Šta nas (sve) sprečava da se hranimo prirodnom hranom?

fruts pijaca lepa

Često možemo čuti: treba se hraniti prirodnom hranom, to je za naše dobro, za naše zdravlje. I iz iskustva onih koji su uspeli da se preorijentišu na takav način ishrane, jasno vidimo da su oni u pravu, ali mi smo probali, trudili se, pa nam opet, ne uspeva. I između mrkve, karfiola, luka, jabuke i zrnevlja žitarica, sa jedne strane, i pljeskavice sa „urnebesom“ i gibanice sa puno masti, sira i jaja, izaberemo ovo drugo.

Zašto je to tako?

Ubeđeni smo, to nam je takoreći u genima, da je kuvana (pečena, pržena) hrana daleko ukusnija od presne. Ovo, zaista, na prvi pogled, izgleda tako, ali u suštini to nije tako, jer i  presna hrana može se začiniti i napraviti veoma ukusnom. Ono što ne može, po logici stvari, jeste da bude upržena, i vruća prilikom konzumiranja, jer pravila ovog načina  ishrane dozvoljavaju tek „temperiranje“ do 40 stepeni Celzijusa, što je većini ljudi, nedovoljno. Ipak, blago zagrejana presna hrana deluje veoma prijatno.

Naravno, sve je stvar navike, i kako smo navikli da jedemo, najčešće vruću supu ili pečenje, isto tako vremenom možemo se navići na nekuvana (nepečena) tek blago zagrejana jela. Ovo je lakše reći i tvrditi, nego izvesti u praksi, to je tačno, ali vredi se potruditi i ne odustati definitivno (povremeno odustajanje i ponovno vraćanje jeste čest slučaj) jer se višestruko isplati.

Od detinjstva okruženi smo mirisima tradicionalne kuhinje: miris pečenih paprika, pasulja koji se u grnetu (glinenoj posudi) krčka na vreloj ringli, pečenja na ražnju, podvarka sa ćuretinom itd. Ti mirisi spadaju u najlepše uspomene iz detinjstva, i danas mnogim ljudima miris kuhinje prijatan je kao nekada davno kada smo, kao deca, s nestrpljenjem čekali da se jelo skuva (ili isprži) do kraja.

povrće, lepa free

Tako, ispada da se prelaskom na presnu hranu koja ne odaje intenzivne i jake mirise, moramo, na neki način, odreći najlepših uspomena, i sebi priznati da je sve to bilo, doduše lepo, ali po organizam malo korisno.

Iskušenja su brojna i svakodnevna. Kud god da krenemo šire se mirisi tradicionalne kuhinje… Na ulici ispred restorana u mangalu okreće se jagnje na ražnju i širi mirise koji nas prate od rođenja. Iza šaltera ćevabdžinice izbija miris pljeskavice sa crnim lukom. Kroz otvorene prozore stanova širi se miris pasulja u loncu i obilne zaprške sa paprikom, lukom, paradajzom…Na selu, vreme je pripreme zimnice, sokacima prostire se miris pečenih paprika koji deluje neodoljivo. Kod nas je paprika naročito cenjena i priprema se na brojne načine, što pečena na plotni šporeta, što u obliku ajvara, što pržena na ulju ili masti sa raznim drugim povrćem i začinima. To odaje jake mirise koji deluju izazovno u toj meri da smo iziritirani, i u iskušenju smo da se manemo, po mnogima, krutih pravila prirodne ishrane.

Lično, dogodilo mi se više puta (unazad dve decenije) da istrajem tri-četiri meseca, i u ishrani koristim samo prirodne namirnice u neprerađenom, živom obliku, a onda, nenadano podlegnem iskušenju. Najčešće su tome kriva mnoga tradicionalna slavlja kao, krsne slave, svadbe, rođendani itd. gde se uobičajeno pripremaju velike količine konvencionalne (kuvane,pečene ili pržene) hrane i tada je teško biti disciplinovan i strogo se držati pravila presne ishrane. U takvim prilikama događalo se da prekršim svoj zavet i podlegnem iskušenju, „vratim se među normalne“ kako sam mogao čuti. To bi potrajalo izvesno vreme, a onda bi ponovo prešao na presnu hranu.

Jednom, isto tako, neka tri meseca bio sam disciplinovan, i čak su mi se dopala jela presne ishrane, takođe veoma ukusna, iznenada u posetu mi je došla majka, iz razloga sećanja na sveca na kojeg sam sasvim zaboravio. Odmah sam znao da je predamnom veliko iskušenje. Spustivši oveću korpu od vrbovog pruća na sto, rekla je: „Danas je Đurđevdan…nisi valjda zaboravio?“ I sklonivši sa korpe kariranu pamučnu krpu, počela je da izvlači ono što je donela. Sobu su ispunili različiti, intenzivni mirisi koji su me vratili u detinjstvo. Donela je baš ono što sam oduvek najviše voleo. Prvo iz korpe se pojavio jareći but nedavno izvađen iz furune „smedervca“. Zatim je izvukla pola tepsije gibanice pune kozjeg sira, žute od jaja, takođe pre kratkog vremena izvađena iz pećnice. I na kraju teglu domaćeg ajvara i teglu, takođe domaćeg, pekmeza od šljiva, i još k tome, pola litra šljivovice od šljive ranke. „Au“ pomislih „moja presna hrana, po svemu sudeći, moraće da pauzira“

Poklone nisam mogao da odbijem, i razmišljao sam šta sa njima da uradim. Da ih, lepo, kada se ohlade spakujem u zamrzivač. Neka se nađu za goste. Majka, naravno, nije znala za moj novi način ishrane (sa kojim se, uostalom, ne bi složila) i bila je ubeđena da me je počastila, i da ću biti zadovoljan ponuđenim.

I tako, opet prekrših zavet, i nakrkah se tople jaretine i isto takve gibanice u kombinaciji  sa ajvarom prima kvaliteta. Na kraju, povrh svega, uzeh krišku hleba namazanu pekmezom. Pri tom nerazumnom, i moram priznati, bahanalijskom činu, pijuckao sam rankovaču zućkaste boje i neponovljivog mirisa i ukusa (šmeka)

Na kraju, upitah se, hoću li se moći vratiti na moj novousvojeni način ishrane uz ovakve specijalitete. Ipak, posle par dana vratio sam se novom režimu presne ishrane.

I nisam se pokajao.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s