Homo sapijens

 

Glavna čovekova potreba, kao i svih životinja u prirodi, jeste hrana. Životinje u prirodi nagonski znaju šta je njihova hrana i isključivo nju i koriste. Čovek ima razum i njime se pretežno, ako ne i isključivo, rukovodi kada je hrana u pitanju. I zato dolazi do teških devijacija u tom pogledu, i do korišćenja hrane koja deluje sedativno ali i štetno po organizam.

Uglavnom sve naše zdravstvene nevolje dolaze otuda što je čovek razumno biće, za razliku od životinja u prirodi. Da bi sebi olakšao pritisak razuma, čovek je oduvek koristio namirnice koje deluju sedativno i nije ih napuštao i pored evidentno štetnog dejstva na duže staze. To je tako već nekih sto i dvadeset hiljada godina, koliko postoji homo sapijens.

Za razliku od životinja u prirodi kod kojih je jedino bitna potraga za hranom  tj. kretanje i u slobodnom vremenu igra, čovek je socijalno biće,  telo i duh, i bolesti od kojih oboljeva su gotovo uvek psihosomatskog porekla.  čovek u kancelariji free

Izvorno, čovekova hrana jesu biljke u svom sirovom i neizmenjenom obliku o čemu svedoči ishrana šimpanzi čovekovih najbližih srodnika u lancu evolucije. U slobodnoj prirodi ovi primati hrane se najviše voćem, a zatim lišćem, cvetovima drveta i ostalim zelenjem, poput korova. U malom procentu u ishrani je kora drveta pa i korenje raznih biljaka.

Dakle, voće i lišće na prvom mestu, naravno sirovo. Po svemu sudeći i pračovek se na identičan način hranio sve dok nije otkrio vatru. A onda se malo-pomalo počela vatra koristiti u pripremi hrane.

Termičkom obradom namirnica, to jest zagrevanjem, menja se hemijski sastav istih. Oslobađaju se supstance koje deluju sedativno na organizam, što ga opušta i dovodi do zadovoljstva, a samim tim, kako se čini, i do zdravlja, što nažalost nije slučaj već je kratkotrajna obmana, odnosno samoobmana.

Ova činjenica doprinela je da se kuvana hrana opšte prihvati i smatra superiornom nad sirovom. Međutim to dovodi do prekiseljavanja organizma i narušavanja idealnog odnosa baza i kiselina od 80:20 koje omogućava prirodna, sirova, biljna hrana. A ovo je uzrok svih teških „bolesti obilja“ koje su prisutne (i sve prisutnije) tek u zadnja dva stoleća otkako je čovek, iz gore navedenih razloga, rezolutno odbacio prirodnu i prigrlio veštačku hranu… Da ne govorimo o nedostatku vitalnih materija u kuvanoj hrani (enzimi, vitamini i mineralne soli)  jer one ne mogu opstati na visokim temperaturama.

Čovek se tako našao u začaranom krugu i pred izborom: sirova biljna hrana koja (uglavnom) ne deluje opuštajuće ali svojim hranljivim supstancama drži telo u potpunom zdravlju, naravno uz pretpostavku da je osoba emocionalno harmonična bez nerešenih psihičkih problema.

Druga solucija (i linija manjeg otpora) jeste: ne težiti harmonizaciji psihičkog života u veri da se to može lako eliminisati i „izravnati“ narko-supstancama iz hrane termički obrađene, ne samo biljne već i životinjskog porekla, koja je osim toga i puna otrova (odnosno proteina i masnoća), najjačeg intenziteta.

Rečeno je tragična i čini se nerešiva kontradikcija „ljudske prirode“ što je u stvari, u svojoj suštini – neprirodnost. I danas retko ko uopšte i pomišlja da se hrani izvornom biljnom hranom jer mu ona ne donosi trenutno zadovoljstvo koje mu je neophodno i imperativno potrebno u trci za profitom kao svrhom življenja, već ga prisiljava da se pozabavi svojim psihičkim, odnosno emocionalnim (ali i duhovnim) životom, za šta on niti ima vremena a niti volje, budući da je uveren da se taj napor lako može izbeći „dostignućima civilizacije“ odnosno razvojem tehnologije. Čovek na ovaj način obmanjuje sebe i upada u klopku koju je sam postavio kada je poverovao da se lako može odreći svoje suštine (koja je na prvom mestu ljubav i kreativan rad) što će mu doneti lagodan, hedonistički život bez napora, i bez harmonizovanja svoje psihe i emotivnog života.

Tako je privid zamenio realnost i ovladao čovekom trajno, i čini se nepovratno!

Ipak, zahvaljujući nauci o prirodnoj ishrani koja, istina postoji tek nešto više od jednog stoleća, ljudi u sve većem broju uviđaju svu tragičnost ishrane veštačkom hranom, neprikladnom i neprimerenom anatomiji čovekovih probavnih organa, i u sve većem broju vraćaju se izvornoj hrani ne bi li omogućili organizmu da funkcioniše optimalno.

Zahvaljujući sve većem broju naučnih otkrića iz ove oblasti, publikovanih u obliku knjiga i ostalih naučnih tekstova, mi smo danas u mogućnosti da saznamo sve, ili gotovo sve, životne činjenice vezane za najvažniji ljudsku potrebu – ishranu.

No i pored tih saznanja mnogi od nas još nisu u stanju ta – neretko neverovatna – otkrića i da primene u praksi. U tome su gotovo nepremostiva prepreka stare ukorenjene navike koje se teško menjaju jer je čovek konzervativno biće i nerado menja ljušturu u kojoj se (makar i privremeno) prijatno oseća, a pored toga ima i strah od NOVOGA.

Zato se otkrića o zaista zdravoj ishrani teško probijaju, a otežavajuća okolnost, svakako je i bučna propaganda, pre svega prehrambene industrije i sa njom povezanih, kao što je farmaceutska ali i medicina koja sve više postaje nalik industriji a sve manje slična Hipokratovim principima u lečenju, odnosno preventivi bolesti.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s