Pred pendrekom svi smo isti

Srbija je demokratska zemlja. Svako ima svoje pravo. Pravo na svoju porciju kako pasulja tako i pendrečenja, imamo SVI! Onaj ko nema para ima narodnu kuhinju. Njegovo je samo da u najlon kesu stavi kotlajče EMO Celje sa poklopcem šerpaplave boje i, onako oljuštenog emajla, donese do kazana.

Svoja prava onomad su, na ulicama prestonice konačno izborili i „drugačiji“ koje je čuvala armija policajaca od nekih, kazu, desetak hiljada. Bilo je tu i onih kojima se „šetnja“ nije svidela, a neki su se, moguće, na ulicama našli i slučajno. Takvih je bilo, otprilike koliko i ponosnih šetača, dakle, negde oko hiljadarke, što mu dođe deset pendreka po glavi buntovnika, prosečno. Neki od njih su pri sebi imali ličnu kartu, a oni rasejani i zaboravni su je, logično, zaboravili u drugom sakou. A ako nemaš šta da pokazeš (moze i pasoš bez vize) odredu ljutih i nabrušenih zandarma zna se šta ti sleduje: onih deset „prosečnih“ pendreka pa makar ti bio i brat samog premijera ili gradonačelnika prestonice! Ko im je kriv kad prečesto presvlače odela! Običnom građaninu to, jednostavno,ne moze da se dogodi jer on svoje „Kluz“ odelo pošto mu je i mrtveno i crkveno, razumljivo, ne menja, pa mu je lična karta uvek na svom mestu, u unutrašnjem dzepu, zlu ne trebalo.SOS tabla free

Tako rade i ovde, u provinciji naši seljani. Svoju ličnu kartu, bez čipa naravno, (neki kazu legitimaciju) uvek imaju pri sebi kada krenu u čaršiju jer im treba, ili za u poštu, ili ako idu u sud da tuze komšiju što im je „Totalom“ otrovao kozu koja je onako kozje glupa brstila bagremovu granu na međi.

A pogotovu će im trebati u narednim mesecima kada ovi brojni, potencijalni investitori, odreše kesu i odluče se da malo, za promenu, razvijaju zavijenu to jest nerazvijenu Srbiju, a ne samo svoju Nemačku, Italiju, Francusku i Kinu.

Našim seljanima posebno je privlačan ovaj novi tenis. Istina, u tom sportu smo se dokazali, ali ovaj novi, iako ne miriše ponajbolje, našem seljaku će, kako se tvrdi, pomoći da ne potone sasvim, a davljenik se i za rep od svinje hvata. Šta će nam ove zaparlozene oranice i u trnjine zarasle planinske livade? Istina, neki tvrde da su, ovako čiste, idealne za organsko povrće i voće, ali brate ko će ponovo da uzima motiku u šake kad se ne dozvoljava „Total“? Ovako korov totališeš i u duboko uzoranu njivu zaseješ monsanto hibrid ieto ti hrane za kulturne svinje. Prosto ko pasulj tetovac!

I što je vazno, isplata kod renomiranog gazde, kralja Jorkšira, ne moze da omane pošto nije novokomponovan i ima tu čudnu naviku da isplaćuje zarađeno, a nije ni sa ovih trusnih prostora. A ta crkavica koju će izdvojiti banana -drzavi tj. njenim „jeftinim“ podanicima, prava je bagatela za njegov solidni konto u Dojče-banci. Sića.

Dakle, novi tenis stize kod nas sa starim neoliberalnim pravilima igre. Istina, ponešto je nelep i ne smeltuje najprijatnije, ali bolje i takav, nego nikakav jer ovo, ipak, nije Monte Karlo. A reket već imamo. Samo da startujemo.

Srbija sportska sila

Srbija je mala zemlja. Mala i siromašna. Tim je teze objasniti fenomen velikih sportskih uspeha, naročito u poslednje vreme.

