrani fizičku aktivnost tretira kao bitan elemenat pravilne ishrane i ne odvaja je od ishrane.

Međutim, neke od sugestija zvanične nauke o ishrani, u prirodnoj medicini nisu prihvatljive, i deluju u priličnoj meri nelogično. Na primer, dozvoljena količina alkohola dnevno, ili pak tvrdnja da su proteini životinjskog porekla superiorniji od onih recimo, iz jezgrastog (koštunjavog) voća. Takodje tvrdi se da su tzv. „obogaćeni hleb“ i testenina, osnovne životne namirnice, koje treba svakodnevno unositi u organizam. To je suprotnost zdravlju, nema sumnje!

A najveći nedostatak je taj što se preporučuje, da hranu koristimo pečenu, kuvanu (na niskim temperaturama), a da izbegavamo prženje. Tim činom termičke obrade, hrana nije više  ono što bi trebala da bude, već se pretvara u balast koji opterećuje naš organizam, iz kojeg se tek mali deo iskoristi.

Danas, kada je kao retko kada u prošlosti, stavljen akcenat na hranu kao takvu, veća je opasnost od prevelikog unosa „kalorija“, odnosno proteina, ugljenih hidrata i lipida, nego od, eventualnog, manjka ovih hranljivih sastojaka! Zato treba insistirati na većem unosu prirodnih, vitalnih, sastojaka jer su oni koji obnavljaju naše ćelije i održavaju zdravlje. A proteini biljnog porekla ništa nisu „lošiji“ i manje vredni od životinjskih, već je obrnut slučaj!

Zanimljivost. Jos 1930. godine Miloš Crnjanski govori o potrebi za većim unosom žive hrane (tim rečima) i spominje „božanstveno maslinovo ulje“. Još kaže da kao sredstvo lečenja najviše veruje u Sunce (on ovu reč uvek piše velikim slovom „S“), more i vazduh, i fizičku aktivnost, pa je, stoga bio revnostan sportista (skijaš, teniser, a u mladosti igrao je i fudbal) što je prava retkost među umetnicima.

(Ne)iskvaren ukus

Deca, čiji je ukus neiskvaren (tu spadaju i retke odrasle osobe) ne vole začine u hrani (ljuto, kiselo, preslano itd.), i čto su začini neprirodniji, averzija je veća. Takođe, ne vole ni ukus alkoholnih pića, i kad iz znatiželje probaju tako nešto,  čine karakteristične, živopisne grimase na licu, i čude se kako odrasli tako nešto vole. Svi mi, kada smo, kao pubertetlije, popili prvu flašu piva, uradili smo to sa priličnom odvratnošću, samo da bi smo dokazali da i mi to mozemo, i da smo već odrasli, iako nam je to piće bilo gorko.

Žestoka i „konkretna“ jela (i pića) karakteristika su „nivoa“ civilizovanosti i „progresa“, i znak dobrog imovnog stanja, statusa i položaja u društvu. Senf, biber, sirće, ljuti sosovi, moče… to je, vremenom, u kulinarstvu postalo znak dobrog ukusa „rafiniranosti“, i uopšte, nivoa.

Gore navedeno prija našim nepcima, ali ne i našem organizmu. Naša krv ne postaje, na taj način, zdravija i otpornija, već slabija i zatrovanija, neotpornija na bolesti. To je cena uživanja u pikantnom ukusu, koji nije prirodan, već pre, veštački.

Da li neprerađene namirnice mogu biti ukusne? Svakako da mogu. Svaka prirodna namirnica ima svoj originalan ukus koji današnji čovek ne prepoznaje i ne može da „registruje“, jer mu je čulo ukusa deformisano. Svako voće je ukusno jer je „zaslađeno“ prirodnim, voćnim šećerom.

Da li je sirovo povrće ukusno? Svakako da jeste, ali pošto neke vrste u sebi ne sadrže (bar ne veće količine)  šecera ili kiseline, prvi dodir sa jezikom i nepcima, deluje neukusno. Da li je takav slučaj bio i sa ljudima u prošlosti koji nisu znali za prefinjene začine, pa ni za kuhinjsku so? Njima je, po svemu sudeći, povrće bilo prihvatljivo i ukusno u samom startu, dakle, takvo kakvo jeste.

Običaj kuvanja povrća, svakako je, relativno novijeg datuma, odnosno „dostignuće“ civilizovanog načina života. Isti je slučaj i sa mlekom, koje je, i do skora korišćeno u isključivo prirodnom stanju, i tada nije bilo bolesti civilizacije, tzv. „bolesti obilja“ kakve imamo danas (karcinom, dijabetes, srčane bolesti itd.) Mleko je „pitkije“, ako u njega ubacite kafu, kakao, itd., sa narko supstancama kao što su kofein, tein itd. Milkšeik (ili kapućino) je poželjniji nego sirovo mleko, makar i zaslađeno.

