Koliko je čista „planinska Servija“?

Nekada naša domovina beše Arkadija bistrih reka i potoka, sasvim čistog vazduha, planina netaknute prirode na čijim livadama pasu brojna stada ovaca, konja , koza i krava.

Tako beše u čitavom svetu.planin.idiličan pejzaž free

A onda je čovecanstvo „napredovalo“. Napasati ovce i konje, živeti mirnim životom u skladu sa prirodom, postade nekako dosadno i monotono. Čovek je pozeleo vise uzbuđenja, pa je izmislio mašine (motor) koje će mu pomoci da fizički ne radi, a da lepo živi. Da putuje svetom brzo, daleko brže nego ranije, u potrazi za novim, i sve većim, uzbudjenjima koja će obogatiti njegov život i dati mu veći smisao.

Od tih epohalnih pronalazaka najveće promene doneše, parna lokomotiva, automobil i konačno avion. E sad, takvi izumi zahtevaju goriva koja će ih pokretati, jer perpetuum mobile još nije, nažalost pronađen.

I tako, u potrazi za energentima čovek je počeo da buši zemlju, i nekada rajsko mesto za život, vremenom pretvorio u prljavi poligon za iskopavanje raznih ruda i tečnosti, pokretača njegovog „prosperiteta“. Tako priroda u velikoj meri postade rugoba, i mesta u kojima se širi zagađen vazduh i smrad hemije, a čiste reke postadoše obična kanalizacija civilizacijskih otpadaka.

Danas se, kod nas, može čuti da je Srbija „čista i nezagađena“ i kao takva veoma povoljna za turizam i proizvodnju ekološke (organske) hrane.

Pa da li je to, zaista tako?

Istina, kod nas nema neke ogromne i preterane industrije, ali je problem što postojeća koristi zastarele i prljave tehnologije, u naprednom svetu, u velikoj meri napuštene, jer su vođene isključivo sticanjem profita, a na štetu sredine u kojoj deluju. Povoljna okolnost je i to što je u poslednjih desetak godina naopakim procesom zvanom privatizacija (a i ranije u vreme velike inflacije i sankcija) većina takvih preduzeća bankrotiralo i zakatančeno velikim lokotima. Tako, na krajnje originalan i nesvakidašni način, postadosmo „eko-drzava“ no, na žalost, od koncepta industrijskog razvoja kao usrećitelja stanovništva, ne odustaje se i danas, ni po koju cenu.

Odvajkada zemljoradnička država, po svaku cenu, nastoji se pretvoriti u primarno industrijsku, jer to donosi „blagostanje“, iako, objektivno, u tom nastojanju skuplja je dara nego mera, ili veća šteta nego korist.

Za našu malu državnu teritoriju i danas, ovo što imamo industrije ne da je „dovoljno“ nego je i previše. Na primer, gotovo na svakoj, nekada devičanske čistote, planini (ili neposredno kraj nje) imamo po nekog sejača otrova. Tako je isto i u gradovima.

Pođimo od severnog dela zemlje. Nacionalni park Fruška Gora danas je, dobrano pod „pečurkom“ profiterske družbe „Lafarž“, beočinske cementare u kojoj se (uostalom, kao i u preostale dve), tvrde upućeni, spaljuju stare gume motornih vozila, pa čak i medicinski otpad, zlo nad zlima!

Dalje, Pančevo, koje je meni kada sam nedavno nakratko boravio, izgledalo kao sam pakao sa svojim dimnjacima iz kojih po glavama, plućima i dušama, ondašnjih nesrećnika „soli“ hemija kao neka božija kazna za počinjene nepoznate grehe.

Prestonica je u „kotlu“ olovnih, izduvnih gasova više stotina hiljada motornih vozila pretežno sa zastarelim minus Euro 3 motorima. To je sasvim „dovoljno“ i ne treba joj nikakva industrija pride, mada i toga ne nedostaje.pejzaž lepi free

Nešto južnije nazlazi se železara smederevska usred, nadaleko čuvenih vinograda. Meni je, kada sam pre nekoliko godina išao poslom u taj grad, izgledalo živeti na tom mestu, kao jedna nemogućnost, ali čovek se na sve navikne… Anegdota kaže da je za sve kriv običan nesporazum, jer kada je, jednom davno voljeni vođa naroda i narodnosti, boravio u tom, tada sasvim čistom kraju, loše je čuo tvrdnju ljubaznih domaćina da u njihovom lepom kraju ima GROŽĐA i razumeo da ima GVOŽĐA, pa je odmah izjavio: „Pravi železaru!“ Tako je, kaže priča, izniklo današnje veliko zlo ovog vinogradarskog kraja  Servije Miloša Crnjanskog, koju je mnogo voleo.

