Paradajz salata sa sušenim vrganjima

Ono što , uobičajeno, nazivamo „salata“ može biti punovredan obrok, sa svim potrebnim materijama kako bi organizam funkcionisao „bez greske“. Najjednostavnija varijanta punovredne salate jeste, svima znana šopska salata. Tradicionalno se spravlja od paradajza, sitno iseckanog crnog luka, sira, najbolje mladog, po mogućnosti kozjeg, od nekuvanog mleka, a oni koji ne koriste namirnice životinjskog porekla mogu jednostavno napraviti ovu salatu bez sira.Zatim ulja (danas bi trebalao nerafinisano da bude već standard većine ljudi), najbolje maslinovog, i soli, nekad „kuhinjske“, a danas morske.

U ovoj „prostoj“ salati imamo sve nutrijente potrebne ljudskom organizmu: proteine, ugljene hidrate, masti, enzime, vitamine i minerale. ( Ova tri zadnja, zapravo bi trebalo da stoje na prvom mestu!). Punovredno jelo bez uključivanja električnog šporeta! Neko će reći: a hleb? „Osnovna životna namirnica“ kako se fabrikuje danas, od strane prehrambene, antiljudski orijentisane industrije, nikako nije za preporuku. Od takvog hleba više štete nego koristi, ispravnije rečeno: samo štete! Šta umesto njega? Preporuka bi bila: integralni dvopek, koji ima korisno dejstvo na organizam, ili je bar bez štete. Gde ga naći  a da nema, po čudnoj navici (ili cega već?) unutra i belog t 500 brašna, kuhinjske soli, pa i belog šećera. Ovakvog ima u bolje snabdevenim prodavnicama, a da li se može naći i pravi integralni, to ostaje na svakome od nas da istražuje. Na kraju krajeva, možemo ga i sami napraviti od 100% integralnog brašna, morske soli,  malo smeđeg ili žutog šećera ili meda, odnosno ječmenog slada, i maslinovog ulja. A može se dodati i još koječega. Treba nam samo malo entuzijazma i dobre volje, ostalo je manji problem. A ne moramo ga ni često praviti jer može da potraje. Ovako napravljena salata jeste „osnovna verzija“, koja se može „nadograditi“ raznim namirnicama (termički neobradjenim, naravno) da bude i daleko ukusnija, i daleko hranljivija. Lično, volim da ubacim sušene vrganje (oko 30 grama po tanjiru),  sitno sečenu svežu papriku, pola glavice belog luka, izgnječenih čenova, malo pivskog kvasca, malo sočiva omekšalog u čaši vode, itd. itd. Ovako spravljena „rajska salata“ gde je rajčica oko 60%, a svega ostlog oko 40%, jelo je koje može biti i glavno na stolu u danima vrelim kada nam kalorije nisu od značaja, i kada je bitno jesti što manje i što kvalitetnije i adekvatnije vremenskim prilikama. Ovo je upravo takvo, jedno jelo koje se svakome može preporučiti.

Nož kao sredstvo lečenja

Živimo u vremenu brojnih, i sve novijih dostignuća oficijelne medicine. Do nedavno, u lečenju bolesti hemoterapija (a u teškim slučajevima i zračenje) bila je cenjena i najčešće korišćena. Čini se da primat u lečenju preuzima hirurgija. ( Ovde ne bih o rezultatima lecčnja hemoterapijom, a još manje zračenjem, a nisam siguran i da je zvanična medicina ponosna na procenat izlečenih)

Zadnjih godina u ekspanziji jeste „lečenje“, kako se to naziva,  hirurskim putem. Svedoci smo da se sve češće oboleli upućuju pod nož, za njihovo dobro. Čovek se otvara i seče, stiče se utisak, i kada treba a i kada to nije neophodno potrebno. Međutim, činjenica je da je svaki odlazak na hirurski sto, opasnost po živu glavu. Čak i najmanje hirurške intervencije (pogotovu one u unutrašnjosti organizma) poput, na primer, operacije slepog creva, završavaju se, ponekad, i gubitkom života!