Zašto „bela kafa“ ili milkšeik, a ne sirovo mleko? Neko će reći: “ iz razloga sigurnosti“, da ne bi smo dobili salmonelozu. Svakako da to nije jedini razlog, a ni primarni. Glavni razlog je, dakle, u uživanju u „konkretnoj“ hrani, u ovom slučaju napitku. Tu značajnu ulogu igra i zagrejanost napitka, koja, uobičajeno prijatno deluje na organizam. Međutim, milkšeik, topla čokolada, „bela kafa“, mogu se sačiniti i sa sirovim mlekom. Sa tom razlikom, što umesto belog šećera ide žuti ili smeđi, a kafa ili čokolada, zamenjuju se prirodnim namirnicama kao npr. sirup od šećerne trske ili šećerne repe. Ta smesa se „utopljava“ na 40 Celzijusa, što je sasvim dovoljno za prijatan (i prirodan) ukus, jer preko toga vitalni elementi, koji znače život, stradaju.

A što se tiče bakterija, ako je mleko proizvedeno na organski način, uz poštovanje pravila higijene, svaka opasnost, te vrste je isključena ili u najgorem slučaju, svedena na minimum. Pasterizovano mleko i nije mleko, već surogat, imitacija mleka, a to se radi, pre svega, iz razloga profita, a ne iz „razloga sigurnosti“, kako se predstavlja. Pasterizovano mleko, trajniji je proizvod od sirovog mleka, a u prehrambenoj industriji, trajnost proizvoda na prvom je mestu, a kvalitet, tek na drugom.

Alkohol, kofein, tein itd., znak su „odraslosti“, „višeg nivoa življenja“, uživanja u životu, jer, jedanput se živi. Tako se živi i „uživa“, ali neprirodno, što će reći, kratko. Svakako, stvar je izbora i životne filozofije svakog pojedinca: „kratko i slatko“ili, dugovečno, a ipak „slatko“. Sve je relativno, reći ce neko.

Da li je sve relativno?

Hleb, jedna neobična mogućnost

Hleb je, od davnina, „osnovna ljudska namirnica“. Da li je industrijski proizvedeni hleb od rafinisanog, belog brašna (sa modernim načinom pečenja) kakav danas koristimo, zaista zdrav i koristan ljudskom organizmu? Sve ukazuje na to da je ovakav hleb bez hranljivih svojstava, čak štaviše, štetan po organizam!

Rafinisanjem (to jest modernim načinom mlevenja podesnim za konditorsku industriju) pšenicno zrno razlaze se na mekinje  u kojima je gotovo sve što vredi iz zrna, i belo brašno iz srži zrna koje je gotovo čisti skrob, beskoristan ljudskom organizmu. Dekstrin, ugljeni hidrat iz skroba, poznato je, upotrebljava se u građevinarstvu, za izradu lepka!
Belo brašno prakticno je bez roka trajanja, što je idealna situacija za stotine konditorskih proizvoda kojima je ovaj proizvod sirovina. Nedostatak vitalnih materija u belom brašnu (enzimi, vitamini i minerali) prehrambena industrija nadomešćuje aditivima, to jest sintetičkim „vitaminima“ i „mineralima“, što je, u velikoj meri, besmislen postupak, ali i štetan po zdravlje.
Može li se napraviti hleb u kojem će biti očuvana hranljiva svojstva pšenicnog zrna? Moje je iskustvo i saznanje da je nešto tako  moguce.To je hleb od stoprocentno integralnog pšenicnog brašna, pečen postupkom kojim se hranljive materije aktiviraju a dekstrin uništava, to jest transformiše u grožđani šećer.
Integralno pšenicno brašno dobija se mlevenjem celog zrna, to jest prekrupom žitnog zrna, u kojoj ostaju svi sastojci zrna, kako, vitalnim materijama bogata opna (ljuska), tako i unutrašnjost zrna. Ovim načinom mlevenja životne materije iz zrna koje čine dobro ljudskom organizmu, ostaju u brašnu.
Takvom brašnu, odnosno testu mogu se, radi poboljšanja ukusa dodavati razne prirodne namirnice kao što su: med, žuti (smeđi) šećer, nerafinisano ulje kao i razno povrće i voće u sirovom ili osušenom stanju.