U centralnom delu zemlje nalazi se golema termoelektrana staroga „kroja“, dakle bez adekvatne zaštite okoline, i rudnik uglja „Kolubara“ čiji gasovi i prašina „sole“ širu okolinu i lepu planinu Rudnik. Zapadno, nešto „niže“ nalazi se cementara Kosjerić, koja funkcioniše, isključivo po logici profita, i rečenim, prljavim rabotama, poput njenih sestara (Holcim i Lafarž), ugrožava, bolje rečeno, TRUJE okolinu i rajske planine Maljen, pa i Zlatibor.

Na istoku naše zemlje nalazi se srpska Patagonija, veliko prostranstvo 50×50 kilometara fantastične prirode Kučajskih planina, bez ijednog jedinog naselja! Taj božanstveni prostor, nazalost, oivičen je paklenim tvorevinama čovekovog uma i pohlepe, kao što su, sa istocne strane rudnik bakra Bor (jedno od tri najveca eko-strašila u Srbiji), a na zapadnoj strani je rudnik uglja Resavica, i nešto južnije cementara Holcim u Popovcu. Taj predeo, gotovo netaknute prirode Beljanice, Južnog Kučaja i Malinika, velika je turisticka i eko agrarna šansa naše zemlje, sa velikim prostranstvom pašnjaka, četinarskih i listopadnih šuma (tu se nalazi čuvena bukova prašuma Vinatovac), još uvek čistih reka i potoka , i jedinstvenih pećina kao što je Lazareva kraj Zlota, i već slavna Resavska.pelzaž sa dugom free

Kruševac, donedavno „prestonica hemije“ umesto nekdanje prestonice duhovnosti i državnosti, takođe igrom slučaja i sudbine, ponovo (bankrotom ove industrije) je na putu oporavka i povratka u život.

Na prelepoj Besnoj Kobili na gotovo 2000 metara neko je „genijalno“ projektovao rudnik olova, umesto skijaškog ili centra za oporavak iscrpljenog gradskog življa.

Jedino je, koliko mi je poznato, jugozapadni i krajnje zapadni deo Srbije u priličnoj meri čist i pošteđen industrije: Goč, Golija, Zlatar, Zlatibor, Tara, no ne još zadugo. Naime, u planu je otvaranje niza rudnika, ni manje ni više, nego nikla širom sveta prokaženog otrova, a pripreme su već uveliko odmakle. „Posao stoleća“ sklopila je prethodna vlada, slavna po svojim brojnim „dostignućima“ (izdvaja se „biser“ zvani privatizacija) kojima je „zadužila“ i nas i naše potomke do petog kolena… Današnja, aktuelna vlada koja se (deklarativno još uvek) izjašnjava kao branilac interesa „običnih ljudi“, nastavlja (ne)delo svojih prethodnika, tvrdeći da nije „državnički“ da se sklopljeni ugovori ne poštuju i sprovode u delo, pa makar to bilo i na očiglednu štetu stanovništva, i gorljivo širi priču da taj nikl i nije toliko otrovan, i daleko da je prljava tehnologija koja za sobom ostavlja pustoš, što je sudbina svih banana država na svetu. U tom pogledu, „progresivne“ su se pokazale opštine koje su „na udaru“, pre svih Trstenik ali i Užice i Topola, jer je, rečeni Trstenik vec doneo pravni akt (mimo volje partijskih centrala) kojim se zabranjuju sva istraživanja nikla na njenoj teritoriji, a prednost daje turizmu i ekoagraru, što je gest i manifestacija RAZUMA, toliko deficitarnog u našoj domovini.

Da ne govorim o posledicama nuklearne katastrofe u Černobilu osamdesetih, i kasnijeg NATO bombardovanja cele teritorije Srbije ( ima tvrdnji da je bačeno 15 tona bombi sa osiromašenim uranijumom. )Takodje tu je i aktuelno skladištenje (bez znanja javnosti, naravno) opasnog otpada, poput medicinskog i elektronskog, koji stiže iz bogatih država Zapada.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s