Gojaznost kao bekstvo od zivota

Trend gojaznih osoba na delu je širom sveta i nema razlike da li neko živi u gradu i radi u kancelariji ili na selu na čistom vazduhu. Gledam na internetu polučasovnu emisiju o seljacima iz Evropske Unije, konkretno iz jednog sela severne Italije podno Alpa. Očaravajuće lepi planinski tereni uređeni „k’o apoteka“ sa savršeno čistim vazduhom, livade pune stoke nestvarno uredne i čiste kao slika sa čokolade. Ljudi vredni i aktivni, ali više nekako rade glavom nego mišićima što se vidi po obilju koje poseduju i po uređajima novih tehnologija koje koriste.Резултат слика за gojaznost

U knjigovostvu obavezan je kompjuter, a u prevozu samohodni četvorotočkaši širokih guma, umesto konja! I obilni obedi sa gomilama hrane. Gledam mlade ženske osobe valjkastog oblika bez trunke ženstvenosti i to me ispunjava nezadovoljstvom i setom za prošlim vremenima normalnosti, jer šta je žena bez svog osnovnog obeležja? I mit o Italijankama kao lepim i privlačnim topi se pred našim očima, a takvo je globalno stanje, nažalost.

U lepoj Sloveniji slično, gotovo identično. Stariji farmer, očito pater familias brojnije porodice je, veoma aktivan, zapravo najaktivniji i u dobroj formi, za razliku od, na primer, njegovog sina…Isto i ovde mladi su mahom gojazni, odbojne spoljašnosti nekako apatični za razliku od živahnog domaćina. Gazdinstvo tj. kmetija bavi se seoskim turizmom na bajkovito zelenim terenima. Gostiju ima dovoljno a među njima dosta mladih. Vitalni, pominjani stariji domaćin, priča kako su mladi, njegovi gosti, začarani novim tehnologijama i čudom se čudi tome. Kaže da ne razume da mladi povazdan bulje u svoje blješteće spravice, više nego što gledaju svog dragog, odnosno dragu. Uzeo mi je reč iz usta, i meni je, moram priznati, poodavno ta pojava čudna i ne uspeva mi da je dešifrujem.

Stariji su Резултат слика за gojaznost, uopšte uzev, čini se, životniji i manje gojazni ali ni oni nisu ono što nekada, i ne tako davno, bejahu. Videh polet na pogrešnoj strani i ne razumeh zašto je to tako, malo je reći, neprirodno. Sve ide u jednom nepovoljnom pravcu i čoveka hvata tuga u šta se svet pretvara, a nemoćan je da bilo šta promeni. Videti jasno loše trendove a ne moći ništa promeniti, to je nevolja jer se može dospeti do rezignacije pa i do depresivnih stanja.

Glavni pravac kojim se svet kreće danas jeste gojaznost. Zapravo, to je vrsta degeneracije, odnosno izrođavanja čoveka kao takvog. Kako vreme protiče tim više je gojaznih, deformisanih osoba.To se događa iz, najmanje dva razloga. Prvo u pitanju je manipulacija udruženih industrija bolesti (prehrambene, farmaceutske i medicinske, i njihovih satelita) i drugo, nemoć pojedinca da izađe na kraj sa životom kao takvim, jer pravi život ima niz zahteva i svi se moraju ispuniti, a to je poduhvat koji čini se u mnogo čemu premaša današnja pokolenja.

Kvaziživot jeste linija manjeg otpora, lakoća postojanja i ne zahteva napor za koji je sve manje ljudi spremno, i ti su u rangu heroja.

Vegetiranje jeРезултат слика за gojaznost, na prvi pogled, životna udobnost i hedonija bez granica, jer nema neizvesnosti i bura koje pravi život neminovno donosi, a ponajmanje je strasti i ljubavnog zanosa koje tzv. moderni čovek izbegava koliko je god to moguće, a čini se da pred tako nečim ima i paničan strah.

Mehanizam je prost: žderanjem bez granica umrtvljuju se svi biofilni životni instikti i porivi, i čovek postaje tupo i inertno biće, “debele kože” koje ništa ne može da duboko takne jer ništa nije vredno unutrašnjeg mira kako se misli, no to je, naravno, racionalizacija daleko od pravog stanja stvari.

I tako dobija se biće “oslobođeno” potreba koje čoveka čine čovekom, poput potrebe za ljubavlju koja se nikako ne uklapa u težnje Vrlog Novog Čoveka i grubo mu remeti sistem vrednosti u kojem je na samom vrhu težnja za dominacijom nad svojim bližnjim.