Hirurške intervencije koje se mogu razumeti, jesu one na domaćim (ili divljim) životinjama, jer su one daleko otpornije od čoveka. Čovek je, po svojoj prirodi, nežno i slabašno biće, i za sitnicu, u odnosu na životinje, ostane bez života. Svako zasecanje nožem u tkivo čoveka jeste dramatično i propraćeno je burnim reakcijama organizma. Čovek je biće osetljivo, biće sa dušom, i na bol reaguje burno. Zaceljivanje rana prate teški bolovi i psihičke traume, a posle odstranjivanja dela organa, čovek je, nesumljivo, invalid, kako fizički, tako i psihički, i nije ni približno više ono što je bio pre intervencije. Burne procese u organizmu, izuzetno snažni ljudi nekako i podnesu, odnosno prebole, no ljudi slabijeg organizma (a takvih je pretežno) to jedva da mogu podneti. To je, najčešće i kraj njihovog, iole normalnog življenja, naravno, pod uslovom da prežive samu opreraciju.

Pre nekoliko dana pročitao sam članak o novom „dostignuću“ oficijelne medicine koje se zove, hirurško lečenje gojaznih osoba. Na prvi pogled ovo izgleda kao potpuni nonsens. Za mene je ovaj utisak ostao i posle, pažljivo, pročitanog teksta. Čovek ne može a da se ne zapita, kakvi su efekti ovakve, jedne rabote. Kakva je korist za onoga ko se podvrgava ovako nečemu? Ako osoba jede nenormalno mnogo, neselektivno i neizbalansirano, a pritom nije aktivna (ni fizički, a ni duhovno, pa ni emocionalno) problem kreće izpočetka, odnosno nastavlja se gde je bio pre početka ove nemoguće hirurske avanture. Ostaće samo (bolove da ne računamo) bez gomile novca koje je izdvojila za ovaj, po mnogo čemu, nerazuman poduhvat. Verujem da je operacija skupa samom činjenicom da je ovakav način „lečenja“ dosta sličan estetskoj hirurgiji, koja je ,kao što je poznato, skupa „avantura“.

Ovakve se operacije, od nedavno, obavljaju i u Srbiji, u „Centru za metaboličke poremećaje“. Može li se metabolički poremećaj odstraniti skalpelom? Zdrav razum govori da je to nemoguće. (Metabolizam grč.-izmena materija u telu, fizicko-hemijski proces prerade hrane u telu, što omogućuje rast organizma, njegovo održavanje i normalno funkcionisanje.) Ljubo Mićunović

Šta je alternativa hirurgiji?

Izrasline, deformacije i bolesti organa i delova tela, nastaju antiživotnim odnosom prema sopstvenom telu, odnosno organizmu. Nesportskim, ako se tako može reći, načinom života i pogrešnom ishranom… Jedino se radikalnom promenom načina života i životne filozofije mogu postići rezultati u lečenju.( Na primer lekovito gladovanje (post) umesto skalpela.)

Glavno mesto zauzima pravilna ishrana hranom koja odgovara ljudskom organizmu, od koje organizam ne stagnira već napreduje, i oslobađa se otrova nataloženih, koji izazivaju bolesti. Organizam se tako vraća u prvobitno stanje, pre bolesti. Naravno, umerenost je važna kao i u ishrani konvencionalnim načinom. Živa hrana čovekova je autentična hrana, hrana za koju je stvoren. Sve drugo su palijativne mere koje ne rešavaju problem, već ga zataskavaju i odlažu.

Današnja zvanična medicina, na žalost, funkcioniše po ovom principu. Zalečiti, a ne izlečiti! Zašto je to tako, posebno je pitanje, koje zahteva opširniju elaboraciju, koja prelazi okvir ovog posta.Drugom prilikom( u posebnom članku) biće više reči o ovom fenomenu.

Obilje letnjih plodova

Početak avgusta donosi obilje dozrelih plodova u našim baštama i voćnjacima. Od tada pa do kraja jeseni uživamo u bogatom izboru najrazličitijeg sezonskog voća i povrća. Naš organizam raduje se hrani koja mu najbolje prija.

U ovo doba godine osecamo se najbolje. Zrelo leto, mnoštvo plodova, žarki dani postaju sve manje vreli a zamenjuje ih umereno toplo, osunčano vreme. Stabilne vremenske prilike, neretko potraju i do kraja oktobra. To je najlepši period godine, a za stanovnike sela „naplata“ velikog truda, i može se reći, period blagostanja, jer je čovek sa sela tada okružen bogatom „žetvom“ svog, nemalog truda. Sve ovo blagotvorno deluje na organizam.

