Permakultura

Permakultura, odnosno permanentna kultura jeste izraz koji su prvi uveli u upotrebu Australijanci Bil Molison i Dejvid Holmgren krajem sedamdesetih godina prošlog veka a odnosi se na, jednostavno rečeno, prirodnu poljoprivredu u kojoj se poštuju zakonitosti koje postoje u prirodi i u skladu sa njima proizvodi se hrana kako za ljude tako i za zivotinje.

Reč je o polikulturi umesto društveno opšteprihvaćenog monokulturnog obrasca polojoprivredne proizvodnje koji dovodi do brzog iscrpljivanja zemljišta, nestajanja korisnog humusa bez kojeg biljna proizvodnja postaje proces koji daje plodove bez prave vrednosti sa siromašnim sadrzajem mikronutrijenata poput vitamina i minerala, što je danas slučaj sa celokupnom svetskom proizvodnjom biljne hrane ali i sve druge jer se i zivotinje hrane na isti način.

Ovaj način proizvodnje prvi je na svom imanju počeo da praktikuje još početkom šezdesetih godina austrijski zemljoradnik Sep Holcer a da nije ni znao da je to permakultura jer se ovaj izraz, kao što je rečeno, tada nije koristio. Bila je to prosto poljoprivredna proizvodnja u skladu sa prirodom a ne protiv nje kao je uobičajeno što dovodi do svih devijacija počev od nutritivnog osiromašenja tla, preko zagađenja podzemnih voda pa do isušivanja i kasnije erozija, i drugih teških štetnih posledica neadekvatnog odnosa spram zemljišta, osnove proizvodnje hrane.

Zašto je monokulturna proizvodnja neprihvatljiva i zašto je potrebna promena?

Više je nego očigledno da postojeći način proizvodnje produkuje teške i nesagledive posledice stvaranja pustinja sa svim štetnim rezultatima po celovitost i harmoniju prirodnog poretka koji omogućava da se zivot na Zemlji odvija normalno što je danas sve manje slučaj. Svedoci smo uništavanja golemih površina šuma i stvaranja oranica koje se zatim koriste za monokulturnu proizvodnju hrane sa, za takav način neophodnom agrohemijom jer se tada stvaraju odnosno proizvode brojne „štetočine“ kao logičnom posledicom neprirodnog odnosno antiprirodnog načina korišćenja tla. Upotreba hemije, najčešće u ogromnim količinama da bi plodovi bili zamašni i doneli, šta drugo, masnu dobit, prouzrokuje niz štetnih posledica  a zagađenje podzemnih voda je jedna od opasnijih pokraj brojnih drugih vidljivih i manje vidljivih.

Permakultura je, dakle, odrziv način proizvodnje gde se tlo ne iscrpljuje jednoličnim, monokulturnim korišćenjem već ostaje bogato svim nutritivnim materijama a takođe i integralni, celoviti deo prirode. Biljke potrebne za ljudsku ishranu na taj način obiluju zdravim i korisnim sastojcima a zemljište ostaje deo prirode samo se pravilnom akcijom transformiše od haotičnog u namenski kompleks rastinja poznat kao „šume hrane“.

Pominjani pionir ovog načina proizvodnje, Sep Holcer višedecenijskim neverovatno upornim i doslednim radom razvio je do u detalje čitav niz tehnika proizvodnje, načinivši od svog velikog imanja na 45 hektara „čudo neviđeno“ odnosno veliku „šumu hrane“ koju su ljudi širom sveta počeli da posećuju kao svojevrsnu i veoma retku turističku atrakciju.

Jedna od najvaznijih tehnika jesu, tzv. visoke leje koje su osnova prirodnog načina proizvodnje hrane. U svojoj knjizi o  permakulturi Holcer detaljno opisuje svoje originalne načine a među njima i osnovni, rečene visoke leje. Zašto su se ove leje pokazale boljim od standardnih, monokultrnih? Pre svega zato što posebnom izradom sa uvek prisutnim humusom ovakve leje u polikulturi daju daleko kvalitetnije plodove ali i količinski tih plodova je, ma kako neobično izgledalo, više ili bar isto koliko i u konvencionalnoj proizvodnji! 

Vešta kombinacija kultura prisutnih na leji produkuje obilje zdravih plodova a da se pritom zemljište ne ruinira i ne iscrpljuje, već ostaje deo prirodnog kompleksa sa nesmanjenim rodnim potencijalom. Nikakvo uobičajeno đubrenje se ovde ne praktikuje jer za tim nema potrebe. Vešto „sazidane“ leje sa u sebi potrebnim materijalima za rodnost, pre svega drvena građa poput zbunova i grana pa čak i stabala koja se uz pomoć prisutnih  kišnih glista kao i raznih mikroorganizama, ali i gljiva, vremenom lagano pretvara u plodni humus osnovno „đubrivo“ koje omogućava zbog obilja podsticajnih materija bogat i zdrav rod zasejanih biljaka, pre svega povrća i voća!

Još jedna prednost ovih leja jeste što su zbog svoje visine sasvim praktične za rad (koji istina i nije tezak i obiman) jer nema potrebe za saginjanjem što je naročito pogodno kod berbe plodova.

Dakle, jednostavno potrebno je vratiti se (kao i u svemu drugom) prirodi, i u saradnji bez nasilja koje je postojećim isključivo profiterskim monkulturnim načinom proizvodnje neizbezno, okrenuti se odrzivom, razumnom i u svakom pogledu korisnijem modelu proizvodnje hrane. Čak i u istoj meri produktivnom poput opšteusvojenog a pogubnog po opstanak planete Zemlje! Jednostavnom promenom načina proizvodnje uvazavajući prirodne cikluse i ukidanjem nepotrebne destrukcije i devastacije tla mogu se kako je dokazao primer ovog konstruktivnog farmera, postići isto tako „visoki“ (ako je to najvaznije) rezultati.

Imanje, odnosno bašta ili njiva (mada ovaj izraz više nema mnogo svrhe) tako postaje homogena celina i integralna priroda usmerena svesnom akcijom da nam donosi tačno određene plodove a ne bilo koje. Celina kod Holcera, koji nam treba biti uzor, tako sadrzi brojne elemente neophodno potrebne da bi imanje funkcionisalo na obnovljiv i odrziv način bez nepotrebnih šteta. Tako vidimo brojne vodene oaze u obliku manjih i većih biotopa i jezera koji su prirodni deo celine i bez kojih čitav proces proizvodnje ne bi bio kompletan niti bi imao smisla jer je permakultura zaokruzen sistem biljnog i zivotinjskog sveta gde svaka pojedina vrsta ima svoju ulogu. 

Sve biljke i zivotinje na permakulturnom imanju imaju svoju svrhu i ulogu i sve je povezano u celinu koja rezultira zdravom i obilnom proizvodnjom uz očuvanu prirodu koja se obnavlja a ne devastira. Na primer protiv nekih štetnih insekata koriste se razne vrste zivine a najčešće patke i ćurke. Takođe i neki, po vladajućem mišljenju nekorisni pa i opasni vodozemci, poput zmija i guštera ne uništavaju se već su tu zbog svoje koristi jer se hrane pojedinim štetnim insektima.

Krajnji pozitivni rezultat permakulturnog načina jeste očuvano kvalitetno tlo, biljne i zivotinjske vrste, naročito autohtone koje su dugotrajnim pogrešnim načinom borbom protiv zakonitosti prirodnih postale „suvišne“ i „ugrozene“. I , ne manje vazno, sasvim zdrava prirodna hrana za ljude i zivotinje i, najvaznije, planeta kao integralna celina.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s