Ljudsko biće tako postaje automat za proizvodnju novca koji posle koristi u svrhu lečenja zdravstvenih poremećaja nastalih u bezobzirnoj trci za profitom. A ono što mu preostane koristi za ispunjnavanje fiktivnih potreba koje ja interno nazivam “nepotrebne potrebe” kao što je kupovina skupih stvari koje će mu doneti prednost nad bližnjim ili pak skupa, daleka i isprazna putovanja u svrhu stvaranja veštačkog ugleda u okruženju.

Nedostatak strasti i, povezano sa tom patološkom pojavom, aseksualnost jeste glavno obeležje modernog sveta, iako se uobičajeno smatra da je seksualnost danas “oslobođena” i nije izvor nikakavih suzdržavanja ili bilo kakvog “puritanstva”. Oslobođena je strasti i zanosa no bez toga pitanje je da li uopšte moguća i da li postoji više.

A rečeno je jedan od glavnih Резултат слика за gojaznostuslova zdravlja jer u tom slučaju organizam oživljava i sve u čovečijem telu lagodnije funkcioniše. Prava seksualnost koja uključuje zdrave i duboke emocije je veliki doprinos zdravlju kako emotivnom tako (u istoj meri) i fiziološkom. Današnji čovek svojim profiterskim opredeljenjem apsolutno je zakinut za blagorodna dejstava spontanog, nepervertiranoga seksualnog čina oslobođenog straha da će na taj način biti ugrožen njegov materijalni napredak. Zato su one retke osobe koje su uspele da zadrže, uprkos svemu, svoju spontanost i sačuvaju moć empatije i emotivni odnos spram svog bližnjeg u značajnoj prednosti kada je zdravlje u pitanju pred izrođenim osobama koje su se samim tim činom izrođenosti “upisale” u tragikomični Vrli Novi Svet, svet bolesti, shizofrenije i opačina svake vrste.

Tamo gde nema ljubavi rađaju se čudovišta, davno je (i tačno) rečeno.

Svet je, nažalost, duboko zašao u društvo bezobličnih, grotesknih i beživotnih osoba i biće potrebno mnogo ozbiljnih i temeljnih promena i reformi – pre svega reforme ishrane – što bi moglo dovesti do povratka na stare staze slave kojima je, ne tako davno, čovek ponosno hodao u slavu života a ne u nerazumnom kontriranju toj svetinji.

Trebaju li nam skrobovi u ishrani

Postovani, evo mog 200. clanka od kada sam krenuo sa BLOGOM. Hvala svima koji se interesuju za moje tekstove!

 

Šta je, zapravo, skrob?

Skrob (amylum) je nesladak polisaharid, odnosno ugljeni hidrat koji se nalazi u namirnicama biljnog porekla, pre svega žitaricama 65-85 %, zatim u mahunarkama oko 60%, krompiru oko 25%. i drugom krtolastom povrću, a u malim količinama u mnogim vrstama povrća, kao i u nedozrelom voću. Proizvode ga, dakle, isključivo biljke kojima služi kao rezervna energija. Po ulozi i strukturi sličan je glikogenu. Kao i šećer, skrob je sastavljen od ugljenika, vodonika i kiseonika. Dakle, skrob je izvorno šećer koji biljke pretvaraju u neslatku materiju što im služi kao rezerva hrane.  žitarice 4 vrste

Primarni skrob stvara se fotosintezom u tkivu biljaka tzv. hloroplastima. Zapravo, primarni proizvod fotosinteze jeste glukoza ali ona se kondenzuje u nerastvorljivi skrob koji se, odnekud takav kakav jeste veoma ceni u ljudskoj ishrani. Tako gustin, klasični jestivi skrob je proizvod koji se “dokazao” u kuvanju i pripremanju kolača. Gustin  se koristi i za vezivanje čorbi i soseva kao i za popravljanje strukture kolača, torti i keksa. Ima onih koji skrobovima pevaju hvalospeve, međutim, na prvi površan pogled je vidljivo da oni nisu prikladni za ljudsku ishranu. Postoje čak tvrdnje da je skrob “hrana za bolesne” a inulin se zbog svojstva da se fermentom inulazom prevodi u fruktozu smatra pogodnim za lečenje dijabetesa. Ovde se, logično, može postaviti pitanje nije li fruktoza iz voća bolje rešenje pošto se ne dobija iz druge ruke, što bi se reklo, već direktno i jednostavno, iz slatkog voća.

Istina, pod dejstvom fermenata i raznih kiselina poput želudačne, odnosno hlorovodonične, crevne i njima sličnim može se u našem organizmu razgraditi do glukoze, to jest stepenastim putem od dekstrina do maltoze ali, kao što je rečeno to je prilično težak proces, što ukazuje na neprirodnost.

