Šumski građanin (Praljudi su među nama)

I danas, na početku 21. veka, čovek se rađa maltene kao pračovek. Tek socijalizacijom, odnosno vaspitanjem u porodici, a zatim obrazovnjem u školi, postaje uljuđeno biće, ravnopravan član društvene zajednice.Ukoliko vaspitanje izostane, što se neretko događa, imamo monster freena sceni autentičnog divljeg čoveka, u najboljem slučaju, poludivljeg.
Pre par godina, sećam se, slučajno sam na tv-u naišao na neki film o nerođenim bebama. Kamera je snimila život embriona u utrobama trudnica pred porođaj. Beše to niz najneverovatnijih scena. Kreveljenja, nemogućih grimasa na licima, pa i ruganja i plaženja svetu na koji tek treba da dođu. Kao da su, odnekud, znali gde stižu i odmah su hteli da stave do znanja kako će se odnositi prema njemu. Nimalo simpatija prema budućem životu na zemlji, nimalo iluzija. Prilično deprimirajuće.

Sećam se jednog na ovu temu doživljaja, nešto starijeg datuma. Ima tome, prisetivši se detaljnije, već ravno 13 godina. Bio sam u poseti starom poznaniku par godina mlađem. Sedeli smo u dnevnoj sobi za stolom uz neko piće i ćaskali. Na drvenom brodskom podu prekrivenom tepihom igrao se mali dečak, trogodišnjak. Videlo se, na prvi pogled da je izrazito „živahan“ i tvrdoglav, iako tako mali. Majka dečaka, supruga poznanika, budno je motrila (valjda poučena lošim iskustvom) šta nestaško radi iako je imala neki rad u rukama. Najednom dečak je prešao neke granice normalnog ponašanja. Majka je ostavila rad i prišla da ga „urazumi“, međutim to ne beše nimalo jednostavan posao. Beše vidljivo da puno energije troši u toj svojoj akciji, manjem poduhvatu, ali ni izbliza ne beše zadovoljna postignutim. Otac beše sasvim neutralan u ovome, i bilo je jasno da to nije njegov posao. „Duel“ je potrajao a ja sam, igrom slučaja, imao da pratim autentičan, i nimalo prijatan čin vaspitavanja. Majka je, ispočetka pristojan ton, malo-pomalo povisivala, no mališa je sve njene primedbe, sugestije i uputstva, grubo ignorisao.Posle više od deset minuta borbe, iznemogla i iscrpljena, nemoćna žena glasno je zavapila: „Ti mali dušovadniče!“ i digla ruke od njega. Bio sam dobrano iznenađen onim što se pred mojim očima odvijalo i karakterom tog mališana. Koliko li je snage i demonskog u toj mrvi mesa, kada je tako mali izašao kao pobednik sa odraslom osobom, upitao sam se i nehotice.
Danas, trinaest godina kasnije, tog tinejdžera već, susretnem povremeno na ulici i setim se davnog događaja. Koliko čujem, osnovnu školu je na jedvite jade završio i već sada je poznat po izuzetnoj agresivnosti. Zahvaljujući velikom trudu majke da koliko-toliko od njega načini društveno biće, on je donekle socijalizovan, mada je, kao što znamo, socijalizacija (kultura) labav veo koji neretko spadne kada se najmanje nadamo…Opravdano se možemo zapitati šta nastaje od one dece, pogotovu lošeg „naslednog materijala,“ ako izostane roditeljski napor da se vaspitaju?
Socijalizacija je naporan posao i zahteva trud, mada bi to trebalo da bude i zadovoljstvo a ne samo muka. Čovek, po svojoj prirodi, čini se, beži spontano od svakog napora. Jedino od čega ne beži jeste zadovoljstvo, a za odgoj dece treba se potruditi, što se doživljava i kao žrtvovanje…Najlakše je decu pustiti da rastu i da se snalaze, odnosno samovaspitavaju. To je, kod nas, još uvek, najčešći i „najjeftiniji“ način podizanja dece. Uostalom, ni nas naši roditelji nisu vaspitavali, pa evo, poženili smo se i poudavali. Šta nam fali?
A kada vaspitavati decu? Treba zaraditi pare za letovanje, zimovanje, za auto (eno komšija već ima novi model), za odeću, hranu, otplatu kredita, za školovanje…No tu su, srećom bake i deke. Oni se i tako dosađuju. Decu ćemo utrapiti njima…Ali deke i bake su, uglavnom, bolećivi prema svojim ljubimcima (ljubi ga deda Žika!) i sve im dopuštaju, što nekada nisu dopuštali ni rođenoj deci. A ljubav i pažnja koju im poklanjaju tako su izdašne (kure dedino!) da bi njihova rođena deca bila jako srećna da su, svojevremeno imali i mali deo toga…Tako, često se dogodi da deca i pored brige o njima ostanu nevaspitana i što je još gore, razmažena, pa možemo npr. o krsnoj slavi videti kako, ne znajući šta se može a šta ne može činiti, pred brojnim gostima za svečanim stolom, grabe prstima iz činija sa jelom, i uzimaju detaljno prebirajući „lep komad“ piletine, recimo. Tada roditelji, pred zabezeknutim gostima, stupaju u akciju i „vaspitavaju“ male divljake.
Zapuštena deca, mogu poći putem škole i obrazovanaja, ali mogu poći i prečicama u životu, putem brze zarade, ma šta to značilo…Neki roditelji, što je za čuđenje, ne sprečavaju decu koja vidljivo krenu u pogrešnom pravcu, već čak štaviše, prećutno ih podržavaju, kako mušku tako i žensku. A ponekad je ta podrška i otvorena. „Nek su oni nama živi i zdravi, samo da ne postanu neke „sekaperse“. Takva su vremena.“ To je logika i racionalizacija roditeljska pred samim sobom. I drugi tako rade, neka se „čeliče“, jer život i nije ništa drugo do gruba otimačana. Tek kada se dogodi zlo, sto nije redak slučaj, onda se dolazi do saznanja da je moglo i drugim putem. Kriva je država i društvo što su takvi „ispali“ a oni, njihovi roditelji, nimalo nisu krivi.
Blaže varijante neodgojenosti koje se i ne smatraju nekim nedostatkom ili aberacijom vidimo u svakodnevnoj komunikaciji, na svakom koraku: u gradskom prevozu, za volanom sopstvenog vozila, u sportskom navijanju, u redovima raznim itd.
Na selu „normalno“ je npr. da čovek (pošto još nema u svim selima kontejnera za smeće) otpad i đubre utovari u traktorsku četiritonku izveze na kraj sela i iskipuje kraj borove čiste šume. „Normalno“ je, takođe, da drva za ogrev naseče u državnoj šumi, jer je to ionako „ničije“, Alajbegova slama, i „ladno“ nasečeno doveze u svoju avliju. Ne rade tako svi, na sreću, ali mnogi tako, još uvek postupaju, bez ikakve svesti da rade nešto neprimereno.
Dokle će ovako biti? Po svemu sudeći, sve dotle dok EVOLUCIJA ne odradi svoj posao, a ona neke delove sveta „posećuje“ češće, neke ređe, a neke- nikako. Ili dok ne „ožive“ institucije društvenog uređenja. A one su, kod nas barem, očigledno poprilično mrtve.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s