Lubenice žute boje

Ovo čarobno voce (ili po nekima povrće) idealna je hrana za letnje vreline. Sadrži sve elemente u idealnim razmerama, 80% baza i 20% kiselina.
Lubenice su pune vitalnih materija, antioksidans-a. Ništa bolje ne prija u vrelom avgustovskom danu od, na pravu meru, rashlađene lubenice! Na stranu to što se lubenice smatraju afrodizijakom zbog citrulina u sebi.lubenica crtež free
Nekada je ova hrana za bogove, ova ambrozija bila žute boje. Sećam se lubenica iz svog detinjstva za vršidbe žita. Vršalica sa drvenom oplatom, zelene boje, izgledala mi je kao ogromni konj. Stajala je u mestu poput konja koji na nogama spava, ispred kolibe na majuru moga pradede Miladina. Na „ledjima“ tj. na vrhu vršalice stajao je čovek koji ju je „hranio“snopovima zrelog žita, a na prednjem delu, koji mi je izgledao kao ogromna, otvorena konjska usta, izlazila je mirišljava slama. Na zadnjem delu vršalice, točilo se žito u platnene vreće. Petnaestak metara dalje stajao je traktor (tada potpuna novost u selu) spojen širokim kožnim remenom sa vršalicom, kojoj je davao svoju snagu da bi mogla obavljati posao koji život znači.
U najvrelijem delu dana beše pauza za ručak, za brojne učesnike vršidbe. U debelom hladu starih gorunova, na nisko pokošenoj travi ležala je karirana mušema i na njoj đakonije specijalno pripremljene u čast vršidbe. U ovećem drvenom buretu punom hladne vode bilo je nekoliko lubenica. Posle ručka kriške boje zlata ležale su u tepsijama na mušemi. Jeo sam ih u slast, uostalom kao i svi ostali.
Posle nekoliko godina u selu pojaviše se lubenice crvene boje, i malo po malo, istisnuše one žute koje sam voleo jer su imale sasvim tanku koru i bile, kako mi se činilo, izuzetno slatke.

Prošle su godine i decenije, lubenice žute boje nestaše zauvek. Barem ih ja nisam video nekoliko decenija.
Pre par dana otišao sam kod poznanika u selu sa kojim sam bio u jednom zajedničkom poslu. Poznanik i supruga mu, sedeli su na tremu za drvenim stolom bez stolnjaka, a na stolu ležale su kriške žute lubenice! Izgledale su mi kao priviđenje. Vremenom, počeo sam da verujem da takva vrsta lubenica nikada nije ni postojala, već sam ih ja sanjao. Da je to moj san, a da su lubenice, oduvek bile crvene boje… Poznanik i njegova supruga, opazili su moje iznenađenje i ponudili me ovećom kriškom lubenice. Gledao sam začarano, i probavši parče slasnog, rashladjenog ploda, vratio sam se u svoje detinjstvo. Beše ovo nesvakidašnji doživljaj, jedno od čuda sveta punog čuda.
Zamolio sam poznanika za desetak semenki kako bi ih u proleće zasejao u svojoj bašti. Dao mi je već pripremljenu papirnu kesicu sa osušenim semenkama.
Sad, moguce je da lubenice žute boje postoje u svetu, a i u našoj zemlji, a ne samo kod mog poznanika koji ih jedini u selu uzgaja, no ja ih nisam video od svog detinjstva do danas, a prošlo je već nekoliko decenija.
Pokušaću da sačuvam ovu sortu čarobnog ploda i otrgnem je od zaborava i nestanka. To će mi biti zadatak.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s