U prilog gornjim tvrdnjama govori i činjenica da se ekstrahovani skrob iz žitarica i krompira upotrebljava u industriji papira kao LEPAK a u prehrambenoj, opet, industriji kao sredstvo za ZGRUŠNJAVANJE! Potom koristi se i u kozmetici, zatim u tekstilnoj, farmaceutskoj, pa čak i metalnoj industriji!

Ovom prilikom nećemo ulaziti u strogo naučne detalje koji neretko zamaraju, već ćemo pokušati da iznesemo ono suštinsko za ovu materiju.

hleb okrugao free

Skrob predstavlja, zapravo, smesu dva polisaharida: amiloze (ne amilaze, koja je ferment!) i amilopektina, oko četiri petine sadržaja je amilopektin a oko jedne petine je amiloza. U hladnoj vodi skrob je nerastvoriv a u toploj dobija se gust koloidni rastvor, skrobni lepak, što samo po sebi govori dosta toga o sastavu ove neobične materije.

U žitaricama su sjedinjena, zapravo zalepljena zrnca proteina sa skrobnim zrnima pa imamo “savršenu kombinaciju” gluten (protein) plus skrob! Time se dobija “pravo” LEPILO koje ljudi smatraju odličnom hranom jer se “sporo razgrađuje” a o tome koliko je to dobro za našu krv retko se postavlja pitanje. Samo malo logike nam je potrebno pa da shvatimo da ta vrsta hrane i nije tako superiorna kako se iz raznih, pa i komercijalnih razloga prikazuje, jer je suštinski važno da nam krv bude lako protočna što ne treba detaljno obrazlagati..

Čijenica je da se skrob izuzetno teško razgrađuje jer naš organizam naprosto ne poseduje adekvatne fermenete za preradu ove po mnogo čemu strane nam materije! Tako tu tešku ulogu u ustima „igra“ ptijalin a u tankom crevu amilaza, pa udruženim snagama nekako uspevaju da se izbore, pretvarajući ga u disahrid maltozu a zatim konačno u glukozu.

Evo detaljnijeg opisa mučnog procesa razgradnje skroba.krompir 2 free

U ustima dejstvo ptijalina dovodi do hidrolize skroba u maltozu i izomaltozu. Tom prilikom se razgradi tri do pet procenata skroba. Dejstvo ptijalina nastavlja se u želucu još neko vreme dok se sadržaj ne pomeša sa želudačnim sokom koji blokira amilazu. Trideset procenata skroba je tada pretvoreno u maltozu. U tankom crevu, amilaza iz pankreasa i creva razlaže preostali skrob na maltozu i izomaltozu.

Dakle, osnovna teza koju želim predstaviti je da nam skrob ne odgovara kao hrana jer naša fiziologija, naprosto nije prikladna ovoj vrsti hrane i shodno tome, ako želimo dobro zdravlje ne preostaje nam drugo nego da izbegavamo sve skrobne namirnice, što, dakako ne deluje naročito prijatno na većinu nas koji volimo rečene brojne proizvode (a ko ih ne voli?) ali to su, po svemu sudeći zakonitosti, a rušiti zakone ishrane nije naročito preporučljivo.

Kako nastaje dijabetes

Šema nastanka DIJABETESA je, u najkraćem, ovakva: usled nepravilnog unosa makronutrijenata sa nedovoljnim procentom od minimum 80 % prostih, voćnih šećera dolazi do opterećenja PANKREASA koji je da bi “ispravio” disbalans prinuđen da proizvodi više insulina nego obično kako bi sve brojne ćelije bile opskrbljene potrebnom hranom tj. GLUKOZOM.

Taj loš proces odvija se “ispod leda” i na površini jedva da je vidljiv. Istina, osoba se ne oseća najbolje, ali su manifestacije bolesti nevidljive i loše stanje se pripisuje tempu modernog života, trci i jurnjavi za privilegijama i profitom. Dogodi se da oboleli ode i lekaru ali ni ovaj često ne može videti problem pošto je dobro maskiran. Dakle, pojačan rad gušterače maskira problem i sve se na prvi pogled odvija “kako treba” ali oboleli se ne oseća zdravo i sve mu je lošije kako vreme protiče.

Težak rad na proizvodnji insulina “pod vanrednim okolnostima” razumljivo ne može potrajati dugo i dolazi do posustajanja u radu pankreasa. U međuvremenu mnogi vitalni organi kao posledica patološkog procesa stradaju, kao srce, mozak, bubrezi i oči.

