Avokado (Aligator kruška)

avokado 2 wiki

Ovo neobično tropsko voće kod nas nije posebno omiljeno, možda i iz razloga njegove – za naše poprilično endemične prilike – povisoke cene od, evropskom valutom izraženo, ravno pet eura za kilogram! Tako, većina ljudi, i pored (barem u prestonici) solidne ponude, nije imala prilike ni da ga proba.

U krugovima veganskim avokado je nezaobilazan, pogotovu onih gurmanski orijentisanih kakvih je, čini se, pretežno.Velikom broju, ako ne većini vegana, jela od voća i povrća su nedovoljno ukusna, još manje pikantna pa su stoga u stalnoj potrazi za biljnim namirnicama koje bi u potpunosti zadovoljile njihovo prefinjeno čulo ukusa, godinama neretko i decenijama stimulisano i nadraživano žestokim začinima, pa i pojačivačima ukusa posebno opasnim po zdravlje, što je u pravom veganstvu sasvim eliminisano kao nepotrebno.

Da ne govorimo o tome da je kod eksplicitnih vernika masnoća svih boja i porekla, Atkinsovih sledbenika bezbrojnih raskola, avokado veoma cenjen, a mnogi veruju, da je u ovom kruškolikom tamno zelenom voću „spas“ i velika mogućnost gurmanskog uživanja bez granica. Jer, ako slaninica i duvan-čvarci permanentno i otvoreno gurmanu rade o glavi, avokado sa svojih „samo“ 77 % masnoća, uz to nezasićenih, biljnih to jest sasvim prirodnih moguće je ubaciti u sva postojeća jela i specijalitete, pa i prosto namazati (kao nekada svinjsku mast) na hleb bez imalo griže savesti u tvrdoj veri da je neškodljiv.

Pa tako imamo zapanjujuće visoke procente dnevnih unosa masti od čak 80 % unešenih kalorija iz ovog makronutrijenta! Ako znamo da je prosečan unos masti u konvencionalnoj i sveprisutnoj „nezdravoj“ ishrani nešto iznad 40 % a da je zdrava, i organizmu potrebna i korisna količina istih tek 5 a maksimalno 10 % onda ovih 80 a ponekad čak i koji procenat iznad te nemoguće cifre predstavlja ništa manje od suicida u svrhu uživanja!

Tako, spletom čudnih okolnosti ovo masno voće dobilo je tretman ekskluzive i koristi se na stotinu načina u raznim ponekad i neverovatnim „kreacijama“ , raznih putera, namaza, umaka, sosova, kremova, maslaca, šejkova… A takve pikanterije, u krajnjem, dovode do gore opisane izrazito opasne situacije.

avokado 3 google

Zaista, od avokada teško se može naći prirodniji izvor mononezasićenih i polinezasićenih (omega 3) masnih kiselina, ali naš organizam će od tog savršenog ploda imati koristi samo ako dobije veoma mali unos koji – jednostavno prikazano – dnevno iznosi jednu polovinu ploda samo! Ali šta ćemo sa onom drugom polovinom? Oksidisaće ako je ostavimo za sutradan! Zar nije bolje „da se ne baci“ (a nije baš jeftina) da je odmah „spakujemo“ u stomak, jer „od viška glava ne boli“.

Bogami boli i te kako, jer u našim arterijama sva mast iznad potrebne male količine opasnost je po živu glavu i živo srce! I po našu bitnu žlezdu gušteraču, takođe. Bila zasićena, polinezasićena ili mononezasićena – u velikoj količini – mast se „zabunkeriše“ ispred naših brojnih ćelija i ne dopušta insulinu da glukozu, gorivo na koje funkcionišemo dostavi rečenim ćelijama! U tome je problem!

I onda smo stalno bez prave snage, malaksali, bezvoljni, , apatični, bez poleta. I to nezdravo stanje koje vodi u dijabetes pokušavamo razrešiti – čime drugim  nego  – stimulansima raznim iz „bogate palete“ istih. Kofein, tein, teobromin, alkohol, beli šećer itd. itd. Začarani krug i vrzino kolo takvim razvojem događaja nam „ne gine“ a sve zbog zadovoljenja ukusnih pupoljaka i lažnog osećaja sitosti i „snage“ koja to zapravo i nije, već je pre iluzija i privid.

Tako, neretko imamo paradoksalnu situaciju, da u stvari, između LCHF gurmana i nekih vegana stvarne razlike i nema! I jedni i drugi svoj jadni organizam prisiljavaju da radi na neprirodno gorivo – masnoće! A to, neretko, proizvodi teške pa i fatalne posledice!

Dakle, ovo ukusno, neslatko voće najbolje je jesti bez bilo kakve obrade i prerade. Naprosto kašičicom polagano se sladiti tom, dodeljenom nam jednom polovinom. To je sasvim dovoljno za jedan dan, a sutra možemo pojesti i onu drugu koja nas mami iz frižidera. A da se ne bi promenila to jest oksidisala možemo je spakovati u vakuum kesu ili isto takvu posudu koje postoje u ponudi na tržištu. Ili pak tu drugu polovinu uz dodatnih još par odmah pretvoriti u kakav ukusan namaz kakav je npr. gvakamole, kojeg sutradan ne treba smazati čitavu teglicu, već ga koristiti štedljivo i uzeti manju količinu a ostatak vratiti u frižider.

