Amiši (Menoniti) : oaza života

par konja oranje free

Ko su Amiši?
To je Zajednica, poreklom iz Nemačke, koja danas živi na severnoameričkom kontinentu (Amerika i Kanada, a manji broj ih je i u Evropi) sledbenici katoličkog sveštenika iz 16. veka Menona Simonsa. Nekadašnji ratari i drvoseče iz Bavarske i drugih delova Nemačke. Zbog svoje uporne i istrajne doslednosti idealima hrisćanske vere, oduvek behu proganjani i tretirani kao sekta koja remeti “harmoniju” tzv. zapadne civilizacije. To je išlo tako daleko da su u srednjem veku čak spaljivani na lomačama!
Zbog svega što ih je snalazilo u životu, Menoniti su se krajem 17. veka preselili prvo u Švajcarsku a zatim u Severnu Ameriku.
Fascinantan je njihov otpor civilizaciji ZLA, i njihova postojanost, otpornost i izdržljivost. Pravo je čudo kako nisu pred naletom cunamija, zvanog zapadna civilizacija, potpuno “potopljeni” i istrebljeni. No, ne samo da se njihov broj u raznim delovima Sjedinjenih Država ne smanjuje, već, naprotiv, raste. To je, ipak, relativno mala Zajednica od nekih 500 000 članova, ali sa tendencijom rasta, što je, nesumnjivo “dobra vest”. Najviše ih ima u Pensilvaniji, Ohaju, Indijani, Ajovi, Ilionisu i Kanzasu.
Šta je ono što ovu neobičnu skupinu ljudi (u doslovnom smislu reči) odvaja od “ostatka sveta”, koji sebe, odnekud, smatra uljuđenim i civilizovanim? Pre svega to je njihov prirodan način života i nenasilnost. Sistem vrednosti dijametralno suprotan agresivnoj i nekrofilnoj pseudokulturi Zapada, preovlađujućoj u današnjem svetu.
Ovi neobični i nesvakidašnji ljudi (sa velikim Lj) koji su danas svetska atrakcija poput nekog prirodnog fenomena, žive po svojim vekovnim načelima i po svojoj autentičnoj tradiciji, a spoljašnji svet ih puno ne zanima. I to je ono što tzv. normalne ljude (bizaran izraz za suprotnost normalnosti) iritira i izaziva neslaganje koje je nekada, i ne tako davno, bilo i krajnje agresivno.
Vekovima su se bavili zemljoradnjom, što je i danas glavno zanimanje, barem kod Amiša “Staroga reda”, dakle, autentičniji deo od dela “Novog reda” koji su u priličnoj meri podlegli velikim, i teško razumljivim pritiscima tzv. civilizacije progresa i prihvatili dosta toga iz te kulture, što dakako, nije unapredilo i obogatilo njihov život.
Stari red Amiša živi potpuno originalnim, pa i fascinantnim načinom života, odbacujući sve izume i sva “dostignuća” kulture napretka radi napretka. Zemlju obrađuju i danas na stari, autentični, pa i romantični način- konjima! U uzgoju biljaka ne koriste lude izume poput hemijskih preparata (pesticidi, herbicidi, veštačka đubriva, hormoni rasta, antibiotici itd.) jer nemaju ideju proizvesti što vise i što krupnijih plodova, već samo i isključivo što kvalitetnijih i što zdravijih. Zato u selima Amiša gotovo da i ne postoje “bolesti obilja” nama dobro poznate, poput kancera, dijabetesa i bolesti srca. Takođe ne koriste artikle hemijske odnosno farmaceutske industrije, niti pristaju na vakcinisanje. U tako nešto nimalo ne veruju, već se leče na tradicionalne i efikasne načine lekovitim biljem, voćem i povrćem tj. biljnom hranom.
Ne voze automobile, ne gledaju televiziju i ne koriste telefon. Jer, smatraju: ako želim sa nekim da razgovaram otiću do njega lično, a neću to raditi putem telefona ili, daleko bilo Fejsbuka ili Skajpa. Prevozno sredstvo koje koriste tradicionalno, provereno je dugim vekovima: konj i konjska zaprega! I ako ćemo pravo, zdravijeg prevoza i nema niti će biti “otkriven”. Mašina je hladna, bučna, smrdi i juri poput pobesnelog stvora. I što je glavno, nema dušu. Konj je biće plemenito, hipersenzibilno, biće sa dušom. Između čoveka i konja postoji interakcija (empatija i sinergija) i to čoveku obogaćuje život. Oplemenjuje ga i nesumnjivo deluje biofilno i zdravo. Automobil je gomila lima koji se kotrlja, ne emitujući pritom nikakva biofilna zračenja, te se može smatrati antiživotnim, odnosno nekrofilnom pojavom. Uopšte, sklonost prema tehnici nekrofilne je prirode, prema otkrićima velikog psihoanalitičara Eriha Froma. Amiši to osećaju svojim zdravim genima, a ne svojom glavom, jer to su ljudi koji ne veruju mnogo glavi, već pre srcu. Ono ih vodi pravim putevima, a to je učenje Hristovo koji oni jedino i cene, onako kako je u Jevanđeljima zapisano.
Električnu energiju takođe ne koriste (barem oni Starog reda) i rado se okupljaju u trpezariji-kuhinji, uz svetlost petrolejke, što ih seća “starih, lepih vremena”. Svakako da je to intimnija atmosfera od blještavila jakih električnih sijalica koje noć pretvaraju u dan.
Deca se odmalena odgajaju da budu korisni članovi Zajednice, i još dok su mala dobijaju radne obaveze, kao što je npr. ishrana živine i sl.Rastu bez televizije radija i modernih masovnih medija (internet i sl.)… Nešto kao što je razmaženost, nama tako dobro poznata, ovde jednostavno ne postoji. Zdravi genetski kod Amiša to jednostavno ne dopušta…Posle završene osnovne škole posvećuju se zanimanju za koje se opredele a više obrazovanje je nepoželjno a i nepotrebno za normalan, zdrav život, smatraju. Dugo su u vezi sa tim vodili borbu sa američkom državom i na sud išli mirno i bez opiranja po svom starom običaju, jer nisu dopuštali svojim potomcima da uče kako su uvek smatrali, bespotrebne stvari. I konačno su u toj istrajnosti uspeli. Američka država im je dodelila pravo da mogu raditi po svojoj savesti i tradiciji.
Amiši nemaju naviku čitanja, naročito svega i svačega, tzv. svetovnih tekstova, pa ni naučnih knjiga. Čovek nema šta da pronalazi, smatraju. Bog mu je dao sve što je potrebno za zdrav i srećan život. Jedina knjiga koja se čita jeste Biblija. Tu je sve rečeno. I ko može reći da nisu u pravu?
Dalje, što ovu Zajednicu karakteriše jeste njihov način odevanja, originalan i autentičan. Uzor u oblačenju, oduvek su im bili južnonemački seljaci iz 17. stoleća. Odeća je bez dugmadi (barem je tako bilo do nedavno) a umesto dugmadi koriste se čiode. To je neki, verovatno, podsvesni otklon od raznih,čudnih moda savremene civilizacije, ali je i čvrsta veza sa tradicijom. No, istovremeno je u velikoj meri i dogma, pa i praznoverje, koje, uostalom nikoga ne ugrožava. To je njihov izbor i način. Žene ne nose nikakav nakit, jer se nakit, uopšte, smatra znakom nadmenosti pa i oholosti, što je, nema sumnje, zdravo i ispravno rezonovanje, jer čoveka odnosno ženu, čini ono što nosi u sebi a ne na sebi.