I kada se konačno dijagnostikuje povišen šećer u krvi tj. hiperglikemija štete su već nastale. Tada je to dijabetes melitus i pristupa se uobičajenom tretmanu hemijskim lekovima koji nažalost ne donosi poboljšanja već samo KONZERVIRA bolesno stanje i “drži ga pod kontrolom” na šta je zvanična medicina ponosna. orangutan-sa-bornea

“Pacijent” kako-tako funkcioniše ali je daleko od preokreta bolesti u zdravlje, odnosno do izlečenja. I tada imamo doživotnog pacijenta, osobu osuđenu na taj strašni status.

Ima li ovde rešenja i da li je moguće IZLEČENJE? Na sreću rešenja ima i izlečenje je moguće! A tajna nije jako složena i praktično je, uz nešto malo dobre volje, izvodljiva! Šta je potrebno preduzeti? Prvo i najvažnije, treba izbaciti iz ishrane SVE VEŠTAČKE PROIZVODE koji se odnekud smatraju hranom! Tu spadaju svi industrijski proizvodi, a na prvom mestu rafinisani (belo brašno, beli šećer, “jestivo” ulje, kuhinjska so.) Zatim treba izbaciti sve proizvode ŽIVOTINJSKOG POREKLA (meso, mleko, jaja i njihove derivate) Takođe i skrobne namirnice, pre svega žitarice, ali i mahunarke i korenasto povrće.

Nekom će izgledati da je to previše odricanja i ni pomisliti neće da tako nešto i primeni. To je njegovo pravo. Sad, da li je to zaista previše odricanja “užitka u dobrom zalogaju” zavisi kako se gleda na stvar, što implicira system vrednosti svakog pojedinca. Onaj ko na prvo mesto stavlja pravo zdravlje i sve ono što se sa tim dobija, neće smatrati da je na gubitku što ostavlja namirnice koje čoveku nisu prirodno dodeljene, dok onaj ko živi da bi jeo njemu je, svakako i najmanja restrikcija unosa namirnica neprihvatljiva.

I, što je najvažnije, treba uvesti PRIRODAN MAKRONUTRIJENTSKI ODNOS 80/10/10. (ugljeni hidrati/proteini/masti)

Našem organizmu potrebno je minimum 80 % voćnog šećera, fruktoze da bi ispravno radio! Tada gušterača može relaksirano da proizvodi insulin, znači, bez da se iscrpljuje. Tako za proteine i masnoće ostaje po 10 % i to maksimalno, a još bolje je da to bude po 6 %. No to je idealna situacija koja i ne mora biti ostvarena. Svaki unos ova dva nutrijenta u količini preko rečenih 10% produkuje toksične ostatke procesa prerade u ugljene hidrate, odnosno u glukozu, koji truju organizam i samim tim to je “bolest” odnosno bolesno stanje organizma. A u velikim količinama, kako se danas događa, može doći i do AKUTNOG TROVANJA organizma poznatog pod medicinskim izrazom KOMA!

Znači, zdravlje se postiže doslednim POŠTOVANJEM PRIRODNOG ODNOSA NUTRIJENATA u gornjem razmeru, uz korišćenje prirodnih, jestivih i čoveku kao vrsti namenjenih namirnica. To je cela priča o zdravlju.

Pismo od meda

bonaparta na konju free          Zdravo svima,

Iako se ne uključujem prečesto u komentare na ovoj web stranici reših da prozborim koju na ovu blisku mi temu. Ja sam jedan od onih koji uspešno kompenzuju svoju slatku bolest evo već je – onomad beše jubilej – decenija  kompenzovanja! Nije za potcenjivanje, priznaćete. Lep primer dobro savladane tehnike držanja dijabetesa pod kontrolom!

Kako sam uspeo pitaćete se svi?

U početku nije bilo lako, priznajem, ali sam vremenom savladao sve Scile i Haribde i evo me zadovoljnog i bodrog. Ja sam, zapravo, optimista i u tom grmu leži zec. Ali ipak, da nam nije našeg čarobnog insulina ništa ne bi smo mogli da učinimo. Džaba elan! Ne pomaže kod napasti hipoglikemije, najveće zasede u našim medenim životima. Ono, istina, dogodi mi se ponekad da se overdoziram moderno rečeno, uštrcam naprosto veću dozu od potrebne. Događa se ljudi smo…I onda ta nesrećna hipoglikemija, đavo da je nosi. kačkavalj free

Ali i tu ima leka i nema mesta za sekiraciju. Uza se vazda nosim kutiju od pola kile kockastog šećera, opet, čarobne materije. I, a nevolja, otvorim usta i ubacim tri, četiri kocke! Prosto kao pasulj sa kranjskom!

No desi se da ubacim i koju kocku više, da se malko zasladim kao što kaže ona reklama: zasladite život. A ja sam ga vala zasladio! I onda nevolja druge vrste: hiperglikemija! Ne volim ovu reč “glikemija” nekako ružno mi zvuči. I opet, nema mesta za brigu. Tu je insulin, rashlađen u frižideru, a imam i špric. I kako god okrenem zaštićen sam i bezbedan.