Iako nisam neki, što bi se reklo, pasionirani ljubitelj sportskih dešavanja i pratim ih prilično površno i to putem interneta jer ne gledam televiziju, ipak tu i tamo veliki sportski događajiznaju da me privuku, naravno isključivo kada igra reprezentacija. Iako, po nekima, nisam patriota za uzor, ipak voma me obraduju veliki sportski uspesi i znam da se uzivim u borbu pa ponekad „igram“ zajedno sa naši prestavnicima na ekranu. Tako je i nekada bilo kada smo imali velike uspehe u košarci, osvajanje prvih evropskih i svetskih prvenstava.amer. fudbal free

U tenisu, elitnom, smo u pravom smislu reči, supersila iako je taj sport „po difoltu“ i po dugoj tradiciji „rezervisan“ za bogate i velike drzave. Toliko osvojeniih pehara na najvećim turnirima u zadnjih desetak godina deluje krajnje impresivno, a za mnoge i nestvarno pa i nemoguće! I što je još čudnije uspeh je gotovo isti kako u muškoj tako i u zenskoj konkurenciji. Svet naprosto nema objašnjenja kako je moguće da jedna tako malena zemlja koju nije jednostavno pronaći na globusu, ima toliko talenata i toliko uspeha. Dejvis kup, Gren Slem titule, brojni „Mastersi“, neverovatna količina pehara!

Tradicionalno, u ekipnim sportovima oduvek smo uspešni. Istina u vremenu teške moralne krize devedesetih godina tu smo nešto pali i to iz razloga nedostatka pravog patriotizma ali srećom to se stanje vidljivo popravlja i danas na ekranu vidimo pravi odnos prema domovini iako ti igrači i igračice u reprezentaciji, siromašnoj, dobijaju tek deo onoga što zarađuju u dobrostojećim klubovima širom sveta. Ipak, kada zasvira Boze pravde motiva ima sasvim dovoljno, a na licu osmeh i ozarenost. To je ono što nam fali, taj sjaj u očima, taj optimizam, ta zelja da se bori za domovinu, da se naša mala zemlja pročuje po dobrom. Da se ljudi raduju.

Gledam trenutna zbivanja, svetska prvenstva, koja se odvijaju parlelno u odbojci (Italija) i košarci (Turska), naše se devojke, koliko sam video, jedino smeše za intoniranja himne, dok je za one najjače zemlje danas sport surovi profesionalizam, ozbiljnih lica sportista, gde nema mesta prirodnom i spontanom ponašanju već je rezultat samo i jedino što vredi.

Dok ovo pišem obe zenske ekipe bore se za ulazak u polufinale, što je samo po sebi veliki uspeh. Gledam spisak osam zemalja koje su u četrvrtfinalu košarke: Sjedinjene Drzave, Kina, Australija, Kanada, Turska, Francuska, Španija i- Srbija! Impresivno!Odbojkašice su takođe u „društvu“ tako velikih drzava kao: Rusija, Brazil, Sjedinjene Drzave, Kina, Italija…

Vaterpolo reprezentacija spada u one najuspešnije, a to, pre svega i z razloga zdrave organizacije ovog sporta na nivou drzave. Nema većeg takmičenja svetskog i evropskog, gde ne „padne“ medalja, a sve ispod toga smatra se velikim neuspehom. Nedavno, poslednje, evropsko prvenstvo bilo je još jedna superiorna demonstracija vaterpolo majstorstva i finalne, više nego ubedljive pobede nad Mađarskom gde je ovo nacionalni sport broj jedan! I da čudo bude veće to se dešavalo usred Budimpešte!

Zatim nedavno, muško košarkaško prvenstvo sveta u Španiji i briljantne igre nefavorizovane Srbije. Svet je gledao i čudio se: Srbija u finalu protiv NBA „vanzemaljaca“! Treba ovom „popisu“ uspeha dodati i velike uspehe u plivanju, atletici, streljaštvu, veslanju, rvanju itd. itd.

Čovek naprosto ne moze a da se ne zapita kako je moguće da zemlja natprosečno talentovanih ljudi već više decenija ne uspeva da organizuje svoju drzavu u kojoj će svi pojedinci imati iste startne šanse i isto pravo na sigurnu egzistenciju. To je misterija i fenomen kojim se ne bave samo zainteresovani u Srbiji već i van nje.