Što je posebno zanimljivo, ovi pravi hrišćani ne cene crkvu kao instituciju (verske obrede vrše u uskim krugovima, tzv. srezovima od po tridesetak porodica).
Najvažnija osobina Amiša, svakako je NENASILNOST I PACIFIZAM. Vojska je za njih najveće zlo na svetu, i oduvek su odbijali odlazak u rat “za odbranu domovine” ma gde da se Amerika branila, a to je, ponekad bilo i u Vijetnamu npr. I zbog toga su, naravno, odlazili u zatvor… U ovome su još i dobro prolazili jer se, kao što znamo u nekim delovima sveta (uključujuci i naš Balkan gde je to posebno izraženo) za “dezerterstvo” i pokušaj izbegavanja svete “vojne obaveze” ide i na preki sud, što je, nema sumnje, jezivi zakon tzv. civilizacije napretka, gde je rat “normalno stanje stvari.”
Amiši su solidarni u pravom smuslu te reči, i uvek spremni da pomognu bližnjem u nevolji. To je više od osećaja, nepisani zakon koji se dosledno i strogo poštuje.
Porodica je složna grupa koja funkcionise na uzajamnom poštovanju i uvažavanju članova, i osnova je njihovog načina življenja. Daleko od klanovskog obrasca, karakterističnog za mnogohvaljenu zapadnu “civilizaciju”. Ljubav između članova porodice nesumnjivo postoji, ali se ne ispoljava napadno vizuelnim i patetičnim izlivima nežnosti, nama poznatih, već je, pre tiho i istrajno poštovanje i razumevanje.Svađa u porodici nema, što je dokaz privrženosti idealima hrišćanstva. Zakoni Zajednice ne proizvode brutalne sankcije, i najveća kazna je isključenje (ekskomunikacija) iz Zajednice… Ovo neki posmatrači tumače vrhunskom nehumanošću, što, naravno, nije slučaj. Ovo je, na neki način vaspitna mera koja osobu koja je prekršila tradicionalana pravila, tera na razmišljanje i preispitivanje sopstvenog, često nepromišljenog postupka… Uostalom, zar je naše, poznato i neretko, mentalno zlostavljanje bližnjega svoga, pa i najbližeg po krvi, nešto naročito humano i normalno? I da li su tzv. „sigurne kuće“ nesto hvale vredno, nešto na šta se treba ponositi? A to je već toliko uobičajeno, da se i ne smatra bolesnim i nezdravim stanjem društva.
Ekskomunikacija se vrši u slučajevima brakolomstva i zasnivanja braka sa osobom izvan Zajednice (tj. “svetovnim”osobama) Takođe POHLEPA kao i TVRDIČLUK, ma kako nama izgledalo neverovatno, smatraju se najvećim grehovima i povlače isključenje iz Zajednice.
Sve ovo daleko je od brutalnosti i svireposti zapadnjačkog obrasca kulture, a za počinjene grehe kod Amiša postoji oprost i povratak u Zajednicu, ukoliko se “zabludeli”pokaje što se neretko, čak štaviše, često i događa.
Naravno, ima i onih Amiša koji životnu idilu starog zavičaja ne žele da prihvate i odlaze u svet. To je njihov izbor i njihovo pravo. Takvih je otprilike 20% Zajednice, i za tu svoju, nesumnjivo tešku, odluku ne nose u sebi nametnuti osećaj krivice, jer su svesni da uvek mogu da se pokaju i vrate u “staro gnezdo”. I neretko se i vraćaju.
Iz svega rečenog proizilazi da su teorije (i konstrukcije) velikih psihologa poput Sigmunda Frojda i Konrada Lorenca (ovog drugog pogotovu) o urođenoj i “hidrauličkoj” agresivnosti čovekovoj, ozbiljno dovedene u pitanje. Amiši su očit primer da je ljudska agresija pre stvar kulturnog obrasca određene društvene zajednice, a malo (ili nimalo) nekakvog mističnog instikta i zle čovekove prirode. U tom pogledu, čini se da je Ž.Ž. Ruso bliži istini …a i nalazi antropologije su to takođe potvrdili. No Amiši nisu jedini koji opovrgavaju rečene pesimistične teorije. Ima još kultura koje su sasvim nenasilne kao npr. Zuni Indijanci, neka plemena u Indiji i Bangladešu i drugi.