Bavim se i fizikalijama, normalno, jer i to treba, kako moj lekar kaže, iako to danas baš i nije moderno niti u trendu. Idem tri puta sedmično put Paksija u šoping. Za sobom vučem klaj, klaj svoju prikolicu na dva točkića, kariranu torbu većih gabarita. Zapravo velika je taman koliko treba da u njoj posložim špeceraj za narednih par dana kao, krompira sorte “kapitalac” onog pokrupnog i nesvakidšnje naprednog, zatim brojne kese sa žitaricama i belim brašnom tip 500, balonče natural jestivog ulja, dvolitarku vitasoka sa aspartamom i obavezno, da ne zaboravim, “Podnevni list” (imaju veliku ukrštenicu na čitavoj pretposlednjoj strani!) Dobro sve posložim, tu mi uvek pomogne Snežana, ona ljubazna kasirka (kažu da je onomad otišla u Nemačku na arbajt… a nije se ni pozdravila.)  čokoladni kolač free

Vučem svoj ceger uz ono brdo – prestonica je sva na brdima i bregovima kao što su tereni za ispašu na našoj planini – zar nemam dovoljno snage? Evo dokaza! Da li postoji razlog za neraspoloženje? Ne! U svakom trenutku zaštićen sam kao onaj cer na Cvetnom trgu pod zaštitom države. Nosim medaljon oko vrata i ljudi mi pomognu u nevolji. Ima dobrih ljudi na svetu.

Sa sobom vazda nosim i svoju priručnu apoteku, zlu ne trebalo, jer hipoglikemija, ovaj, đavo, ne ore i ne kopa već radi svoju đavolsku rabotu. U mojem čuvenom sandučetu što ga držim u džepu torbe redovno imam insulin, tablete, špriceve i pribor za analizu krvi. Sve uredno posloženo. Rezerva lekova stalno na zavidnom nivou. gril na tanjiru free

  A tehnika unosa insulina je, zapravo, sasvim jednostavna. Ušprica se 2-4 puta na dan, u stvari onoliko koliko je potrebno. Koliki gurmanski užitak – toliko insulina ( treba jesti, to svi doktori naglašavaju). Prosto kao prost beli šećer u kockama!

Idu dani. Živi se. Zima je lepa. Samo da mi nije ovog dimnjaka ispod prozora, na  komšije Trajka krovu, što ga gledam ispred kako izvija  dok kuckam, bilo bi još i lepše… Ali ni ovako nije loše i taj neznatan problem mi ne može poremetiti moje optimističko raspoloženje po čemu sam i šire poznat. Ne! Uostalom, tako je samo za vreme zime, no dogodi se da Trajku ponestanu cepanice već krajem februara. mleko kravlje

 A zvuk sekire pri obradi panja u rano nedeljno jutro odzvanja pastoralno kao ono nekdašnje na Beljanici; samo nedostaje zvon medenice na ovnu predvodniku, onom sa muflonski spiralnim, ufrčkanim rogovima kakvog smo nekada na bačiji imali. Primerak retke, izložbene, lepote. Svetski a sjenički. E, tad bi bilo kompletne idile…

 

Srećni praznici i izvinite na iskrenosti!

+1479                                             -3

Kulturom na Čoveka

Kada se čuje reč „kultura“ većini ljudi to zvuči kao lepo ponašanje, neka vrsta bontona. Veoma malo ljudi zna pravo značenje ove često korišćene, pa i izanđale, reči.

Šta je, zapravo, „kultura“? To je prilično širok pojam, no za ovu priliku, dovoljno je reći da je to skup vrednosti koje neka zajednica ljudi ceni i koje se kao nepisanog zakona strogo drži, i čiju tradiciju bezpogovorno nastavlja kroz istoriju. Kultura ima onoliko koliko je zajednica i nacija na zemljinoj kugli, znači mnoštvo.

Kao što znamo dominantna je zapadnjačka, odnosno „hrišćanska“ zapravo pseudohrišćanska koju mnogi smatraju kao sinonim za sam pojam „kultura“, pod čijim okriljem je i naša domovina, barem oficijelno.

Sad, postoje u svetu zajednice i narodi, veće ili manje, koje su okrenute životu i kojima ljudski život ima – nesumnjivo – vrednost, i ta je ljubav prema životu „ozakonjena“ najčešće običajnim pravom i prenosi se iz generacije u generaciju kroz stoleća pa i milenijume.Nažalost, takvih zajednica je veoma malo u današnjem svetu. Malo ih je, ali ostatku – nije preterano reći – zabludelog sveta, dokaz da se može i drugačije.

