Kud je nestalo rajsko povrće?

 

Najomiljenijeg povrća moga detinjstva  (ili kako ga danas na Zapadu zovu „neslatko voće“)  danas na moju veliku žalost više nema na pijacama! Svet je pun čudesa a ovo je za mene jedno od najvećih.

Čitavo sam ovo prošlo leto bio u potrazi za paradajzom, kupovao ga na raznim prestoničkim pijacama u naivnoj veri da ću Sweet-Red-Cherry-Tomato-in-Glass-Bowl__IMG_9913-150x150  čeri parad. freekonačno pronaći ali nije mi uspelo! Jednostavno ga nije bilo. Ono što sam za skupe novce dobijao na tezgama od „seljaka“ koji su zapravo kamuflirane sluge industrije „hrane“, sve je bilo pre nego paradajz. Samo na prvi pogled, vizuelno i iz daleka to je ličilo na ne tako davno jedno od najomiljenijih povrća u nas. Ali kada se opipa pod prstima to deluje odbojno i nimalo ne podseća na onaj pravi sa našeg sela kojeg sam nekada obožavao a koje se na sreću i dandanas može naći.

Kada se ovaj pijačni, uslovno i pretenciozno rečeno „paradajz“ raseče (za šta je potreban naročito oštar nož) čeka nas neprijatno iznenađenje i poveliko razočaranje. Unutra su samo neke čudne žile i nešto malo vodnjikavog soka bez mirisa i ukusa. Tih misterioznih žila ima i preko polovine ploda, ponekad i dve trećine što se, naravno, mora odbaciti!

U mojoj tužnoj potrazi na prestoničkim pijacama nailazio sam na natpise koji stoje na tezgama tik uz gomilu na kojima krupnim slovima piše: „NEMA ONO“ ali kada bi nadobudno pazario i kući ga rasekao ispostavilo bi se da itetako ima „ONO“ odnosno hemijsko-tehnološke žile od kojih me podilazi jeza jer ne znam kakva sve čudesa u njima leže, što svakako nije daleko od GMO čudovišnosti.

Matina-Tomato_92159-150x150 paradajz free

Ima tvrdnji da se danas masovno kod nas u cilju ekspresnog sazrevanja plodovi paradajza prskaju naročitim hemikalijama i da to ne rade samo moralno zaostali industrijalci već i, ne tako davno časni naš seljak, a danas bezobzirni profiter koji neretko ima jedno povrće za pijacu a sasvim drugo za svoje ukućane kao da ono na pijaci nije za isto tako nečije ukućane.

Prvu polovinu avgusta proveo sam u rodnom selu i na moju veliku radost bašte mnogih seljana koji ne proizvode za pijacu i danas imaju onaj stari paradajz koji je to zaista a ne odvratna imitacija i kamuflaža! Za tih petnaestak dana uživao sam u ovom rajskom plodu kao u doba detinjstva, i uz nešto isto „kao nekad“ voća, odnosno šljiva „ranki“ i belog, mladog kukuruza „osmaka“ to mi je bila savršena hrana, naravno samo sirova!

Hvala Bogu da na našem selu opstaju u neravnopravnom ratu sa industrijom, stare autohtone sorte, kako povrća tako i voća, pa i žitarica koje su, istina malo bitne u ishrani biljnom hranom, osim par bezglutenskih poput kukuruza. To je blago koje treba po svaku cenu  sačuvati a kojeg danas na sreću ima sasvim dovoljno, čak iznenađujuće brojnosti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s