uređen park free

Kulturom na Čoveka

Kada se čuje reč „kultura“ većini ljudi to zvuči kao lepo ponašanje, neka vrsta bontona. Veoma malo ljudi zna pravo značenje ove često korišćene, pa i izanđale, reči.

Šta je, zapravo, „kultura“? To je prilično širok pojam, no za ovu priliku, dovoljno je reći da je to skup vrednosti koje neka zajednica ljudi ceni i koje se kao nepisanog zakona strogo drži, i čiju tradiciju bezpogovorno nastavlja kroz istoriju. Kultura ima onoliko koliko je zajednica i nacija na zemljinoj kugli, znači mnoštvo.

Kao što znamo dominantna je zapadnjačka, odnosno „hrišćanska“ zapravo pseudohrišćanska koju mnogi smatraju kao sinonim za sam pojam „kultura“, pod čijim okriljem je i naša domovina, barem oficijelno.

Sad, postoje u svetu zajednice i narodi, veće ili manje, koje su okrenute životu i kojima ljudski život ima – nesumnjivo – vrednost, i ta je ljubav prema životu „ozakonjena“ najčešće običajnim pravom i prenosi se iz generacije u generaciju kroz stoleća pa i milenijume.Nažalost, takvih zajednica je veoma malo u današnjem svetu. Malo ih je, ali ostatku – nije preterano reći – zabludelog sveta, dokaz da se može i drugačije.

Za one koji žele da se izjasnim koji su to malobrojni ljudi sa velikim „Lj“ navešću nekoliko zajednica koje su evidentno naklonjene životu. To su npr. Amiši (Menoniti) , neka indijanska plemena, kao Zuni, zatim Hunze u podnožju Himalaja i još nekoliko manjih širom sveta. (O navedenim zajednicama pisao sam u posebnim člancima koje zainteresovani mogu pronaći na ovom blogu)

Mnogi od nas (ako ne svi mi) veruju da imaju slobodnu volju i da u životu rade ono što žele i onako kako odluče. Da li je to stvarno tako? Ma kako čudno izgledalo čovek ne odlučuje o svom životu, a da toga, naravno, nije ni svestan. Da bi živeo (jer živeti se mora uprkos svemu) pojedinac prihvata sistem vrednosti zajednice iz koje je potekao, ma kako ponekad nakaradan i nakazan bio, i uzima ga kao „svoj“. Veoma mali broj osoba ima sposobnost i moć da se odmalena, od najranijeg detinjstva odupre tome i kritički postavi spram svog okruženja i da, popularno rečeno, „fura svoj fazon“, odnosno beskompromisno insistira na svom originalnom viđenju ljudskog života. Takvih je neverovatno malo i za vladajuću većinu su čudaci, „filozofi“ (nemoj da mi tu filozofiraš!), „oriđinali“, , neprilagođeni, neurotičari, rebeli, ludaci…

Zaista, posebna i detaljna elaboracija najprisutnije, kvazihrišćanske „kulture“ za ovu priliku (i za ovaj prostor) nije potrebna, a većina nas upoznata je sa njenim blagodetima koje nam se obijaju o glavu svakodnevno.Čudo nad čudima je da neka kultura uopšte, uporno kroz vekove promoviše vrednosti koje su direktno uperene protiv čoveka a da to antirazumno i antiživotno stanovište se održava, pa i jača, na volšeban, demonski način i da se taj abnormalni trend nastavlja po cenu svega, po cenu života i samouništenja. I da čudo bude veće, to se događa baš brojčano najizrazitijoj civilizaciji!

Protagonisti takvog „pogleda na svet“ i smisla ljudskog postojanja, iz generacije u generaciju, nastavljaju putem samouništenja držeći se nepokolebljivo vrednosti, koje racionalno gledano, negiraju prirodni smisao i svrhu pojedinca. Umesto vrednosti koje afirmišu život – a svi znamo koje su to – odnekud, plebiscitarno se favorizuju one koje su suprotnost zdravlju i sreći, oduvek glavnim ciljevima ljudskog bitisanja.

Čovek nekim neverovatnim i neodgonetljivim razvojem događaja radi, evidentno protiv svoje slobode, protiv svog zdravlja i protiv svoje sreće. Ipak, kroz istoriju uvek je bilo onih „izroda“, odnosno filozofa i umetnika koji su po cenu svega, neretko i svojih života, pisali, govorili i „rogoborili“ ne bi li tom svojom donkihotskom rabotom učinili bilo kakav pomak u pravcu biofilije. Ta su dela, srećom, opstala i preživela lomače i danas nam mogu poslužiti da se orijentišemo dobrano zalutali u magli projektovane džungle iz koje je teško naći izlaz.

I zato, svi mi kojima je stalo do života, a brojčano nas i nije mnogo, imamo čega da se držimo i da se nadahnuti tim vizijama borimo za dostojan život, onoliko koliko smo u mogućnosti. Da ne pristajemo da su život destrukcija radi destrukcije, mržnja radi mržnje, zavist radi zavisti, ropstvo profitu radi ropstva i bezbrojne fikcije, predrasude i utvare, već da se držimo vrednosti koje su afirmacija istog i biofilija. To nije vesela radnja, i ne ostvaruje se lako u svetu nekrofila i satanista, ali vredi ići tim putem zarad nas samih ali i naših potomaka koji će imati drugi vazduh, i koji će jednoga dana znati da cene naša pregnuća i, svakako, biće nam zahvalni na trudu i nesebičnosti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s