Za one koji bi da naprave rečeni namaz meksičkog porekla evo recepta.

Dva avokada normalne veličine iseći na parčiće i propasirati najbolje viljuškom da ne bi se pretvorio u potpunu kašu, i u smesu ubaciti ljutu papriku alevu ili svežu usitnjenu takođe ljutu, dva omanja paradajza naseckana, glavicu naseckanog crvenog luka, malo morske ili (ako je autentična) himalajske nerafinisane soli, dve kašike limunovog soka i malo bibera. Sve pažljivo izmešati. Nije potreno upržavati pošto avokado ne podnosi dobro prženje.

Ovo čudesno voće obiluje vitalnim materijama neophodno potrebnim našem organizmu. Između ostalog ono po čemu se avokado posebno ističe jeste veća količina kalijuma bitnog baznog minerala. Zatim ima kalcijuma, magnezijuma, gvožđa, fosfora, bakra, cinka, natrijuma i selena. Takođe sadrži i C vitamina, ali i  A, E, B1, B2, B3, B5, B6, K. Isto tako sadrži folnu kiselinui, obiluje vlaknima i naravno najviše ima biljnih masti 77 % i nešto malo proteina i ugljenih hidrata odnosno voćnog šećera.

 

 

Čišćenje svesti (Lepote korporativnog sveta)

 

 

Kao što je potrebno čistiti organizam od otrova, otpada i taloga industrijske hrane i drugih zagađivača, isto tako je neophodno čistiti i SVEST od nanosa korporativnih i državnih (u širem smislu) medija koji nas svakodnevno onečišćuju i truju.
Svi smo podvrgnuti permanentnom procesu propiranja mozga žutilom isto takvih medija koji su u službi, pretežno, onog što je nakaradno i bolesno u današnjoj civilizaciji zašloj debelo u ćorsokak.

SOS tabla free
Može li se ostati čiste (a i zdrave) glave ako sebe svakodnevno trujemo i zagađujemo novinama, časopisima i televizijskim programom u kojima nema ni grama zdrave i čiste pameti, i kojima je zadnja misao da od nas naprave sluđeno stado poslušnika kojim se može upravljati kao što dete upravlja automobilčićem na daljinski.
Može li se živeti bez ludačkih reklama koje nas prepadaju od jutra do ponoći iz svih medija?
Ako odlučite da ne kupujete žute novine (a sve su takve!) i da se ratosiljate televizora, i zbog muzike koja opušta pređete na radio u nadi da ćete bar tu biti bez agresije zvane reklama, grdno ćete se razočarati! I tu je agresivna, vašarska dernjava jednaka kao i u ostalim medijima, a sve u svrhu promicanja artikala koji ne vrede pišljiva boba, jer da vrede reklama im ne bi ni trebala.
Danas ima predloga da, oni koji to mogu, koji imaju vlast i odlučuju o našoj sudbini, zabrane reklame kao takve!
Promislivši o toj nesvakidašnjoj ideji, došao sam do zaključka da je veoma dobra i korisna i da bi tim plemenitim činom nivo mulja u našim jadnim glavama drastično opao kao što vremenom opada mutna voda posle majskih poplava.
Ostalo bi tako još onog političkog taloga koji se svakodnevno taloži, a kojem je svrha da nas ubedi da bez posredovanja birokratije naši životi ne bi mogli da opstanu. Ako nas „avangarda radničke klase“ kako se nekada govorilo ne povede „u svetlu budućnost“ mi ćemo se pogubiti u tmini svakodnevice ovako neuki i posvemašnje neznalice koje ne znaju šta je za njih dobro i korisno.
Ne znaju da je „dobro“ plaćati besmislene namete i rintati od jutra do mraka za crkavicu sa kojom se ne mogu podmiriti osnovne životne potrebe, kao što su hrana i odeća. Da su „dobro“ “slobodne zone“ oslobođene zdrave pameti, da je „dobro“ pustošenje prirode i oranica zarad nečijeg profitiranja i jesti GMO „hranu“ iz istog, „uzvišenog“ razloga. A da je „loše“ ako nam plate omogućavaju da živimo bez drhtanja pred sutrašnjim danom. Da je ideal crkavati zbog nedostatka novca za osnovne potrebe i u beznađu drogirati se alkoholom, nikotinom, kofeinom, lekovima…
Kako očistiti sopstvenu glavu od rečenih smrdljivih nanosa?
Veoma jednostavno: odreći se novina, radija i televizije. Da, i tzv.“društvenih mreža“ jer i tamo nije mnogo bolje, i puno je ludila svake vrste iako je privid da se tu okupljaju „borci za slobodu“, no pod tom firmom puno je sujete, isključivosti, agresije pa i svesnog zamagljivanja stvari i „dopune“ zbunjenosti koje i onako ima „za izvoz“.
Pa šta onda čitati i gledati?
U te svrhe postoje zapisi čestitih ljudi koji su nesebično stvarali u cilju da nam pomognu da razjasnimo misteriju življenja. Da pronađemo sebe i smisao postojanja. (Fejsbuk nam u tome neće pomoći!)
Da, treba čitati knjige (i gledati filmove) ozbiljnih, normalnih i čestitih ljudi (jer život nije šala) od najranijih vremena pisane reči pa do danas. To može izgledati „teško“ i „neizvodljivo“ ali, u stvari, sasvim je lako i veoma izvodljivo, pod jednim uslovom: da sebi želimo dobro, i da malo – za promenu – radimo u svoju korist, a ne u korist svoje štete i u svrhu povećanja salda na bankovnim računima raznih belosvetskih korporacija i nihovih pajtaša poput države u širem smislu reči.
U suprotnom i dalje ćemo taljigati po starom na radost profitera i onih koji u destrukciji, mraku i mržnji vide svrhu čovečijeg bitisanja na zemlji.

Pomodne dijete

 

 

centimetar devojka

Sudbina svih moda je ista: za kratko vreme prelaze iz salona u predsoblje. Trajne su samo, kao što znamo, proverene vrednosti, pa je tako i sa ishranom.
Bilo bi naivno verovati da se pomodne dijete plasiraju iz altruizma i nesebičnosti. Činjenica je da je sve što je usko povezano sa velikom zaradom dobro upakovana LAŽ! Tako je i u ishrani, glavnoj čovekovoj potrebi.
Duga je lista „trendi“ dijeta koje su po svom populističkom karakteru lako prijemčive za osobe koje nemaju naviku da misle rođenom glavom već za njih misle novine i televizija, a takvih je, nažalost, i ohoo cifra! Mesna, Proteinska, Paleo ili dijeta pećinskog čoveka, LCHF, UN, Ketogena, Dukanova, Dijeta Južne obale, Zona, ili jedite pravilno za svoj tip, Hrono dijeta itd. itd.
Karakteristika za gotovo sve „spasonosne“ dijete je poznati „jo – jo efekat“ a konzument na kraju avanture sa „najnovijom novom“ dijetom doživljava golemo razočaranje koje koje ga prati do novog „otkrića“ koje će se opet završiti na identičan način. Začarani krug.
Sećam se priče od pre nekih pet-šest godina jedne tv voditeljke koja je neko vreme provela na jednoj od „trendi“ haj fet dijeta i, na svoju veliku sreću, na vreme se trgla i spoznala svoju tešku zabludu. Izjavila je da se gorko kaje i da ne može da poveruje kakvu je glupost napravila umalo teško oštetivši svoje zdravlje zarad vitke linije.
Suština svih pomodnih dijeta je ista: jesti gurmanski i neograničeno a ostati vitak i zdrav! Što da ne ako se može. A tvorci „čudesnih“ dijeta rezolutno uglas tvrde: može se! Što bi se reklo i jare i pare! Bilo bi zaista lepo kada bi tako nešto stvarno funkcionisalo, ali nažalost: tako ne ide. centimetar 3
Promoteri (ne treba imati u tom pogledu iluzija) tih besmislenih, ali neretko i krajnje opasnih načina ishrane odreda su prefrigani i beskrupulozni likovi koji uvek igraju na proverenu kartu koja dobija, a ta je: bezgranična ljudska lakovernost, pa i glupost! I na žalost, u pravu su! Glupih i lakovernih uvek je bilo i biće, i što im naročito pogoduje, ta „ciljna grupa“ uopšte, brojčano nije za zanemarivanje, čak štaviše neobično je brojna.
Dakle, „laganica“ je propagirati bizarne pa i morbidne nutricionističke ideje, treba samo biti uporan u svojoj nečasnoj raboti i uspeh je zagarantovan.
Šta je neprihvatljivo kod visokomasnih dijeta?
Ne treba biti nutricionistički genije pa videti da su masnoće u krvi preko malog procenta stvarno potrebnih i, naravno nezasićenih, koji je oko cifre pet a maksimalno deset, čine goleme štete, i izazivaju najteže hronične bolesti poput dijabetesa, bolesti srca i kancera.
Uobičajeni procenat unosa kalorija iz masti danas u „zemljama obilja“ je između 40 i 45 što je daleko iznad potrebnog i otuda gro zdravstvenih nevolja današnjice. Treba podvući da nisu opasnost samo zasićene masnoće životinjskog porekla već su to i nezasićene „poli“ i „mono“. U ovu zamku neretko upadaju i vegani u čvrstoj veri da pošto su masnoće koje unose biljnog porekla iz orašastih plodova i semenki unos se može konačno podesiti prema apetitu a ne prema zakonitostima! Pa tako procenat unosa ide i do neverovatne cifre 80!
Dakle, glavna zabluda koja datira još od rodonačelnika ovog bizarnog (da se blago izrazim) shvatanja ljudske ishrane, Roberta Atkinsa, jeste da masnoće i proteini životinjskog porekla mogu biti za čoveka glavno pogonsko gorivo!
Zašto čovečiji organizam ne može raditi na masnoće i proteine? Iz prostog razloga što je čovek po prirodi frugivor, odnosno voćojed. Orangutan koji ima identičan probavni aparat ljudskom, u prašumama Bornea povazdan jede zrelo voće i zanemaruje satnicu, što mu, naravno, ne škodi. Jede naprosto kada je gladan i pet puta je jači od svog degenerisanog dalekog potomka koji jede u 8, zatim u 13, pa u 18 i konačno, ponekad se nakrka u 20 pred spavanje! I taj čudni daleki potomak sa svojim superiornim organom imenom mozak koji je stvorio nezamisliva čudesa, čvrsto je uveren da je SATNICA bitnija od onoga što unosi pa bilo to i smeće od hrane koja u najvećem procentu današnje ishrane prevladava! Bitno je da se samo drži satnice! devoka sa vagom
Zašto moda malog unosa prostih šećera iz voća a velikog unosa masnoća i proteina nije u službi zdravlja? Ako telo lišimo prirodnog goriva, jednostavnih voćnih šećera, ono je da bi održalo život prinuđeno da sagoreva masnoće i proteine i da se tako prisilno preorijentiše na novo i neprirodno gorivo. I naš fleksibilni organizam, u početku to uspešno i radi. Ide to tako jedno vreme, uz veliku cenu u obliku obilne proizvodnje otrovnih nuzprodukata jednog takvog neprirodnog procesa koji se zovu KETONI.
Da bi naši bubrezi koje smo ovim „trendi“ činom doveli u nezavidnu situaciju, mogli da izbace ove otrove iz organizma koriste u tom mučnom procesu bitne minerale kalijum i kalcijum. Zabrinjavajuće niske količine, u projektovanoj situaciji, ovih minerala u krvi dovode do opasnih srčanih aritmija koje mogu da se završe i fatalnim ishodom.
Tako imamo stanje KETOZE kad se metabolizam hranljivih materija „prešaltuje“ od primarnog korišćenja glukoze tj. prostih voćnih šećera, na primarno korišćenje masnoća i proteina u rečene svrhe. To rezultira nizom upozoravajućih simptoma uz istovremeno opadanje težine i „topljenje“ posloženih masnoća, najčešće oko struka. Ti siptomi su sledeći: glavobolja, opšti umor, iznenadna slabost, vrtoglavica, mučnina, povraćanje, nesanica, bolovi u stomaku itd. Ali za tako efikasno skidanje kilograma uz gurmanluk čovek će nešto i pretrpeti, logika je ovog načina.