Po svemu sudeći, čovekom ipak upravlja mozak i nasleđeni geni ma kakvi bili, koji su u krajnjoj liniji proizvod određene kulture. Svedoci smo da su geni ljudi koji nas okružuju uglavnom, maligno destruktivni, odnosno nihilistični i nekrofilni, i ta genetska činjenica ih delimično oslobađa odgovornosti za lude i neuračunljive postupke, koji nisu nimalo retki među našim zemljacima, sugrađanima, komšijama pa i članovima porodice. U čoveku se, kad se tome najmanje nada, uspravi neki “ludi Milojica” iz ko zna kog kolena i počne da pravi ršum iz čista mira i za neznatnu stvar, sitnicu.

Za svet ipak ima NADE dok je društvenih zajednica poput Amiša i sličnih obrazaca kulture. Alternativa kakva-takva (makar i sa karakteristikama sekte) ipak postoji sveprisutnom zapadnjačkom modelu brutalne, agresivne, i u suštini,nihilističke, nekrofilne i satanističke kulture. Kulture pobednika i pobeđenih, koja vodi svet u samouništenje industrijskim i tehnološkim “napretkom”, koji je, u stvari, destrukcija života. Uništenje i samouništenje, kao model i način života. Kao obrazac kulture.
Na kraju treba reci da Amiši nisu sasvim “autistični”, odnosno, samodovoljni, već su integrisani u američko (i kanadsko ) društvo, što znači da imaju sva prava i obaveze, i plaćaju poreze državi.

Advertisements

6 mišljenja na „Amiši (Menoniti) : oaza života“

      1. Gospodine/gospođo/gospođice nnnn koje je Vaše ime i prezime? I koja je web stranica,
        ono što vidimo to je: This site can’t be reached

  1. STA JE OVO NEGO SLIKA NASEG SELA OD PRE SAMO STOTINAK GODINA. BOG MI JE HVALA MU UCINIO DA BUDEM U MESTASCU U KANADI GDE GORE POMENUTI L J U D I ZIVE. SVAKA IM CAST I NEK IH BOG CUVA.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s