Za one koji žele da se izjasnim koji su to malobrojni ljudi sa velikim „Lj“ navešću nekoliko zajednica koje su evidentno naklonjene životu. To su npr. Amiši (Menoniti) , neka indijanska plemena, kao Zuni, zatim Hunze u podnožju Himalaja i još nekoliko manjih širom sveta. (O navedenim zajednicama pisao sam u posebnim člancima koje zainteresovani mogu pronaći na ovom blogu)

Mnogi od nas (ako ne svi mi) veruju da imaju slobodnu volju i da u životu rade ono što žele i onako kako odluče. Da li je to stvarno tako? Ma kako čudno izgledalo čovek ne odlučuje o svom životu, a da toga, naravno, nije ni svestan. Da bi živeo (jer živeti se mora uprkos svemu) pojedinac prihvata sistem vrednosti zajednice iz koje je potekao, ma kako ponekad nakaradan i nakazan bio, i uzima ga kao „svoj“. Veoma mali broj osoba ima sposobnost i moć da se odmalena, od najranijeg detinjstva odupre tome i kritički postavi spram svog okruženja i da, popularno rečeno, „fura svoj fazon“, odnosno beskompromisno insistira na svom originalnom viđenju ljudskog života. Takvih je neverovatno malo i za vladajuću većinu su čudaci, „filozofi“ (nemoj da mi tu filozofiraš!), „oriđinali“, , neprilagođeni, neurotičari, rebeli, ludaci…

Zaista, posebna i detaljna elaboracija najprisutnije, kvazihrišćanske „kulture“ za ovu priliku (i za ovaj prostor) nije potrebna, a većina nas upoznata je sa njenim blagodetima koje nam se obijaju o glavu svakodnevno.Čudo nad čudima je da neka kultura uopšte, uporno kroz vekove promoviše vrednosti koje su direktno uperene protiv čoveka a da to antirazumno i antiživotno stanovište se održava, pa i jača, na volšeban, demonski način i da se taj abnormalni trend nastavlja po cenu svega, po cenu života i samouništenja. I da čudo bude veće, to se događa baš brojčano najizrazitijoj civilizaciji!

Protagonisti takvog „pogleda na svet“ i smisla ljudskog postojanja, iz generacije u generaciju, nastavljaju putem samouništenja držeći se nepokolebljivo vrednosti, koje racionalno gledano, negiraju prirodni smisao i svrhu pojedinca. Umesto vrednosti koje afirmišu život – a svi znamo koje su to – odnekud, plebiscitarno se favorizuju one koje su suprotnost zdravlju i sreći, oduvek glavnim ciljevima ljudskog bitisanja.

Čovek nekim neverovatnim i neodgonetljivim razvojem događaja radi, evidentno protiv svoje slobode, protiv svog zdravlja i protiv svoje sreće. Ipak, kroz istoriju uvek je bilo onih „izroda“, odnosno filozofa i umetnika koji su po cenu svega, neretko i svojih života, pisali, govorili i „rogoborili“ ne bi li tom svojom donkihotskom rabotom učinili bilo kakav pomak u pravcu biofilije. Ta su dela, srećom, opstala i preživela lomače i danas nam mogu poslužiti da se orijentišemo dobrano zalutali u magli projektovane džungle iz koje je teško naći izlaz.

I zato, svi mi kojima je stalo do života, a brojčano nas i nije mnogo, imamo čega da se držimo i da se nadahnuti tim vizijama borimo za dostojan život, onoliko koliko smo u mogućnosti. Da ne pristajemo da su život destrukcija radi destrukcije, mržnja radi mržnje, zavist radi zavisti, ropstvo profitu radi ropstva i bezbrojne fikcije, predrasude i utvare, već da se držimo vrednosti koje su afirmacija istog i biofilija. To nije vesela radnja, i ne ostvaruje se lako u svetu nekrofila i satanista, ali vredi ići tim putem zarad nas samih ali i naših potomaka koji će imati drugi vazduh, i koji će jednoga dana znati da cene naša pregnuća i, svakako, biće nam zahvalni na trudu i nesebičnosti.

Oj, budi svoj

„Ako sutra ostanem bez karijere i ostanu mi samo porodica i prijatelji – to je i više nego dovoljno.“

Novak Đoković 2013. u knjizi „Serve to win“

 

Kao radoznalo dete veleo je da na tv-u gleda sport koji mu je izgledao najlepšim. Voleo je mečeve Bekera, Kurijera, Agasija, Samprasa…Roditelji, mali preduzetnici, kupili su mu rekete i svesrdno podržavali u treningu. Naravno, do bogatstava se nije moglo dospeti prodajom pizze na Kopaoniku ali od zarađenog moguće je bilo da se finansira razvoj očito talentovanog mališana koji će možda jednoga dana i doseći ideal čovečanstva: gomilu para, uspeh i slavu. Možda, ko zna. Sve je moguće i čuda se događaju.