Kratkoročni rezultati su „fascinantni“ i „mimo svakog očekivanja“. Ali dugoročni su ponešto drugačiji i nimalo spektakularni! Javlja se čitav niz ozbiljnih problema kao što su: nedovoljan unos vitamina i minerala sa svim teškim posledicama, srčani poremećaji poput aritmija, povišenje krvnog pritiska, abnormalni rad bubrega i jetre. Konačno, stižu teške bolesti kao što su srčani udar, šećerna bolest, kancer, osteoporoza, giht i niz drugih. Neretko dolazi čak i do iznenadne smrti! A sve zbog mode! centimetar 2
Ovaj proces može se porediti sa poznatim načinom kako se na našem selu ponekad koristi osnovna poljoprivredna mašina – traktor. Kao što znamo, rečeni traktor projektovan je i sagrađen da radi na dizel gorivo. Međutim kako je ljudima na selu ovo gorivo skupo a postoji nešto nalik na njega imenom lož-ulje, puno jeftinije. Seljak rezonuje: kupiću to jeftino „gorivo“ iako i nije za traktor, završiću posao oko setve, a traktor će valjda preživeti ionako nije baš u najboljim godinama, zapravo je „pred penzijom“. I tako sipa u rezervoar to „povoljno gorivo“ i traktor zaista ide, ne baš savršeno, „kašljuca“, ali ide.
Pozavršava on tako jesenje radove, ali istovremeno i dokusuri svoju mašinu koja je mogla i tako „matora“ još godine i godine da mu služi. Ispada, skuplja dara nego mera, što bi se reklo. Sve ima svoju cenu, nepisano je pravilo koje uvek važi.

Zašto češće oboljevamo u zimskim mesecima?

 

 

