Doba na suncu

 

Nekada nas je silno zanosila pesma sa gornjim imenom. Beše to „apsolutni hit“. Koliko mi je bila zanimljiva rečena pesma, toliko mi beše interesantan izvođač, sasvim prirodnog izgleda, romantični lik sa gitarom imenom Terry Jacks. Kasnije sam saznao nešto više o njemu. Tery Jacks 1974

Iako je stvorio jednu od najprodavanijih muzičkih numera svih vremena (Seasons in the Sun ) njega karijera jednostavno nije privlačila. Opredelio se za život u prirodi, ekologiju i zaštitu kanadskih šuma! To me je, naravno, fasciniralo jer sam slične ideje oduvek imao…Do dana današnjeg sam ostao poklonik njegovog stvaralaštva, ali i njegove životne filozofije.

Čovek jeste biće koje bez sunca, čistog vazduha, čiste pijaće vode i prirodne hrane jednostavno ne živi već samo vegetira. I zato dok traju zimski meseci „ni živi smo, ni mrtvi“ tavorimo i čekamo da sunce pobedi zimu i i svojim blagotvornim zracima nas usreći. Tako smo naprosto „skrojeni“… Poznato je da se u kasnu zimu najviše umire u godini. To je zato što organizam tokom zime potroši sve rezerve sunca koje je tokom letnjih meseci akumulirao u sebi. I zato, što su rezerve sunca u telu veće, otpornost i imunitet su jači. Donekle se taj nedostatak sunca kompenzuje prirodnom, biljnom hranom koja je putem fotosinteze „deponovala“ sunce u plodovima. Zbog toga su ljubitelji biljne hrane u velikoj prednosti ispred ljubitelja životinjskih produkata.

Sunce je izvor života, ne kaže se uzalud. Pod njegovim božanstvenim zracima sve raste i napreduje. Gledam biljke u bašti, tokom zimskog perioda ni traga od njih a sa prvim zracima odmah se pomaljaju iz zemlje i brzo napreduju…Ogoljeni predeli tokom aprila odenu novo „ruho“ i postaju radost za oči i dušu.

Bog je čoveka stvorio da živi na otvorenom, u prirodnom okruženju. Da jede prirodnu, biljnu hranu, pije izvorsku vodu, udiše čist vazduh i sunča svoje telo. Da seje povrće i neguje ga. Uveče kada završi rad u polju da večera, poigra se sa decom i ode na počinak. Ujutru sa prvim sunčevim zracima da ustane odmoran, čio i radostan što je živ i zdrav.

Nekada, i ne tako davno čovek nije znao za teške bolesti, a nešto kao hronični stres nije ni postojalo. A tako bi bilo i danas da nije tražio „hleba preko pogače“ i odmetnuo se u grad, leglo svih njegovih nevolja. Iz dobre namere umesto zdravlja, ljubavi, pobožnosti i sreće izabrao je bolest, hronični stres, egoizam i golemu nesreću. Sam pao sam se ubio, rekli bi na selu.

Ipak, nije kasno još uvek da se „trgne“ i vrati se na stare staze slave… Romantični lik sa početka ove priče mogao bi biti dobar primer, uzor i inspiracija. Zbog toga poslušajte njegovu pesmu. Nekom može pomoći da pređe Rubikon i vrati se životu.

http://www.youtube.com/watch?v=b5GEqjQETUM

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s