Mali je rastao i bivao sve bolji u sportu kojeg je voleo više od svega. Detinjstvo mu se razlikovalo od dece u okruženju. Takođe i rana mladost. Sve beše disciplina i trening. Zarana je za svojom još nevidljivom zvezdom otišao u svet. Trenirao kod najboljih trenera u Nemačkoj. Učio jezike i trenirao. To je temelj uspeha.

Zaista, njegov talenat beše stvaran i neprecenjen. I počeli su turniri, prvo oni mali “fjučersi” i “čelindžeri”.

Pobeđivao je i napredovao. Ušao u “top 100”. Široj javnosti željnoj tuđih uspeha, sve više je ulazio u vidno polje. I konačno, počeo je da osvaja velike trofeje. Jedan za drugim. Zvezda je rođena. Saldo na računu malih preduzetnika rastao je neverovatnom brzinom. Njegovi roditelji, logično, napustili su svoju radnju i počeli da putuju po svetu sa svojim talentovanim naslednikom. Ostala njihova deca pokušavala su isto ali im nije išlo od reketa. Talenat je retka pojava.

I neobični momak konačno je ostvario svoju  veliku želju koju je izrazio još kao klinac rekavši odlučno u mikrofon da mu je cilj da postane najbolji na svetu! Ni manje ni više! Život piše romane, i evo naš je heroj zaista najbolji na svetu! Broj jedan. Mani stiže u neslućenim količinama ali treninzi su sve zahtevniji jer se dostignuto mora održati pred nasrtljivim pretedentima na tron. Hoće da ga svrgnu i sve čine da to i ostvare.

Nole trenira i u slobodno vreme uči jezike. Na pobedničkom postolju sve iznenađuje kada se u Rimu obrati na italijanskom, u Londonu, naravno, na engleskom a u Parizu na, istina nesavršenom, francuskom! Ali usavršiće on i taj francuski! Zar on nije savršen?

Osvojio je sve GREN SLEMOVE osim jednog: Rolan Garosa. Mora i njega. Kada usavrši francuski tada će i taj Garos pasti.

I konačno: 2016. osvaja i taj četvrti SLEM, poslednji u nizu!

Para ima ne zna šta će sa njima ali nešto kao da fali.Nešto pokrupno. Šta li to može biti? Ima “sve”: slavu, uspeh, bogatstvo, ženu, dete…a opet je nezadovoljan i i nekako neispunjen. Čudno. Da li je ovo pravi život? Gleda obične ljude. Neki od njih puki su siromasi a opet zrače srećom. Kako je to moguće? On tu sreću još nije dostigao a sva je prilika da mu “osvojeno” bogatstvo to ne može omogućiti.

Kako dalje? Nastaviti sa žestokim treninzima i osvojiti ono malo neosvojenog i postati najbolji svih vremena, tzv. GOAT. Ili poći, konačno  u potragu za onim što se ne može kupiti: za SREĆOM.

I jednoga dana čusmo neobičnu izjavu: “Više mi prvo mesto nije prioritet. Ubuduće ću igrati iz zadovoljstva”. Onako amaterski, što bi se reklo, jer samo takvo shvaćanje sporta čini dobro čoveku i čuva dušu. Ali šta sa sponzorima i obavezama prema teniskoj  asocijaciji? Kako istupiti iz kola kada su mu obe šake čvrsto stisnute? Moraće još neko vreme da igra, hteo – ne hteo. Bez obzira da li mu to donosi zadovoljstvo ili ne.

I dođoše porazi.Jedan pa malo kasnije drugi.Pa treći. I zaredaše se.Nekako kao da mu se ne igra. Igra, prisutan je na terenu ali to nije borba na život i smrt. Nema više izgaranja.Da li je to zato što ne jede slaninicu i duvan – čvarke već avokado, breskve i blitvu?

U boksu sedi “čudni lik” neki Španac, ne trener već guru, kažu zlobnici. Svoja dva glasovita trenera otpustio je a taj nesimpatični lik ih je zamenio i čini se da vredi više on jedan, anoniman i ružan od dvojice dokazanih, velikih i fotogeničnih. Nole oko vrata nosi  srce a ne krstić. Enigma. I propoveda ljubav. Posve nesvakidašnje.