šipak free

Ovih dana mnogo je ljudi sa prehladom manjeg ili većeg intenziteta. Zašto se to događa baš sada, u ovo doba godine? Obično možemo čuti standardno: vlada VIRUS! I, ako smo u blizini „zaražene“ osobe preći će i „zakačiće“ se i na nas.
Koliko je ovo zaista ispravno gledište?
U poslednjih pet-šest godina nisam imao nikakvih prehlada što, pretpostavljam, dugujem ispravnoj prirodnoj ishrani. Ipak, pre nekoliko dana i mene je „zakačilo“, istina u manjoj meri nego kolege u kancelariji, koji su odreda jedan za drugim „šmrkali“ (da upotrebim tu prostu reč koja se koristi najčešće na selu) no uglavnom – sem jednog izuzetka – podneli su tu nevolju stoički bez odsustva sa radnog mesta. I svi, ili gotovo svi,ubeđeni su da su „zaradili“ virus jedni od drugih, ili pak u susretima sa osobama van kancelarije.
Mene je, na sreću, „moj virus“ držao samo dva dana i napustio me je, pretpostavljam, nezadovoljan staništem, i otišao u potragu za boljim.
Koliko je tačno, uobičajeno mišljenje o bacilima i virusima kojeg se drži 99 % ljudi, danas? Po mom višedecenijskom iskustvu i teorijskim saznanjima opasnost od virusa za iole zdraviju osobu, zapravo i ne postoji! Virusi, odnosno bacili i bakterije naseljavaju se i nalaze, za njih, plodno stanište u ozbiljnije zagađenim, acidoznim i zapuštenim organizmima koje detektuju kao trulež, a njihov je prirodni posao da takvu masu razaraju (razlažu) i transformišu u neživu materiju, što je na neki način čišćenje prirode, šire gledano.
Sličan slučaj je npr. kada orlovi – lešinari u prirodi za svoju osnovnu hranu koriste uginule životinje i na taj način čiste prirodu pa su zbog toga i zakonom zaštićeni.
Kod zdrave, ili relativno zdrave osobe, rečeni bacili, virusi i bakterije ne nalaze plodno tlo i odlaze dalje tamo gde im je privlačnije tj. kod organizama u propadanju.
Gornju tezu potkrepljuje i moj slučaj od pre dva-tri dana. Prehlada slabijeg intenziteta koja me je pohodila, dokazuje mi da je moj organizam u velikoj meri ČIST, što je, kao što je napomenuto, rezultat pravilne, prirodne ishrane.
Ipak, danas među ljudima savim čist organizam jedva i da postoji s obzirom, pre svega, na smeće od hrane koje lakomisleno unosimo, ali tu su još i drugi faktori poput, na prvom mestu, zagađenog vazduha.paprika free
Zašto oboljevamo, najčešće tokom zimskih meseci?
To je, najverovatnije, zato što je čovek kao vrsta, biće tropskih predela, to je njegova pradomovina. Hladnoća čoveku ne prija, i zato što severnije ljudi žive to su bolesti respiratornih organa prisutnije. Tako, nedostatak sunčanih i toplih dana direktno se odražava na stanje zdravlja.
Šta je, zapravo, prehlada?
Ako odbacimo, sveprisutnu „teoriju virusa“ koja teško da je nešto više od komercijalnog trika, (ali, uverili smo se onomad da može poslužiti i kao odlično sredstvo globalnog zastrašivanja) doći ćemo do realnijeg zaključka koji se, ukratko, sastoji u sledećem: svi mi u sebi nosimo manje ili veće količine otpadnih materija i otrova raznih koji se iz organizma eliminišu putem naša četiri organa za izlučivanje: creva, bešike, pluća i kože. Otpadnih materija u maloj meri ima i pokraj savršene prirodne ishrane jer brojne ćelije organizma svakodnevno izumiru i zamenjuju ih nove. Te ćelije, ali i drugi otpad (ne računajući hranu) kao onaj unešen disanjem, mora se izlučiti van organizma. I kada naši organi za izlučivanje ne uspeju to da „odrade“ otpad tj. otrovi talože se na raznim mestima u organizmu, često i u plućima. Najednom se sav taj otpad pokrene, a to se dogodi najčešće dejstvom određenih metereoloških prilika tj. kada naiđe hladno vreme, ne mora ni biti posebno hladno već specifična promena vremena utiče na naš organizam tako da je potrebna posebna adaptacija. Samo savršeno zdrava i čista tela tu promenu ne dožive traumatično, ali takvih je zanemarljivo malo. Što je posebno zanimljivo, nekad čak i obična promaja je dovoljna za veće potrese organizma, pa tako izražen strah kod našeg naroda od rečene promaje nije sasvim bezrazložan. đus free
Posloženi otpad se tada zatalasa i traži izlaz, iz pluća pre svega. I zavisno od količine otpadnih materija imamo manji ili veći problem. Najmanji je obična prehlada kada nam stalno curi iz nosa i pritom kijamo. Na taj način pojačano lučimo sluz tj. otpadne naslage iz pluća. Naravno ima i mnogo jačih manifestacija, u medicini uredno klasifikovanih kao: influenca (grip), bronhitis i pneumonija (upala pluća).
Često se može čuti: prehlada mu je „sišla“ u bronhije ili, daleko bilo, u pluća i dobio je upalu, što je narodni izraz bez zalaženja u detalje koji govore o količini šlajma i otrova u respiratornim organima. Zato se kod starijih osoba „običan“ grip neretko završava i tragično, a još opasniji su bronhitis ili upala pluća koji su, po svemu sudeći, izraz drastično nakupljenog otpada u tom našem važnom organu.breskve free
Dakle, probleme sa organima za disanje u najvećoj meri možemo da preduhitrimo na jednostavan način držeći ih čistim, ili relativno čistim, a to se najbolje postiže unošenjem ispravne prirodne, neprerađene hrane. Bolje je sprečiti nego lečiti. Ili kako dr Kolin Kembel kaže: gram prevencije jednak je kilogramu leka.

Dijabetes – bolest „sa tamnom etiologijom“

 

tableta free

 

