Godina voća

voće freeWaterMelon-Slices_92672-150x150 lubenica free

U tzv. razvijenom svetu proizvodnja voća, uglavnom, više nije u zavisnosti od hidrometereoloških prilika.Nema suša, nema stete od gradonosnih oblaka. Zasađene biljke zaštićene su veštaškim „kišama“, tj. polivanjem, navodnjavanjem. Takođe, zaštićene su protivgradnim mrežama koje efikasno sprečavaju štete od gradonosnih oblaka, pa i snažnih kiša.
To je tzv. intenzivna proizvodnja biljaka za ljudsku ishranu, kojoj je glavna motivacija proizvesti što više, i što krupnijih plodova koji ce fascinirati tzv. potrošača-na šta je tzv. običan čovek redukovan- i na taj način ostvariti golem profit, glavni i jedini razlog proizvodnje.
Istina, postoji i ona vrsta proizvodnje u kojoj se ne koriste stimulativna (čitaj: otrovna) sredstva za đubrenje i zaštitu od insekata i korova, a to je organska proizvodnja, koja je čak i u tim razvijenim zemljama, gotovo na početku puta, i radi se o malom procentu od ukupnih zasada.
U manje razvijenim i nerazvijenim zemljama (što u biljnoj proizvodnji i ne mora biti hendikep) biljke rastu na prirodan način pod „vedrim nebom“. Proizvodnja zavisi od nebeskih prilika i od raspoloženja bogova, što ograničava prinose, kojih nekada bude više, nekada manje, a nekada nimalo, ako bude ekstremne suše, ili ako naiđu gradonosni oblaci, a država nema (ili ne želi da ima) novca za protivgradne rakete.
Kada su bogovi raspoloženi, tj. atmosferske prilike povoljne, voćke koje su na otvorenom, ponesu u proleće obilje raznobojnih cvetova koji kasnije postaju obilje plodova. Ako u daljem razvoju tokom godine bogovi zadrže svoje dobro raspoloženje (tj. ne puste velike kiše, sušu i ne sruče iz oblaka led na zemlju), obilje plodova lepo sazri i tada je godina rodna, a seljaci zadovoljno trljaju ruke. To se retko dešava, i zaista rodne godine dogode se jednom u deceniji, deceniji i po, ili čak, u dve.. Takva je (u Srbiji) bila ova 2013., kakve, po nekima, nije bilo četvrt veka!
Rodi voće (što zasađeno, što samoniklo, planinsko) grane otežaše a zatim razvojem plodova, saviše se do zelene trave i do crne zemlje. Rodiše sve, brojne vrste i sve sorte voća. Nijedna vrsta ne „omanu“. Pravo je zadovoljstvo biti na selu ove (2013.)godine! Kud god da krenete naiđete na voćke prepune plodova, sa granama otežalim, pa i polomljenim od silnoga roda.
Kako je kod nas primena tzv. agrotehničkih mera (lepo ime, izum hemijske industrije, za plasman svojih merkantilnih, otrovnih proizvoda) još u malom i sirotinjskom obimu, to većina voća (na selu bar, onog koje nije za prodaju) jeste solidnoog kvaliteta. Jedino kod velikih poljofirmi „agrotehnika“ se primenjuje u punom obimu, a takvih je, relativno malo. Isto je i kod seljaka koji proizvode voće za pijacu.
Na selu, što je neverovatno, veći deo roda jednostavno propadne, jer seljak u svom sistemu vrednosti, ne stigne ( ili ne trudi se da stigne) od silnog rada, pre svega na tzv.“osnovnim žitaricama“ pšenici i kukuruzu (takođe i u stočarstvu), da se još „bakće“ i sa voćem, koje smatra nečim manje vrednim od navedenog, a od voća nema bolje, zdravije i korisnije hrane! Pokupe se ,uglavnom, šljive i strpaju u kace. Od njih se, u najvećem procentu, peče manje-više, dobra rakija. Nevolja je ovde, loš i čudan običaj da se (svo) voće sakuplja u nedozreloj fazi, pa mu se zatim dodaje beli šećer u kaci ili u šerpi sa pekmezom. Ovo je teško razumljivo, ali je tako, i retko ko pusti voćku da do kraja sazri, što iziskuje sukcesivno sakupljanje, a to je, za ovdašnjeg seljaka, nepojmljivo velika obaveza.
Od jednog, malog dela roda šljiva, prave se tradicionalno, razni džemovi i pekmezi. Najmanje se šljiva suši, i zamrzava, što je bolje rešenje od sušenja i  tada je i najkorisnija po organizam, jer džemovi i pekmezi obilno (i preobilno) „obogaćeni“ belim šećerom više su štetni nego korisni po ljudsko zdravlje, a poznavaoci prirodnog načina ishrane presnom hranom, tvrde da takvi proizvodi uopšte nisu za ljudsku upotrebu, i da ih, jednostavnio, treba baciti!
Tradicionalno, kod nas se rakija pravi, gotovo isključivo od šljiva, i nešto malo od isceđenih groždjanih kljuka (komovica).
Prava je tuga gledati koliko je, npr. trešanja propalo (ono što ptice nisu stigle da pozobaju). Zatim krušaka, domaćih (kultivisanih), a sada i „divljih“. Zatim jabuka itd. Radi se o ogromnim količinama od kojih se na tlu ispod stabala ne moze stati nogom. Miris se širi na daljinu, a opalim kruškama i jabukama slade se ose, stršljenovi i svinje (domaće i divlje)
Najvece šteta je što se voće ne konzervira sušenjem , već preradom na visokim temperaturama (džemovi, pekmezi, slatko) sa obiljem, dokazano štetnog belog šećera. Takođe veoma malo plodova se zamrzava u kućnim zamrzivačima, a velike hladnjače koriste se, isključivo za biznis zamrznutim voćem, sumnjivog kvaliteta.
Dobra, a i zdrava varijanta konzerviranja jeste i prerada svežeg voća ceđenjem i zatim zamrzavanjem soka (bez bilo kakvih hemijskih dodataka). Ovo na selu, gotovo niko ne radi.
I tako, dolazimo do zaključka da od ovih, ogromnih i bogomdanih količina voća, jedva da se, po slobodnoj proceni, iskoristi 30-40 procenata. Ostalo propadne.

Advertisements

2 mišljenja na „Godina voća“

    1. Ovakva situacija je odraz sistema vrednosti totalno poremećenog gde je postalo pravilo da se po namirnice (pa i voće!) ide u dućan čak i na selu, i što je najgore ono što se tamo kupuje praktično i nije hrana već šareno uslikani surogati koji sa hranom nemaju blage veze…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s