Smokva, bozanstveno voće

Iako moje mesto nije u primorskom pojasu već u kontinentalnoj klimi centralne Srbije, gotovo svaka treća avlija ili bašta ima stablo smokve! Nekom ko nije iz ovog kraja izgledaće sasvim čudno (što i jeste) smokva, u inače oštroj klimi sa zimskim temperaturama i do minus 20 Celzijusa. Ali nekim čudom ova lepa biljka prezivljava. Ponekad za naročito oštrih zimskih meseci dođe do oštećenja i izmrzavanja delimičnog, ali se tokom toplih meseci brzo i sasvim oporavi. I ne samo da smokvina stabla prezivljavaju ovde, već i donose plodove, neke godine više a neke manje.

S obzirom na prošlogodišnju neobično blagu zimu, ovog leta stabla su puna plodova. Ima ih krupnih i sitnih zavisno od sorte. Kako je ovde kontinentalna klima dozrevaju u septembru i oktobru, znatno kasnije od primorskih.Sliced-Fig-Fruit_112158-150x150 smokva free

U mojoj bašti stablo se okitilo sitnim plodovima medenog ukusa. Volim da ih ubiram i jedem u rano, osunčano oktobarsko jutro. Tako su slatke da se sa retko kojim ovdašnjim voćem, po količini voćnog šećera, mogu porediti, mozda samo sa dudinjama, lubenicama i grozđem. Nevolja je što samo jedno stablo imam, pa količine nisu za sušenje i čuvanje za zimske, oskudne mesece.

Gledam, po seoskim avlijama i baštama, smokvina stabla takođe puna plodova koji sukcesivno dozrevaju. Gledam i čudim se! Brojni plodovi prezrevaju i opadaju a stablo je odmah pokraj kuće, do puta. Mogu da razumem da danas niko ne sakuplja npr. dudinje, trešnje, pa i orahe ali ovako idealni za sakupljanje plod smokvinog drveta gotovo niko ne ubira već ih prepušta pticama, osama, stršljenovima i mravima, e to mi je sasvim nerazumljivo. Šta se sa ovim ljudima dogodilo da su omađijani proizvodima konditorske industrije, pokušavam sebi da objasnim ali mi ne uspeva. A treba samo ispruziti ruku otkinuti mekani plod koji se lepi za prste i staviti ga u usta. Nema penjanja, nema saginjanja.

Prolazim ulicom i preko ograde pruzim ruku u tuđe dvorište i uberem dva-tri medena ploda a niko ne obraća paznju na mene. Niko da mi kaze da to nije moje. Ko moze da razume ovu pojavu? Među ljudima sva su čuda moguća, ali ovako nešto teško je pojmljivo. Kontam: mozda ukus ploda, pošto nije ovdašnje voće, deluje nekako strano, mozda i odbojno? Moguće. Ali zašto onda propadaju trešnje, kupine, jabuke, trnjine, šipak…sasvim „naše“ voćke?Sliced-Fig-Fruit_112158-150x150 smokva free

Osim ako nije smokvino drvo sađeno isključivo kao ukrasno drvo? Ukras dvorišta kao što je drvo jorgovana na primer (ranije je bilo i oleandera!) Sami oni koji su sadili smokvina stabla, a ima ih zivih i zdravih, ne jedu plodove svoga truda! Reći će neko: vremena su se promenila. To je jednostavan odgovor. Slađi je beli šećer u konditorskim proizvodima od, za mene, preslatkog ploda smokve! Čak i od samog meda više je omiljen rečeni beli šećer, dokazano zlo, upereno protiv čovečijeg zdravlja.

Jedan moj prijtelj koji inače voće ne voli mnogo, na moj trud da ga ubedim da izbaci pominjani beli šećer iz ishrane i umesto njega (ako već mora biti šećer) kupuje ubuduće zuti rekao mi je: „Kupio sam onaj zuti šećer. Brate, on mi je neukusan, nekako je čudnog ukusa i nije dovoljno sladak. Ne volim ga!“ Iziritiran rekoh mu: „Zuti šećer, kao poluproizvod po kvalitetu je neuporedivo superiorniji od belog, a ukusniji je jedno pedeset puta!“ Gledao me je začuđeno i video sam da nije u stanju ni tu jednu sitnicu da promeni u svojoj ishrani. Tuzno!