Sve je dostigao, sve rekorde (ili gotovo sve) je oborio a nije uspeo samo jednu stvar: da bude svoj! Sve je imao osim SEBE SAMOG. Bio je svačiji: roditeljski, sponzorski, nacionalni, u vlasništvu “fanova”, političara, organizatora turnira, novinara i vlasnika tv – prava, svetske i srpske teniske organizacije a ponajviše u službi profita! SVE SAMO NE SVOJ!

Приказује се WP_20161106_002.jpg

Tu, čini se, beše problem koji studiozno rešavaju ovih dana desetak miliona njegovih sunarodnika diljem zemnog šara. Da li je Nole odlučio, onako svojeglav kakav beše nakada, da bogatstvo poput Elama Harniša pusti niz vodu i poradi na svojem ja koje se nekud zagubilo, to jest postane ponovo svoj, i povrati ispresovanu dušu u herbarijumu civilizacije.I osvoji jedini “trofej” koji mu, evidentno, nedostaje: SREĆU!

Koliko se da videti, na pravom je putu, sviđalo se to onima koji su se poistovetili sa njegovom ličnošću i svoje živote identifikovali sa njegovim, ili ne.Oni mu to ne mogu oprostiti ali to je njihov problem. Nole grabi nepokolebljivo novim putem i možemo mu samo poželeti da istraje. Drugo mu nije potrebno.

Kud je nestalo rajsko povrće?

 

Najomiljenijeg povrća moga detinjstva  (ili kako ga danas na Zapadu zovu „neslatko voće“)  danas na moju veliku žalost više nema na pijacama! Svet je pun čudesa a ovo je za mene jedno od najvećih.

Čitavo sam ovo prošlo leto bio u potrazi za paradajzom, kupovao ga na raznim prestoničkim pijacama u naivnoj veri da ću Sweet-Red-Cherry-Tomato-in-Glass-Bowl__IMG_9913-150x150  čeri parad. freekonačno pronaći ali nije mi uspelo! Jednostavno ga nije bilo. Ono što sam za skupe novce dobijao na tezgama od „seljaka“ koji su zapravo kamuflirane sluge industrije „hrane“, sve je bilo pre nego paradajz. Samo na prvi pogled, vizuelno i iz daleka to je ličilo na ne tako davno jedno od najomiljenijih povrća u nas. Ali kada se opipa pod prstima to deluje odbojno i nimalo ne podseća na onaj pravi sa našeg sela kojeg sam nekada obožavao a koje se na sreću i dandanas može naći.

Kada se ovaj pijačni, uslovno i pretenciozno rečeno „paradajz“ raseče (za šta je potreban naročito oštar nož) čeka nas neprijatno iznenađenje i poveliko razočaranje. Unutra su samo neke čudne žile i nešto malo vodnjikavog soka bez mirisa i ukusa. Tih misterioznih žila ima i preko polovine ploda, ponekad i dve trećine što se, naravno, mora odbaciti!

U mojoj tužnoj potrazi na prestoničkim pijacama nailazio sam na natpise koji stoje na tezgama tik uz gomilu na kojima krupnim slovima piše: „NEMA ONO“ ali kada bi nadobudno pazario i kući ga rasekao ispostavilo bi se da itetako ima „ONO“ odnosno hemijsko-tehnološke žile od kojih me podilazi jeza jer ne znam kakva sve čudesa u njima leže, što svakako nije daleko od GMO čudovišnosti.

Matina-Tomato_92159-150x150 paradajz free

Ima tvrdnji da se danas masovno kod nas u cilju ekspresnog sazrevanja plodovi paradajza prskaju naročitim hemikalijama i da to ne rade samo moralno zaostali industrijalci već i, ne tako davno časni naš seljak, a danas bezobzirni profiter koji neretko ima jedno povrće za pijacu a sasvim drugo za svoje ukućane kao da ono na pijaci nije za isto tako nečije ukućane.

Prvu polovinu avgusta proveo sam u rodnom selu i na moju veliku radost bašte mnogih seljana koji ne proizvode za pijacu i danas imaju onaj stari paradajz koji je to zaista a ne odvratna imitacija i kamuflaža! Za tih petnaestak dana uživao sam u ovom rajskom plodu kao u doba detinjstva, i uz nešto isto „kao nekad“ voća, odnosno šljiva „ranki“ i belog, mladog kukuruza „osmaka“ to mi je bila savršena hrana, naravno samo sirova!

Hvala Bogu da na našem selu opstaju u neravnopravnom ratu sa industrijom, stare autohtone sorte, kako povrća tako i voća, pa i žitarica koje su, istina malo bitne u ishrani biljnom hranom, osim par bezglutenskih poput kukuruza. To je blago koje treba po svaku cenu  sačuvati a kojeg danas na sreću ima sasvim dovoljno, čak iznenađujuće brojnosti.

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat