U kandžama birokratije (Danak u vremenu i živcima)

Pre neki dan išao sam po novu ličnu kartu, onu sa čipom iako službenica na šalteru, glasno reče, nekome da takvu ne preporučuje, kako se izrazila „dvesta posto“.
U predsoblju gradskog MUP-a, veličine, odokativno, 4×3 metra, beše nekih dvadeset i pet osoba koje su čekale ispred ukupno šest šaltera, na tri strane prostorije, što za ličnu kartu i pasoš, što za produženje vozačke dozvole i registraciju motornog vozila. Tu, u jednom od ćoškova beše i kabinica za slikanje, za razne dokumente.
Prvo što se nakon ulaska dalo primetiti, beše kvalitet vazduha u toj prostoriji, što većini i nije puno smetalo, naročito onima kojima je dokument hitno potreban. Od dva šaltera za lične karte i pasoše (po starom običaju) radio je samo jedan, pa je ista službenica, simultano radila i na onom drugom „pomoćnom“ u ovom slučaju, jer su (uneređeni) redovi bili ispred oba šaltera. Istina, u bekstejdžu što bi se reklo, kraj rešoa sa cigaretom među prstima i nogom preko noge, sedela je i druga službenica, ali ona beše tu za slučaj da prvoj pozli, i kada ova pođe malo do čaršije. Tada kao prva rezerva, uskače u službenički tim hladnokrvnih igrača, i istim naglašeno natenane tempom, odrađuje zadati joj posao.
Što je zanimljivo, oni koji se slikaju, odnekud imaju prednost (takvih je, u talasima, svaki čas po nekoliko, a pritok se nikako ne može predvideti) jer će se „samo slikati“, kao da je to prosta operacija. A nije. Prvo, u improvizovanoj kabinici nema ni jednog čiviluka, sami goli zidovi od iverice, pa novopridošli padobranac mora svoju zimsku jaknu sa visokim okovratnikom da skine i da je drži, gde bi drugde, u krilu, pritom pazeći da se koji od rukava ne vidi na monitoru IBM kompjutera prve generacije, model osamdeset i osma, koji svaki čas službenici hladne krvi, priređuje neprijatna iznenađenja, i ne radi prema njenim očekivanjima.
Zatim kada privilegovani izađe iz kabine, sledeći korak jeste da stavi kažiprst (ima i oni koji ne znaju koji je to zapravo prst, pa stavljaju srednjak koji sa susedna dva savijena, izaziva čudnu grimasu na licu službenice) ,dakle, na elektronski uređaj kako bi ostao otisak za večnost. Rečena operacija za većinu beskrajno je komplikovana, pa tako uspeva tek, u proseku, svaki treći pokušaj.
Onaj ko je izgubio ličnu kartu –a takvih je pretežno- piše na licu mesta obimniju izjavu, i to radi naglas, kako bi službenica iza staklenog paravana tj. šaltera, razgovetno čula i intervenisala ukoliko pripovest nije ubedljiva, ili je pak stilski nekorektna (pleonazam je dopušten), što je u celoj stvari ipak manje važno. Bitno je da u detalje opiše kada, gde i kako je ličnu kartu izgubio. To su intimne priče za prisutnu, pomalo smrknutu, publiku na priliku kao u kakvom rijaliti šou programu, i moraju da deluju ubedljivo kao svaka literatura, a ako to nisu službenica tonom stručnjaka literanog, kaže: „To ništa ne valja!“ i ispod debelog stakla gura novi obrazac za popunjavanje. Tada kompletna, i autentična procedura kreće od nule, uključujući i novo upisivanje generalija iz brojnih rubrika, što može da potraje, no vreme ovde nije od značaja jer ga službenici imaju na pretek, a i sutra se radi.
Čekači (tako li se kaže?) u trojnom redu, jer red ne može da se otegne iz objektivnih razloga,, uglavnom su čudno i neprirodno strpljivi. Tek poneki sa prefinjenijim živcima, poput dolepotpisanog, progunđa nešto sebi u bradu, što do službenice unikatno debele kože i ne stigne. Ona rutinski provodi svoju svetu misiju i radi tri-četiri radnje istovremeno. Razgovara, ili na nekom od brojnih, što fiksnih što mobilnih telefona, ili sa koleginicom iz bekstejdža komentariše sinoćni tv program, strepeći pritom za dalju sudbinu junaka serije „Jesenje suze.“
Svako malo naiđe po neki prijatelj ili prijateljica, i izdaleka oslovljava službenicu po imenu iz krštenice (valjda da ne ispadne familijarno) tražeći dodatne informacije u objektivno složenoj i autentičnoj proceduri, kako bi postojeći problem sa dokumentom rešili u što kraćem roku. Ova radi simultano poput šahovskog velemajstora i objašnjava novopridošlom, koji se (ne budi lenj) već progurao jer će „samo nešto da pita“, ali ispostavi se da doturi već pripremljene papire. Takvi papiri povremeno stižu i iz bekstejdža, jer je to uigran, proveren i, svakako najbrži put da se do važnog dokumenta dođe.
Čekao sam, prilično uredno bez dovikivanja, što po ovdašnjem običaju i nije neka vrlina. Dapače.Verujte, biti strpljiv u ovakvoj jednoj situaciji nije ni malo jednostavna rabota, i radije bih, da sam mogao, okrunio tonu kukuruza u zamenu za navedeno čekanje „ništa ne radeći“… Čekajući tako odnekud kroz glavu prolazile su mi misli na Gogolja i Kafku, sve dok nisam stigao do zamka, pardon, šaltera, željenog cilja od kojeg sam na početku avanture bio udaljen svega metar i po. Imao sam mnogo vremena za razmišljanje, pa mi je svašta padalo na pamet. Pomislih i to kako je birokratija večna i neuništiva kao plastična flaša, i kako joj nikakvi izumi i nove tehnologije ne mogu nauditi. Apsolutna otpornost! Kakav kompjuter, kakav internet! Kakvi bakrači! Sve je to mačiji kašalj spram ove, za sva vremena, tvorevine.
Za ovu operaciju beše mi potrebno okruglo dva sata! Tu, na cilju, dobih nekih pet brojeva žiro računa, isto toliko poziva na broj, svrha uplate i korisnika računa, koje moram da upišem na uplatnicama (za svaku uplatnicu plaća se posebna, presoljena, poštarina) i uplatim caru-carevo. U pošti red se otegao do ulaznih vrata, iako su u funkciji tri šaltera, no stvarno radi samo jedan, dok preostala dva, koji nam se pričinjavaju, rade povremeno kada službenici nisu u čaršiji ili ne piju novu turu kafe. I što je dodatna nevolja, oni srećnici koji izdrže do šaltera, ponekad ne znaju tačno šta hoće, pa nastaje dugotrajno i groteskno objašnjavanje sa „mrtvo-ladnom“ službenicom koja utrenirano sluša nesuvislu priču, zdrmanog „klijenta“.
Tu, na nogama provedoh gotovo puni sat vremena. Vratih se nazad, ne naročito raspoložen, u mini predsoblje MUP-a. A tamo „nova“ službenica, a gužva stara, iako je već prošlo podne. Znam, ne gine mi još dva sata, i sijaset dogodovština.
Stariji čovek u ćošku trojnog reda, tik je do šaltera, no ne i u vidokrugu endemične službenice. A tu se najviše čeka, i ne treba lakomisleno verovati da kada ste ispred šaltera da ste uspeli. To nije realno. Tek vas tu sačekuju prava iskušenja i ispit izdržljivosti…Čovek, očito bolestan, izgleda veoma slabo i nekako otsutno. Slabo čuje, loše vidi i jedva govori, a ruke mu se vidljivo tresu. I kada konačno stiže na cilj, ili vrh, kako za koga, olovku za brojne potpise, ne može da drži među prstima. Potpis tako izgleda kao u kakvog biznismena, nečitak hijeroglif. Preti mu realna opasnost da se sruši od iscrpljenosti, no to nikoga ne tangira. Posle nekih pola sata provedenih na samom šalteru, nesrećni čovek završava posao. Hepiend.
Da skratim priču, i tom prilikom, na nogama provedoh nova dva i po sata. Suma sumarum, više od pet sati čekanja, što i nije neki rekord kažu upućeni, no meni, pravo govoreći, i ovo beše puna kapa.
I tako prođe još jedan božiji dan. Dan za pamćenje.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s