Lubenice bez semenki i u Srbiji!

Ulazeći neki dan (tačno 08.09.2014.) u jedan od naših hipermarketa (poznata firma)  u potrazi za lubenicom prikladne tezine i domaće proizvodnje u nadi da ima malo hemikalija u sebi, ugledah samo četiri  lubenice koje su bile na raspolaganju kupcima. Bile su tako impozantnih dimenzija da su za svaku od njih bila potrebna kolica sa šipkama većeg prečnika. Takve nipošto nisam zeleo da pazarim, prvo i glavno jer su mi bile skroz sumnjive, a drugo u velikom sam iskušenju da se prejedem. Moja mera je pet do šest kilograma i takve kupujem.lubenica crtež free

Odoh, dakle u konkurentski hipermarket. Tu odmah do ulaza beše gomila, čovek bi rekao. lubenica i natpis krupnim slovima: LUBENICE BEZ SEMENKI. Dobrano iznenađen, zapravo zaprepašćen, buljio sam u krupna slova i ništa mi nije bilo jasno Znao sam da tako nešto postoji u ludoj Americi, ali da smo i mi dogurali dotle nisam mogao ni da pretpostavim. Verovao sam, naivno dakako, da će ta pošast stići kod nas tek za par decenija, ali jok!

„Lubenice“ su izgledale na prvi pogled kao „prave“, s tim što su bile nekako blede kao da su teze bolesne. U drugom odeljku odmah do njih bila je i omanja gomila „normalnih“ ali ja sam u toj meri bio zbunjen da sam izašao ne kupivši ni njih.“ Da li je moguće, da li je moguće?!“ pitao sam se.

Kada me je prošao šok počeo sam racionalno da razmišljam i pitao sam se kako se razmnozavaju. Sve što se razmnozava i nastavlja zivot, to radi iz semena. Tako i čovek produzuje vrstu. Ali kako zasaditi lubenicu u kojoj ni jedne semenke?

Čovek na selu odrzava semenke lubenice i ne kupuje ih svakog proleća pred setvu. Lepo na stolu od drveta bez stolnjaka iz kriške isčačka nozićem semenke, pojede u slast „meso“ a semenke stavi na novinski list ili  papir iz đačke sveske, skloni papir, na promajno mesto i osuši ih.

Da li je normalno jesti ovako nešto? Znam neko će reći: „Šta im fali?… Još bolje, ne treba da čistim semenke iz kriške koje su nesvarljive!“ Istina nisam video da je bilo navale na ovo čudo od lubenice, pravo rečeno  za to kratko vreme koliko sam bio prisutan niko nije kupio rečeni artikal. Ali nema sumnje da će to ako ne ove, ono za par godina postati normalna pojava.

Indigniran, tog popodneva čvrsto odlučih da semenke svojih lubenica čuvam „kao oči svoje“ da ne dođem u situaciju da kupujem ove Monsant-monstrume. Ne daj Boze! Ovo što nam se događa prevršilo je svaku meru i prešlo sve granice! Vrag je odneo šalu!

Lubenicu konačno nađoh na ulici kraj gradskog parka. Bila je normalna spolja a pokazalo se i iznutra, jer je prodavac (ne mogu tvrditi da je seljak) sam ponudio da izvadi trougao po starom dobrom običaju, da se uverim u kvalitet, što u hipermarketu nije moguđe. Na prvi pogled, ali i posle degustacije na licu mesta sve je ukazivalo na to da je upitanju stvarno lubenica a ne čudovište koje imitira ovaj bozanstveni plod, savršenu hranu za ljude.

Izabrana beše teška tačno pet kilograma, i imala je  sve semenke. Pojeo sam je u slast na stolu u parku što inače  ne radim, ali bio sam zedan a vodu nisam zeleo da pijem. Niko se nije čudio tom mom činu a i bilo je malo ljudi tog toplog popodneva u parku.