Prema zvaničnim opisima i definicijama ove bolesti (ili „bolesti“) u koje 99 % ljudi slepo, hipnotizovano, veruje onaj koga zadesi „zla sudbina“ donoseći mu ovu pošast modernih vremena, nema drugog izbora sem da hemijskim medikamentima, jedne od religija današnjih, „drži bolest pod kontrolom“ bez nade da se oslobodi goleme nevolje koja mu život pretvara u agoniju, ropstvo i doživotnu zavisnost od rečenih lekova!
Pogledajmo detaljnije oficijelne opise ovog zdravstvenog poremećaja. Kaže se nedvosmisleno da je dijabetes NEIZLEČIVO hronično oboljenje, odnosno, „sistemski poremećaj metabolizma“ kojeg je glavna karakteristika povišena koncentracija glukoze u krvi. Zatim se autoritativno tvrdi da je glavni krivac za takvo stanje NASLEDNI FAKTOR. čokoladni kolač free
Šećerna bolest je danas (ali ne i juče) jedno od najprisutnijih endokrinih oboljenja. Endokrinih otuda što je naš bitni organ pankreas, u stvari, žlezda koju mi ako želimo da budemo zdravi treba da tretiramo prijateljski a nikako suprotno od toga, kakav je danas masovni slučaj. Broj obolelih, kaže se dalje, u neprekidnom je porastu, pogotovo u „zemljama obilja“ i to je posledica „modernog stila života“ Istovremeno se tvrdi da je ova bolest nepoznatog porekla tj. „tamne etiologije“.
Izgleda li vam u rečenom nešto tamno, tajanstveno, mistično, nadnaravno? Da li u ovome ima bilo šta nepoznato ili nejasno?
Kaže se dalje da pogađa najčešće „ljude u godinama“ kao posledica starenja i loših životnih navika. Loših životnih navika – da, a kao posledica starenja neumesna je tvrdnja s obzirom na činjenicu da u slobodnoj prirodi nešto kao hronična bolest apsolutno ne postoji, pa tako ni „degenerativna bolest“! Jeste li ikada čuli da su npr. jelen, divokoza, divlji konj ili bivol oboleli od hronične degenerativne bolesti? Niste sigurno jer tako nečeg  jednostavno nema ! kolači u tanjiru free
Kako, zapravo, nastaje poremećaj organizma stručno nazvan diabetes mellitus?
Glavno pogonsko gorivo ljudske vrste jeste glukoza koju unosimo u organizam svakodnevno. Ako taj prosti šećer, odnosno glukozu unesemo u prirodnom obliku koji je Priroda spakovala u plodovima, pre svega u voću i povrću, naša žlezda koja zdravlje znači imenom pankreas ili gušterača radiće pravilno i poživeće dugo. Da li mi činimo tako? Suvišno je i reći: ne, ne činimo!
Umesto onoga što su nam Bog i Priroda namenili da koristimo u svrhu ishrane, glavne životne potrebe svih živih bića, mi smo nekim neverovatnim čudom prešli na imitacije i surogate koji nisu namenjeni našoj vrsti.
Može li industrijska „hrana“ stvorena iz jednog jedinog razloga da proizvođaču donese profit, da zadovolji potrebe živog organizma i da mu omogući da optimalno i nesmetano funkcioniše? Treba li reći: ne, ne može!
Unoseći biljne namirnice odnosno plodove zemlje u svom izvornom, celovitom obliku korisne našem organizmu, poput šećerne repe ili suncokretovih semenki, naš pankreas radi bez problema i loših posledica. Ako rečene biljke unesemo u svom, na visokim temperaturama prerađenom obliku zvanom beli (kristal) šećer ili rafinisano suncokretovo ulje eto golemog problema za naš organizam, gušteraču pogotovu, jer takav proizvod više nije jestiv i naši unutrašnji organi ga ne vide kao korisnu materiju već pre kao strano telo u organizmu! Takve strašne proizvode poput ova dva, više puta pomenuta (tu spada još niz drugih artikala poput rafinisanog belog brašna takođe proizvoda bez roka trajanja, kuhinjske soli, produkata životinjskog porekla kao što su meso, kravlje mleko i jaja) naši organi naprosto u dužem vremenskom periodu ne mogu sa uspehom da, ulažući ogromne napore, transformišu u preko potrebnu glukozu. I zavisno od konstitucije i nasleđenih faktora izdržljivosti, organi potraju duže ili kraće, i vremenom kako napreduje prehrambena industrija tako oni nazaduju i propadaju. šoljica kafe free
Kako funkcioniše naša žlezda gušterača kada mora da npr. transformiše rafinisani beli šećer u glukozu potrebnu našim brojnim ćelijama za normalan rad i svakodnevnu fizičku i umnu aktivnost? Kada prokaženi artikal u kojem nema ničeg životnog i koji se danas krije u stotinama i hiljadama proizvoda kako slatkih tako i slanih, dospe do pankreasa ovaj ga naprosto ne vidi kao hranu već kao uljeza kojeg se treba pod hitno rešiti. I stoga luči veliku količinu hormona insulina ne bi li ga što pre „proterao“ i transportovao tamo gde će najmanje naškoditi organizmu pretvarajući ga u trigliceride i slažući ga najčešće oko struka. Tada imamo u medicini poznato, pedantno označeno, stanje imenom hiperglikemija.
Kada se privremeno reši problem proizvodnja insulina naglo opadne i to se onda stručno zove hipoglikemija. Neupućenoj, pre nego bolesnoj osobi, kako se kolokvijalno kaže, „padne šećer“ i ona brže – bolje trpa u usta nešto slatko opet na bazi više puta pominjanog neslavnog proizvoda, i opet nagli skok proizvodnje insulina. To je tada začarani krug sa jedinim izvesnim ishodom: propast pankreasa! Malo – pomalo ta bitna žlezda strada i opet zavisno od individualne izdržljivosti i konstitucije organizma, pre ili kasnije javlja se trajno stanje klasifikovano pod medicinskim nazivom dijabetes melitus.
Još jednom: ima li u opisu „nepoznate etiologije“ ili bilo čega skrivenog i nedokučivog? Nema naravno! Ostavimo li naporom volje, sve što nije jestivo i zamenimo jestivim namirnicama koje su nam prirodno određene, naš će pankreas i naša jetra (ali i svi ostali unutrašnji organi) normalno funkcionisati i neće biti hronične, ali ni bilo koje druge bolesti.
Jednostavno? Da, ali ne i netačno.