Danas imamo situaciju da je u prodavnicama u ponudi „crni hleb“ koji je, u stvari, beli obojen raznim proizvodima, često se u te svrhe koristi kakao.
Druga, bitna stvar, jeste sam postupak pečenja. Posebnim postupkom pečenja, hleb postaje hranljiva namirnica, bez većine negativnih svojstava koja dovode do raznih bolesti, pa i najtežih.
Kako treba peći hleb?
Pre svega neophodno je potrebno duže pečenje od uobičajenog, koje postupno pretvara skrob, odnosno dekstrin, u grožđani šećer, čime hleb postaje koristan organizmu. Zatim pećnica se priprema na posebnim temperaturama koje omogucavaju da je hleb po vađenju iz pećnice hranljiva  namirnica na našem stolu.
Takođe, veoma je bitna i posebna priprema testa,koja se odvija u više faza, kako bi testo na pravilan i zdravstveno ispravan nacin, bilo spremno za proces pečenja.
Ovako dobijeni hleb bitno je drugačiji od industrijski proizvedenog i za one koji ne mogu bez hleba, prihvatljivo je rešenje.

Svakako, presna hrana podrazumeva da se namirnice termički ne obradjuju, i umesto hleba koristi se naklijala pšenica. Ipak, kako bez hleba najvećem procentu ljudi ishrana je nezamisliva, to ovakav hleb u manjim količinama može se preporučiti.

Bolesti koje se prenose hranom (infekcije i trovanja)

Nesumljivo, danas je prisutan daleko veći strah od infekcija putem hrane, nego od trovanja hranom, iako su trovanja raznim hemijskim jedinjenjima, izvesnija i realnija opasnost, objektivno gledano.

Infekcije hranom uzrokovane su unosenjem živih ćelija mikroorganizama. Kolika je, zapravo, opasnost od infekcija koje izazivaju patogeni organizmi koji se nalaze u hrani? Stiče se utisak da je ovaj problem, inače realan, ipak predimenzioniran.

Ko je najviše ugrozen? Ugrožene su, pre svega osobe izrazito slabog imuniteta, ma kojeg da su životnog doba. Smatra se da su to mala deca i starije osobe. Međutim, deca su, uglavnom dobrog imuniteta, a i među onima srednjeg pa i mlađeg životnog doba, ima onih sa oslabelim imunitetom, što je direktna posledica današnjeg načina života i prenaglašene upotrebe industrijski prerađene hrane, na uštrb žive ( presne) koja stvara imunitet organizma.

Od svih zoonoza, danas se najviše govori o bakteriji salmoneloza, koja je priličan bauk među stanovništvom.

Šta je salmoneloza?

To je infektivna bolest iz grupe zoonoza (bolest koja se prenosi sa kičmenjaka na čoveka putem bakterija, parazita, virusa itd.) zarazno oboljenje izazvano navedenom bakterijom. Obolenje želudačno-crevnog trakta. Javlja se kod životinja i ljudi. Prenosi se , dakle, sa životinja na ljude upotrebom hrane životinjskog porekla, inficirane uzročnikom oboljenja. Primarno je, bolest domaćih životinja (svinja, krava, ovaca, živine…) a u retkim slučajevima može da se prenese i na čoveka, i to, pre svega na osobe sa izrazito oslabelim imunitetom. Prenosi se putem produkata životinjskog porekla (meso, mleko, jaja)

Međutim, bakterija svih vrsta (pa i salmoneloze) danas ima svuda oko nas. Iako se stiče utisak da su posebno ugroženi oni koji se hrane samo živom hranom, bakterijama mogu biti inficirane i osobe koje se hrane na konvencionalan način. Napravite npr. salatu od svežeg paradajza ili istu takvu salatu naručite uz neko kuvano jelo u restoranu. Salmoneloza može biti i u paradajzu, iako paradajz nema nikakve veze sa domaćim životinjama! Isti je slučaj i sa lubenicom, na primer.

Dakle, bakterije ne prenose na čoveka iskljucivo domaće životinje svojim produktima, već se ti mikroorganiozmi nalaze i u vodi zagadjenoj fekalijama kojom se, ponekad , poleva povrće, pa i voće!

Kuvanje ( i pasterizacija) nedovoljna je danas zaštita i preventiva od bakterija i drugih mikroorganizama, i od takve „zastite“, ako se realnije sagleda problem, više je štete nego koristi.

Kako? Jednostavno, ishrana termički obrađenom hranom i sveprisutna pasterizacija, čoveciji organizam dovode do stanja oslabelog imuniteta.Krv u čovecijem organizmu upotrebom mrtve, denaturisane hrane, gubi moć odbrane od patogenih mikroorganizama, a samo živa hrana drži krv u zdravom stanju sposobnosti odbrane od napada patogenih organizama.

Čovečiji organizam, ipak je zaštićeniji od mikroorganizama ako je ishrana presnom (živom) hranom, nego ako je to denaturisanom (industrijski prerađenom) ili kuvanom u domaćinstvu! Izgleda na prvi pogled paradoksalno i nelogično, ali, u stvari, je tako.

Alkalna (bazna) sredina, a to je živa hrana (voće i povrće posebno) nije pogodna za razvoj mikroorganizama, već je to „kisela“ sredina kojoj je podloga termički obrađena hrana.

Čudno je, da je među ljudima manje nelagodnosti i straha od toksičnih hemijskih jedinjenja (koja su sve više prisutna u industrijski prerađenoj hrani) nego od mikroorganizama. Rizik od trovanja, ne samo akutnim, već pre svega konstantnim, u manjim količinama, hemijskim jedinjenjima je sasvim izvestan, realan i prisutan.

Otrovi hemijskog porekla (arsen, živa itd.)svuda su, danas, u našem okruženju: u poljoprivrednom zemljištu na kojem se uzgajaju sirovine prehrambene industrije, u vodi kojom se polivaju poljo kulture sve više je prisutna hemija iz industrije, kao i fekalije iz kanalizacije o čemu je već bilo reči. Zaštita bilja je poseban, i možda najveći problem, koji je danas dostigao alarmantne razmere. Herbicidi i pesticidi su toliko prisutni (nepravilnom i prenaglašenom upotrebom) da su povrće, voće, žitarice i uljarice, gotovo neupotrebljivi u ljudskoj ishrani! Jedina šansa je organska poljoprivreda, na ispitanom planinskom, pre svega , zemljištu… Dalje antibiotici kojim se leče zatočene životinje, pa hormoni rasta kojim se pospešuje „napredak“ životinja itd. itd.

Ne računajuci otrove sa blagoslovom države (koji se i ne broje u otrove) kao što su: konzervansi hrane i pića (često kancerogeni), zatim razne veštačke boje i arome za tzv. osvežavajuća pića, aditivi, pre svega u hlebu koji se svakodnevno koristi. U grupu otrovnih proizvoda, svakako spadaju i: alkohol, nikotin, kofein, taurin, niacin, tein, kuhinjska so, beli šećer, rafinisano ulje i belo brašno.

Možemo imati izuzetan imunitet organizma, to će nam malo pomoći u borbi protiv toksina, za razliku od mikroorganizama.

Treba reći da nikakva termička obrada na visokim temperaturama, ni pasterizacija, ne moze otrove uništiti, staviše, većina otrova na izuzetno visokim temperaturama obrade namirnica (što je danas trend u kulinarstvu) postaju i opasniji nego što su u živoj hrani!

Ipak, straha kod ljudi, od opasnih i sve prisutnijih otrova u hrani, gotovo da i nema! Nije li to čudno?

Treba ponoviti još jednom: veća opasnost čovečijem zdravlju, danas, preti od hemijskih jedinjenja, neretko kancerogenih, nego što je to slučaj sa patogenim mikroorganizmima.

Sremuš salata

Sremuš, vesnik proleća (uz koprivu), ovih dana je u ubrzanom rastu, s obzirom na topliji vazduh. Ima ga na obroncima planina, i raste uvek na istom mestu. Zna ga biti u većim količinama oko Uskrsa.
To je vrsta belog luka iz prirode (koristi se list), i ima više imena kao: divlji luk, medveđi luk itd. Jedna je od najzdravijih biljaka iz prirode, puna enzima, minerala i vitamina. Antioksidant bez premca, prava blagodet za organizam, pun „zimskih“ otrova iz denaturisane hrane prehrambene industrije.
Posle nekoliko dana korišćenja ove biljke, organizam se gotovo preporodi. Iako je ljutog ukusa, želudac ga lako vari i u većim količinama. Ipak, ne treba preterivati.
Salatu možete praviti i sa mešavinom mlade koprive, koja stiže u isto vreme. Nakidati vrhove kopriva (sa čistih terena)i u istom, ili pak nešto manjem razmeru, zajedno sa sremušem sitno iseckati. Dodati jedno ili pak, za oveću porciju, dva umućena jaja (domaće proizvodnje po mogućnosti) malo kozijeg sira (od nekuvanog mleka, isključivo) i malo morske soli. Ako je sir slan, ne treba dodavati soli. Nekoliko supenih kasika maslinovog ili nerafinisanog suncokretovog ulja, malo limunovog soka, i to je sve.

Svakako, za prave ljubitelje žive hrane, salata ide bez jaja i sira. I ovakva salata takođe je ukusna.
Dobro izmešati, i paziti na prejedanje jer je veoma ukusno. Ovako sačinjenu salatu jesti desetak dana, iz dana u dan, uz nešto povrća i voća, i vaš će probavni aparat (ali i celi organizam) biti „kao nov.“

Prijatno!