Da li je zebra bela sa crnim prugama, ili je crna sa belim? (Car filistar)

O čemu se govori u (i na) našim medijima? Šta je ono što treba preneti „javnom mnenju“ na znanje što će mu koliko-toliko pomoći da se snađe u lavirintu zvanom moderni život?

   Tzv. ozbiljne novine pišu, pretežno, o politici, koja je naša sudbina. Sportska strana je uobičajeno posećena, a ima i informacija (u srednjim stranama) „koje život znače“ ali ih treba uvek uzeti sa dozom neverice jer kao što znamo, „novine lažu“ takva im je priroda šta da se radi.

   Elektronski mediji, sa malim izuzetkom tzv. „javnog servisa“ (ovde mislim na radio) jesu listom „zabavni“, odnosno komercijalni. O nivou „zabave“ ovom prilikom neće biti detaljnije reči. Program je tako „kreiran“, red zabave pa (dupli) red reklama jer „od nečeg se mora živeti“.

   Jedan od javnih servisa (radio) povremeno posećujem. Istina, na njemu nema previše iritantnih reklama, ali je nivo komunikacije prilagođen „širokom auditorijumu“ iako je rečeni „servis“ na „državnim jaslima“ tj. na budžetu, što znači nije neophodno da se „šlihtaju“ bilo kome, već da, ako je moguće, podignu malo nivo kvaliteta našeg življenja. Tako, neko jutro radio-Beograd prvi program postavlja dragim slušaocima pitanje sledeće sadržine: „Da li se hvatate za dugme kada susretnete dimničara?“ I daje otvorenu liniju sa brojem na koji se mogu javljati.

   No rečeni radio je još i podnošljiv, za razliku od njegovog bliskog video rođaka koji vrvi reklamama najnižeg mogućeg, vašarskog nivoa iako ih finansira državni budžet, plus tv-pretplata, namet na vilajet, gledali ili ne gledali pomenutu televiziju. Zatim, tu su razne „šarenice“ i „šareni kolaži“ tek da ne bude previše dosadno i monotono, jer narod voli zabavu, što više to bolje. Ne znam zašto sam mislio da bi rečeni „servis“ trebao da na neki način usmerava ukus široke publike, pa i da obrazuje, zašto da ne, a ne da podilazi niskim strastima?

   Tzv. komercijalne televizije (i one sa tzv. nacionalnom frekvencijom) jesu Sodoma i Gomora, nemetaforički rečeno. Nepoznato je kome je takva „zabava“ namenjena, koja je to ciljna grupacija? Ljudi koje susrećem u okruženju su, uglavnom, „pri sebi“ što znači da nisu revnosni uživaoci ove vrste droge  najnižeg mogućeg kvaliteta. Srećom.

   Moja prosta glava ne shvata kako se agresijom može neko privoleti da pazari određeni proizvod. Vika i dernjava uz „muziku“ kao potku „efektne reklame“ koja je analogna zvuku mlina za drobljenje kamena u punom pogonu,u kakvoj cementari.

   Radio-reklame su isto tako vašarska halabuka u kombinaciji sa ulagivanjem „dragim penzionerima“, „dragim mamama“, pa i „dragim đacima“ i „dragim mališanima“. SVE je podređeno, počev od reklama, preko govora, pa do muzike tom otupelom i blaziranom biću bez sopstvenog stava o bilo čemu, koga imenujemo imenom malograđanin. Ulaguju mu se SVI: mediji, političari, „estradni umetnici“, čak i sportisti. Sve je podređeno tom čudnom stvorenju jer je, „kompaktna većina“ koja „u slamarici“ uvek ima nešto što se može izvući.

   Da bi se došlo do neophodno potrebnih informacija o osnovnim stvarima, mora se često čitati između redova, jer se informacije friziraju i „šifriraju“ kako to odgovara državnim organima, u širem smislu gledano. Ima i mnoštvo dezinformacija, netačnosti, što iz razloga podizanja tiraža, odnosno, gledanosti (slušanosti), što iz namerne manipulacije, propiranja mozga.

   Sve u svemu, najmanje ima normalnog i zdravog ophođenja sa konzumentima medija, koji se uglavnom tretiraju kao maloletna, pa i retardirana bića.

Patološke manifestacije života (drugi deo)

Čovek je biće sa dušom, sklad tela i duše. Samo telo nije dovoljno. Sama duša takođe nije moguća. Hrana prirodna tek dolazi do punog izražaja ako je emotivni život zdrav i ako osoba ima pozitivan odnos prema drugim ljudima i prema životu kao takvom.

Svedoci smo da danas dominira negativizam i besomučna trka za Profitom, po cenu svega. Tako nije bilo oduvek. Spontano radovanje životu nekud je nestalo.

Sećam se svoga detinjstva. Tada su ljudi bili puno spontaniji i prirodniji, i nisu im bili potrebni nikakvi veštački stimulansi da npr. zapevaju ili zaigraju, da se od srca nasmeju, spontano i iskreno, ne pitajući se kako će na njihov smeh neko reagovati, a reagovalo se prirodno, delovalo je to opuštajuće na okolinu.

Sećam se kako se plesalo. Igra beše sa puno uživljenosti, sasvim spontana i bez upotrebe veštačkih stimulansa. Dovoljna beše ljubav prema životu. Muzičari su svirali isto tako sa zanosom, nisu otaljavali svoj posao, bezvoljno poput automata.

Na nedeljne igranka u centru sela „kod dva bresta“, igrali su ne samo mladi, već i sredovečni pa i stariji. Svojom igrom, svojim zanosom, niko nije ništa dokazivao, već je uživao iskreno i duboko. Nešto kao egzibicionizam nije ni postojalo.

Danas ni mladi više ne igraju spontano i sa zanosom, već kao da to odrađuju, jer im je vreme za ples i zabavu. A spontana pesma (bez veštačkih stimulansa) momačka i devojačka više i ne postoji!

Lav Tolstoj piše kako susreće grupe bosonogih devojaka u okolini njegove Jasne Poljane koje putem pevaju na sav glas! Njima, očigledno materijalno bogatstvo nije puno značilo.

Mladalački zanos danas je gotovo nepristojan, a svakako nepoželjan. Danas svako kalkuliše u svemu pa i u emocijama. To rade ne samo oni zrelog doba, već i mladi pa čak i dobar procenat dece! Svako ima zadnju misao a ta je profitirati iz svake situacije ma šta da je u pitanju.

Sve je ovo postalo „normalno“ i ustaljeno i nikoga više ne dodiruje. Danas je „normalno“ bližnjem ne misliti dobro. Takođe je „normalno“ biti agresivan, bahat,  i netolerantan. To je čak i poželjno, jer se na taj način lakše dolazi do materijalne dobiti. Čovek normalan, tolerantan, trpeljiv i ljubazan danas izgleda čudno i tretira se od većine kao osoba sa hendikepom, kao da mu nešto fali.

Dok ovo pišem, sa radija čujem kako neki „energični“ momak javno traži ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka jer, kako kaže, „onaj ko ne služi vojsku, nije muško“. Tako ni pet, ni šest! Otvoreno, glasno i jasno u etar!

Okruženi smo licima zavidljivim, zlobnim, podmuklim, svadljivim, sklonim mržnji bez razloga i pravog povoda. I takvo stanje stvari nikome ne bode oči, niti smeta. Sasvim normalno, uobičajeno i ukorenjeno.

Sve negativne osobine direktno utiču na zdravlje, kako duhovno, tako i fizičko, jer su bolesti, u najvećem broju (ako ne sve) psihosomatskog porekla. Ma kako ispravno se neko hranio, ako ne eleiminiše iz sebe negativne emocije ne može dostići sjajno zdravlje. A stići do situacije gde u sebi više nemamo ni zavisti, ni zlobe, pogotovu mržnje, nije lako ni jednostavno. Za to je potreban veliki i dugotrajan napor volje, ali se isplati jer su benefiti harmonizovanja ličnosti, ne veliki, već ogromni kada je u pitanju zdravlje i srećan život.

Patološke manifestacije života (prvi deo)

Nekada davno čovek je živeo u skladu sa svojom prirodom. Malo-pomalo vodeći se razumom napustio je zdrava pravila življenja i usvojio nova, zaveden raznim samoobmanama, na prvom mestu u pitanjima ishrane.
Od čistog plodojeda postepeno je prelazio na namirnice životinjskog porekla, a zatim otkrićem vatre namirnice je počeo i da peče, odnosno kuva. Taj se put smatra evolucijom, no sebi je učinio medveđu uslugu pretpostavljajući veštačku hranu prirodnoj.
Teško je „dešifrovati“ ovakvo antizdravstveno ponašanje, no jedan od glavnih razloga jeste svakako taj što se posle unosa nekih namirnica čovek u kratkom roku osećao veoma prijatno, pa i moćno. U pitanju su narko-namirnice i zbog njihovog zavodljivog dejstva nije ih se mogao lako osloboditi. Čak štaviše, vremenom je otkrivao nove te vrste, a svoju autentičnu hranu zapostavljao. Važno je, dakle, trenutno dejstvo takve hrane na organizam. Ko će misliti na sutra. Važno je kako nam je sada.
Razvitkom civilizacije čovek je sve više išao putem hedonizma i radio ono što mu trenutno prija bez svesti o posledicama. Tako je otkrio i razne „čarobne“ napitke i supstance kao: alkohol, kofein, teobromin…Uz to i nikotin.
Zatim je došla INDUSTRIJA i Epoha Profita ili Era Profitera. Pomenute čovekove slabosti vešti profiteri su pretvorili u masnu zaradu ponudivši „veštak“ tom biću naviklom već da sebe narkotizira. Uz to je i „nauka“ pod patronatom Profita i industrije aminovala pojedine supstance i namirnice kao „zdrave“ pa čak i neophodne, odnosno OSNOVNE, poput rafinisanog belog brašna, belog rafinisanog šećera, rafinisanog „jestivog ulja“ i kuhinjske soli. bilder sa glavom devojke free
Osim toga industrija je spretno koristila i pronalaske „pravih“ i priznatih naučnika kao što je slučaj sa pasterizacijom, izumom proslavljenog naučnika Luja Pastera kojeg se on, usput rečeno, pred kraj života-odrekao.
Razvojem i evolucijom društva čovek je sve više i više ugrožen i napadnut sa svih strana, pre svega aktuelnom sve većom težnjom za PROFITOM i gomilanjem bogatstva radi bogatstva. Tako iz dana u dan neverovatnom brzinom raste ponuda sve novijih RAFINISANIH TO JEST VEŠTAČKIH produkata koji su, čudnom logikom, usvojeni kao hrana. Ti su proizvodi sve efektnije zapakovani i sve agresivnije reklamirani, tako da običan čovek jednostavno nema odbranu od te napasti i pre ili kasnije postane mu normalno da to svakodnevno kupuje. Postaje tako navučen i stalna mušterija industrije ali i njihovih trabanata poput farmacije i zvanične medicine.
Danas već „napredak“ civilizacije dogurao je „cara do duvara“ i mali broj svetskih korporacija sa čelnicima zakržljalog moralnog organa, drži celokupnu svetsku proizvodnju hrane ili „hrane“. To što se danas nudi ima malo toga sa hranom a još manje sa zdravljem. Tako, hemijom nafilovani proizvodi su odavno već nešto „normalno“. To više nikoga ne uzbuđuje. Sada „u naletu“ su genetski modifikovani organizmi (GMO) daleko gore i crnje od hemijom nafilovanih hibrida, koji se neverovatnom upornošću i istrajnošću predstavljaju kao spas čovečanstva i konačno „hrana za sve“. Svet bez gladi. A u stvari to je uništenje civilizacije u početnoj fazi, zarad Profita! Ova se pošast, čini se nezaustavljivo, širi svetom iz decenije u deceniju, iz godine u godinu, i sve više postaje nešto „normalno“.
I tako dolazimo do INDUSTRIJE BOLESTI gde određenim grupacijama „ide u džep“ da u svetu bude što više bolesnih ljudi i prilježno rade na tome gurajući svoje monstruozne proizvode sve upornije i sve agresivnije.