Tretmani lica i tela svežim voćem i povrćem

devojka pola lica free

Davno je rečeno da je svet pun čudesa i u to se svakodnevno uveravamo. Neke od nas brojna čudesa dotiču a većinu ostavljaju ravnodušnim. Dolepotpisanog ovakve pojave, na njegovu nevolju, podstiču na razmišljanje i na upit, šta to u stvari predstavlja i „šta je pesnik hteo da kaže“.
Tako, neki dan, sasvim slučajno doznao sam da u našoj prestonici postoje kozmetički saloni gde se koža (ovo se, pretpostavljam, odnosi samo na dame, mada kako se stvari odvijaju ne mogu da garantujem) „tretira“ svežim voćem i svežim povrćem! Pre svega, koliko sam shvatio, reč je o koži lica jer se lepota na tom delu tela najočitije manifestuje, ali ne samo lica već i čitavog tela, a kada grane sunce eto rezultata tretmana po prestoničkim ulicama na uvid „jačem polu“.
Ova pojava, verovatno, nije nikakav specifikum našeg glavnog grada već je, po svemu sudeći kako najčešće i biva, preuzeta iz velikog sveta, i u ovome nema ničeg lošeg, dapače. U obilju standardnih „salona lepote“ koji su inače dobro posećeni gde se koža modernih žena tretira i „prolepšava“ raznoraznim, ponekad i nemogućim hemijskim sredstvima, raznim glicerinima, pomadama, kremama, uljima, sapunima, „mlekom“…da ne govorimo o „dostignućima“ savremene, tehnološke medicine u obliku tzv. fejsliftinga (i onih pomoću radiotalasa !!!) i „plastičnih“ operacija. Tako ovi tretmani sa voćem i povrćem predstavljaju pravo otkriće i dobar znak, jer makar oni hemijski „čudesni“ i „čarobni“ antiejdž preparati bili i na „prirodnoj bazi“ opet je tu hemije dovoljno da vas podiđe jeza od mogućih posledica ovih neprirodnih materija po živu kožu od Prirode i Boga stvorenu.ledi sa šeširom free
Istina, pojava rečenih „voćnih“ salona pre može biti kuriozitet nego neki izraziti trend „povratka prirodi“ i zdravlju iz bespuća dekadencije, ali i na tom nivou predstavljaju, ako ništa drugo, ono vidljivi dokaz da je moguće poći drugim normalnijim i zdravijim putevima prema onome što predstavnicama lepšeg pola znači tako mnogo inače rečena odrednica „lepši pol“ ne bi ni imala svrhe.
E sad, drugo je pitanje da li se, i koliko na lepotu kože lica i tela može uticati spoljnim sredstvima. No kako se u današnjem „ubrzanom“ svetu sva pažnja obraća na spoljne efekte, tako je i u ovome. Naime, smatra se da je bitnije ono što je NA nekoj osobi nego U nekoj osobi. Tako je sa frizurama, u garderobi (odeći,tašnama, torbama), nakitu (minđuše, prstenje, ogrlice, grivne, satovi…) Vlada nepodeljeno uverenje da „odelo čini čoveka“ i da je lepota – pre svega ženska ali sve više i muška – stvar spoljnjeg delovanja na vidljive delove tela kozmetičkim i drugim sredstvima.lice devojke  lepe free
Tako dolazimo do pitanja može li neku izrazito duhovno deformisanu osobu „ulepšati“ sveže voće i povrće pa makar bilo posloženo po čitavom telu u obliku kolutova jabuka, narandži, kivija, ananasa, papaja, avokada, krastavaca, paprika, paradajza…
Piscu ovih nesvakidašnjih redova čini se da je tako nešto puka iluzija i stvar mode bez nekog značajnijeg efekta. Nema boljeg uticaja na lepotu kože, ali i znatno više od toga (na lepotu npr. kose, noktiju, zuba pa i očiju) od UNOSA rečenog voća i povrća u organizam umesto mesa, kravljeg mleka i jaja. Što veći unos, to bolje!
Time se postižu pravi efekti u dužem vremenskom periodu, koža se podmlađuje i samim tim prolepšava, kosa takođe, zubi, nokti i sve što je vidljivo, ali i ono što je nevidljivo i što se dešava „iza kulisa“ tj. u našoj utrobi, u našim unutrašnjim organima i krvi a što proizvodi ZDRAVLJE, a zdravlje je lepota sama po sebi.
Takođe i duh. Lepota duha se jasno vidi, što nije bez značaja. Bolesnu i negativnu osobu možete spolja šminkati i „krečiti“ do iznemoglosti ona će ostati troma, apatična, depresivna, nesigurna, „nervozna“ što se sve jasno vidi i po boji kože, ali i kose, nokata a pre svega očiju bez sjaja i živosti.