Na stolu je ponajviše onog što je iz bašte i sa grane: paradajz, krastavci, luk, kupus, mladi krompir, šargarepa, cvekla, lubenice, dinje… Samo se od toga mogu podmirivati dnevne potrebe za hranom, i stomak je zahvalan što mu takvim izborom činimo dobro.

Lično, u ovom periodu godine najprijatnije se osećam, uvek u punoj kondiciji i bez ikakvih zdravstvenih smetnji, zahvaljujući baš plodovima iz bašte i voćnjaka, ali i sa planine, samoniklih. Ovo je vreme „divljih“ kupina, koje redovno, barem u mom kraju, dobro rode. Zatim, krušaka raznih, šljiva, takođe raznih. I zato kada krenem put planine, osim par paradajza i paprika, i glavice luka,  ne nosim ništa drugo. Gore ima svega u izobilju.

Ovog leta, početkom avgusta, dogodilo se na planini nešto sasvim neuobičajeno. Posle nekoliko dana obilnih kiša, koje su pale na žednu zemlju, u zadnji čas, sasvim nenadano pojavilo se mnoštvo gljiva, a ponajviše vrganja i blagvi. Ne sećam se da sam ikada vrganje sakupljao u ovo doba godine. Njihovo vreme je kraj maja-početak juna, i jesenja tura (koje ne bude uvek) kraj septembra-početak oktobra… Nemalo sam bio iznenađen kada sam 7. avgusta sa flašom u ruci pošao na svoj omiljeni izvor hladne, planinske vode, i usput kraj staze ubrao desetak prekrasnih primeraka vrganja! To se retko događa i u punoj, „normalnoj“ sezoni. Za tili čas ubrao sam toliko da ih nisam mogao poneti, jer pri sebi nisam imao ranac, niti bilo kakvu plastičnu kesu.

Napivši se vode, flašu sam ostavio kraj izvora, a na golim grudima, dvadesetak vrganja poneo put kolibe. Usput sam pronalazio još pecuraka, ali ih nisam mogao poneti. Kada sam se, sa ovećom plastičnom kesom ponovo vratio na izvor, za pola sata ubrao sam još pedesetak primeraka vrganja i desetak blagvi, prvoklasnog kvaliteta! Nekoliko, manjih vrganja pojeo sam na licu mesta, onako „s nogu“, bez ikakvog začina, samo sam drške, koje su takođe jestive, delimično bacio jer je na njima bilo zemlje.

Treba napomenuti, da je vrganje i uopšte gljive, bolje sušiti, nego ostavljati u zamrzivaču. To je moje iskustvo.

Što se blagvi tiče, sa njima treba biti veoma oprezan samom činjenicom da su iz roda Amanita poznatih otrovnjača. Lepe i otrovne. Zato ako niste sasvim sigurni kako blagva (inače prvorazredna gljiva, po monogima, bolja i od vrganja) izgleda ostavite je bolje u šumi, a držite se vrganja koji se teško mogu zameniti za otrovne.

Za stanovnike grada ovaj period godine pravi je trenutak da se upute na selo, ili na planinu. A za one koji imaju nameru da pođu u pravcu ishrane živom hranom, ovaj period idealan je, sa svojim obiljem.

Svakako, i pijačne tezge po gradovima, pune su plodova leta i sunca, sjajnog izgleda, glatkih i krupnih. Teško je odoleti zavodljivosti takvog voća i povrća koje vas zaseni na prvi pogled. No, pre nego kupite, breskve ili kruške, na primer, neobično izrazene krupnoće i savršenog oblika kao na slici, dobro promislite o njihovom sadržaju. Gotovo sigurno, pune su hemije, jer bez nje ne bi bile, ni tako krupne, ni tako savrsenog oblika. U to možete biti sigurni. Ne bih nikako, mirne savesti, mogao preporučiti takvo vože i povrće.

Ono što bih preporučio, svakako jesu samonikla stabla voća na selu ili na planini, i povrće koje nije tretirano hemijskim preparatima niti đubreno veštackim đubrivom. Samo takvo vredi, i trud da bi se došlo do njega, višestruko se isplati.