Zabava sakupljanja plodova

Orahe sam sakupljao još kao đak trećeg razreda osnovne, na školskom imanju. Tada nam je to bila luda zabava, daleko više negoli posao. I tako je, na sreću, ostalo do današnjeg dana.

Već godinama sakupljam, kako šumske plodove, tako i one na selu sa stabala samoniklih voćaka.

Onomad išao sam u, još jednu, berbu oraha na obodu sela, koje danas, ovde u mom kraju, sakupljaju još samo zanesenjaci, ljubitelji prirodne hrane, kao što je dolepotpisani. Začudo, ovdašanji seljani napustili su staru i lepu tradiciju sakupljanja opraha. Brojna samonikla stabla, kojih ima posvuda diljem polja, a najčešće nakraj vinograda, danas posećuju još samo veverice. Seljani više nemaju volje ni motiva da se sagnu, što ovaj „poduhvat“ neizostavno zahteva. Pitam se kako će biti o Božicu, kada treba imati ove zdrave i ukusne plodove. Naravno, kupiće ih, jer su potrebni i za torte, kolače i pite, što je meni (vazda začuđenom) zaista čudno.

Ono nekoliko svojih stabala, svake jeseni pustim da sasvim sazre, i kada naiđe jak vetar (košava ovih krajeva, idealna je) onda su plodovi sa drveta u travi otavi i liscu, gotovo kompletno. Tako je bilo i ovog puta. Pred veče je zaduvalo, sutra će biti oraha u travi, rekoh sebi. Tako i beše. Topli oktobarski dan doneo mi je pravo zadovoljstvo sakupljanja. Kako sam i ocekivao, celokupni rod (prilično obilan, kao i obično) bio je na tlu. Krenuo sam od najrodnijeg, džinovskog stabla. Plodova je bilo toliko da sam morao oprezno da se krećem da ih ne bi pogazio. Za tili čas napunio sam torbu. Zatim sam krenuo dalje.

Moram priznati da nisam pokupio samo ispod svojih stabala, već sam to uradio i pod komšijska i druga. Neke sam vlasnike stabala poznavao, a neke, bogami i nisam. Svejedno, sakupljao sam odreda, znao sam zasigurno da ih vlasnici, ni jedan jedini plod sa trave neće uzeti, i da će ih ostaviti da istrule. Da su nameravali berbu pokupili bi ih i pre košave, mlateći po granama dugačkim leskovim prutom kako to, po tradiciji, beše do unazad desetak godina. Tako orasi ostadoše vevericama i meni, i delimo ih na ravne časti.

Za neka tri-četiri sata akcije imao sam u dve, oveće pune torbe, cirka 15 kg plodova različitih velicina i oblika. Bese tu veoma krupnih, srednje krupnih, sitnih i sasvim sitnih, jajastog i okruglog oblika, no svi vrede podjednako, jer kada se jezgra samelju imaju istu, visoku nutritivnu vrednost.

Noseći torbe u rukama niz selo, niko, baš niko nije obraćao pažnju na moje dragocenosti. Beše slavski dan (sveta Petka), selom se širio miris prasetine na ražnju, a orasi, nekako kao da nisu više u modi. Šteta. Baš šteta.

Berba oraha i dunja su gotovo kraj sezone plodova. Ostaju još kasnojesenje jabuke i kruške, mušmule i konačno, šipak, kojima ću upotpuniti „kolekciju“ kao i svake godine, bogatu.

Počelo je još maja meseca sa brojnim stablima samoniklih trešanja. Njih ovde samo još ja sakupljam i jata čvoraka, svako svoj deo. Tako mi je zamrzivač jednim, dobrim delom zauzet ovim medenim plodovima. Nešto kasnije stiže vrganj i ostale gljive našeg podneblja, kao: blagva, rudnjača, sunčanica itd.

Berba gljiva meni je oduvek, od kada ih sakupljam, još od osnovne škole, najuzbudljivija od svih, brojnih sakupljanja. Obično idemo nekoliko komšija ili starih prijatelja. Na početku potrage svako uzme poseban pravac kretanja i posle par sati nađemo se ispred kolibe, sa punim košarama cenjenih plodova. Za pravog ljubitelja gljiva svaki, pojedinačni pronalazak ploda u travi, velika je radost i zadovoljstvo. A kada je rod obilan, onda je to radost bezgranična, i uspomena se nosi sve do naredne berbe.

Na sreću, tradicija sakupljanja gljiva još uvek je veoma živa, i brojni seljani kada se selom pronese glas da ima gljiva, kreću jutrom ranim letnjim (što ranije to bolje) u berbu. Iako je ova berba sve samo ne lagana, jer po jutarnjoj rosi sa gumenim čizmama na nogama, treba se pentrati po visokim bregovima, i uz to nositi košaru, seljani vole ovaj uzbudljivi „sport“.

Zatim dolaze kupine „divlje“, veoma zabavna berba koja se odvija gotovo iskljucivo na planini gde su sasvim čiste i, redovno obilnog roda. Gotovo istovremeno stiže i šljiva ranka, takođe najčešće napušteni planinski šljivici. Onda stizu lešnici, naravno samonikli planinski, pa drenjina, divlja kruška, trnjina, glog i na kraju oktobarski i novembarski šipak, koji nikada ne omane u rodu.

Za bogatu „zimnicu“ potrebno je samo, i isključivo, dobra volja. Nije, božanstvene plodove prirode potrebno ni zasađivati, ni okopavati, ni đubriti,  ni vodom polivati, samo ih jedino treba sakupiti i eto hrane za bogove. No mnogima se ne da, nažalost, ni to, a ne znaju šta propuštaju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s