Istine i zablude o prostim šećerima

 

 

urme gomilatorta komad google

Uobičajeno, šećer je šećer, ne treba uzimati zdravo za gotovo jer je to prenagljeno i samim tim i netačno mišljenje. Ako se pogleda malo bolje, ima razlike, i to suštinske. Beli, industrijski šećer i prosti šećer iz zrelog voća zapravo nemaju nikakve sličnosti, a zajedničko im je samo to što su na prvi dodir jezikom slatki. Međutim, hemijski to su dve sasvim različite materije.

Dok je kristal beli šećer kojim smo preplavljeni, krajnji (i više od toga)  proizvod prerade šećerne repe ili trske (inače našem organizmu prihvatljivih pa i korisnih u svom neprerađenom, celovitom stanju) u organizmu strano telo, strana supstanca, dotle je jednostavni šećer, tj. glukoza iz zrelog voća ne samo koristan i poželjan već je osnovno gorivo na koje naš organizam radi! Tako tvrdnje da previše voća šteti našem pankreasu naprosto nisu tačne. Voće se, dakle može unositi u velikim količinama zavisno od vrste aktivnosti kojima se bavimo, kako fizičke tako i duhovne, odnosno emocionalne, to jest onoliko koliko trošimo energije i kalorija.

Kakva je konkretno razlika između ove dve vrste šećera?

Beli, industrijski šećer jeste artikal za trgovanje kao i svaki drugi, a kako je došlo do toga da se smatra namirnicom za ljudsku ishranu , i još „osnovnom“ ostaje misterija teško odgonetljiva.

Procesom rafinacije šećerne repe, ili trske dobija se melasa odnosno žuti šećer u tečnom stanju koji samom činjenicom da je poluproizvod, donekle, ali samo donekle, može se koristiti i to u sasvim malim količinama u svrhu ljudske ishrane, jer iako je sadržaj repe n a visokim temperaturama u velikoj meri spržen, ipak je nešto od korisnih vitalnih materija „preživelo“ pakao rafinacije, neki, pre svega minerali, dok su vitamini koji teže podnose termičku obradu isparili u vazduh. I da je takav, osakaćen proizvod, u širokoj primeni ni upola zdravstvenih problema ne bismo imali kojih danas imamo a koje za sobom ostavlja beli, rafinisani proizvod! Proizvođaču takav artikal sa rokom trajanja od dve godine nije sasvim idealan, i što da ga proizvodi u većim količinama i time rizikuje da ga u datom roku ne proda i da mu istekom roka trajanja izmakne zarada, kada može da ga „usavršavanjem“ tj. daljim otkuvavanjem dovede do „perfekcije“ i tako ga učini trajnim i pouzdanim u trgovanju.

Krajnji proizvod takvog procesa jeste slatka, sitna kristalna materija koja u sebi ne sadrži ničeg živog ni korisnog ljudskom organizmu, osim zavodljive slasti radi slasti a bez ikakve koristi. Čak štaviše od te materije koja je sasvim strano telo u našim organima i našoj krvi, imamo ne male štete i zdravstvene nevolje. Naime, rečeni beli šećer ima dejstvo droge i kada se nađe u našoj krvi i gušterači izaziva pravu uzbunu. Pankreas da bi se odbranio od agresije proizvodi abnormalno visoke količine insulina i kada se konačno izbori količina insulina naglo pada. Zavisnik onda unosi novu količinu ove supstance ne bi li „podigao šećer“ i gušterača ponovo upire sve svoje snage da proizvede insulin za „obračun“ sa uljezom. I to je tada vrzino kolo u kojem taj naš važan organ vremenom strada i konačno više nije u mogućnosti da proizvodi neophodno potrebni insulin koji će glukozu „transportovati“ do svih, brojnih ćelija. Da skratimo priču, krajnji rezultat je oslabljeni, bolesni pankreas i nedovoljna proizvodnja insulina, stručno: hipoglikemija, odnosno hiperglikemija jer je to trajna „klackalica“ . To trajno stanje poznato je u medicini pod imenom dijabetes melitus, odnosno šećerna bolest tipa 2.

Treba ovde reći da kod posebno teškog oštećenja pankreasa iz rečenih razloga javlja se teža varijanta ove bolesti modernog doba poznata pod imenom dijabetes tipa 1, autoimuno oboljenje koje se smatra neizlečivim jer se u ovom slučaju organizam okreće sam protiv sebe. No ovo je posebna priča i biće svakako detaljno opisana u nekom od narednih članaka.

Sve gore rečeno korišćenjem voćnog šećera jeste izbegnuto na prirodan i elegantan način jer je, slučajno, naša priroda baš korišćenje tog prostog šećera kao pogonskog goriva koje se pokazalo bolje od svih drugih sa kojima je čovek u dugim vekovima i milenijumima eksperimentisao.

Ima tvrdnji da taj voćni šećer tj. glukoza naglo ulazi u krvotok poput belog rafinisanog i isto tako dovodi pankreas u tešku situaciju, što je po svemu racionalnom sudeći, netačno a ponekad i maliciozno plasirano iz raznih razloga.

Voće, ali i neke vrste povrća poput šargarepe ili cvekle, takođe i nekih mahunarki kao što je rogač, npr. u sebi sadrže vlakna koja ne dopuštaju naglo razgrađivanje tih korisnih šećera, i unos u krvi je postepen i prirodan kako najbolje i odgovara našem organizmu i organizam radi prirodnim tempom što mu omogućava dug vek u zdravlju i veselju.

"Priroda leči a lekar brine o bolesniku" Hipokrat