Cvekla veličine lopte (Manija rekordnih prinosa)

CVEKLA

Proći u hipermarketu ili na pijaci pokraj nekih vrsta voća debelo hipertrofiranih i uljaštenih površina, a ne zastati, nemoguća je misija. Čovek ne može a da se ne zapita kakvog li su ukusa te džinovske kruške, breskve, lubenice ili grožđe, na primer. I dobije neodoljivu želju da ih pazari, pa makar mu to bila zadnja para u novčaniku, a do naredne plate ima nekih dvadesetak dana…

Ovakav slučaj nije samo sa voćem, već i sa povrćem, žitaricama, uljaricama i svim onim što je ljudima potrebno za svakodnevnu ishranu.

Paprika, na primer, nekada beše prilično sitna i neugledna ali zdrava i ukusna, puna vitalnih materija. Danas su to isukani mačevi raznih boja, a samo dragi Bog zna čime je sve ispunjeno njihovo (debelo „meso“). To nisu čista posla, mora da tu ima neke magije, koju ja ne razumem, mislio sam svojevremeno.

Cvekla, nekada (ne tako davno) beše veličine teniske loptice (u mojoj bašti je i dalje ista takva) a danas je narasla, bez preterivanja i metafora, do veličine rukometne lopte, sa tendencijom daljeg rasta! I ko zna kako će biti sutra? Možda ćemo je kupovati po jedan komad i nositi ispod miške kao što to danas radimo sa lubenicom od 18 kila (takođe već veoma naprednom, i „porasnom“ preko svake mere). Celer, rotkva, beli i crni luk, karfiol…poslednjih godina zapanjuju me svojom veličinom i krupnoćom, i pitam se, onako za sebe, kao pravi zamlata, šta li su im sve ubacili unutra te tako nabildovani i „nabudženi“ izgledaju kao da su netom iz teretane izašli posle višemesečnih treninga uz pomoć steroida.

Na tv-u i radiju svakodnevno možemo slušati o rekordnim prinosima novih hibrida koji će nas, nema sumnje, sačuvati gladi i popraviti naš kvalitet življenja, pa što se tiče ishrane (a šta nam drugo i treba?) nema da brinemo. Tu je novi ZP taj i taj, ili nova sorta pšenice (meni lično i ona stara spelta je ok) ječma, šećerne repe, suncokreta i drugog industrijskog bilja. Ja, ovako začuđen i zamlaćen, ovaj gornji, boldovani izraz ne razumem i mislim, (naivno, dakako) da hrana treba da služi čoveku da bi svoje telo držao u zdravlju i dobroj kondiciji i poživeo mnoga leta u radosti i veselju, a ne tamo nekoj INDUSTRIJI za svoje antiljudske nakane. Odnekud, ubeđen sam da bi ljudsko zdravlje ( zdravlje nacije) trebalo da bude prioritet svih prioriteta, i svrha proizvodnje hrane, a ne merkantilnost i profiterstvo.

Mičio Kuši jednom je izjavio da ljudski rod neće uništiti nikakav smak sveta, kataklizme, cunami, erupcije vulkana, zemljotresi, epidemije, kuge, pa ni ratovi, vec HRANA koju proizvodi za  održavanje svog života i života domaćih životinja kojima se (neprirodno, naravno) hrani! I da će se ta apokaliptička vizija, po rečima svetski priznatog stručnjaka, ostvariti u veoma kratkom i doglednom roku!

Takođe naivno, verujem da aktuelna državna Odluka o povećanju sadržaja u nekim namirnicama (na samo u mleku) opasnog otrova (uz dioksin, najopasniji otrov koji postoji!) aflatoksina za 1000 % (i slovima: hiljadu procenata) nije mudra državna odluka. Ako se već mora birati između dve (zle) mogućnosti: ili uništiti celokupni godišnji rod otrovnog kukuruza (odnosno, onoliko koliko je zaraženo) ili žrtvovati zdravlje nacije, lično, bez dvoumljenja, izabrao bih prvu mogućnost. Na stranu to što smo tom Odlukom pogazili svoj potpis na Dokumentu sa EU, po kome smo se obavezali da procenat ovog otrova može biti max. 0,05% (lično, ne potrebujem ni ovoliko, hvala na ponudi) a ne 0,5 %

Ne razumem lelek i zapomaganje, da ovom, kako kažu „izmišljenom aferom“ ode u propast INDUSTRIJA MLEKA! I mislim (veoma naivno) da ako nešto mora da propadne, bolje je da to bude rečena industrija, nego ljudski organi.

Kao zaključak ovog članka rekao bih ono što sam već negde napisao: KVANTITET ne rešava problem ishrane ljudi, već to čini isključivo KVALITET! Džaba mehanizacija koja liči na mobilizaciju pred (novi) svetski rat sa „atomizerima“, cisternama, džinovskim traktorima, zamaskiranim radnicima, čak i avijacijom koja zaprašuje sve što je ispod aviona, uključujući i pčele, domaće životinje, pa i nas ljude! Tako proizvedena hrana, u poređenju sa organski proizvedenom je, otprilike, kao jesti trulu slamu (obilno zašećerenu belim šećerom) umesto zdravog, neprskanog, punog vitalnih materija, ploda iz bašte, sa grane ili sa njive.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s