Presna hrana-planeta bez gladi

Shopping-Food_332312-150x150 južno voće freeGreen-Leaves-of-Celery_91470-150x150 celer list freeorasi free

Po mnogo čemu današnje prisustvo gladi u svetu (a 2012. zbog velike suše u Americi i Evropi posebno je ugrožena) posledica je pogrešnog načina proizvodnje hrane, pre nego nemogućnost da se proizvedu dovoljne količine.

Ogromne površine zasejane su žitaricama, uljaricama, kao i povrćem, i zasađene voćem, ali to je ipak nedovoljno.

U čemu je, zapravo, problem?

Ogromna količina koja se godišnje proizvede, kada se preradi (i po nekoliko puta) svede se, na kraju, na male količine rafinisane, odnosno manje vredne hrane. Hemijski tretirana i veštačkim đubrivima hranjena pšenica, na primer, požanje se pa se izvrši mlevenje na standardan način.

Uobičajen, i pomalo zastrašujuci, naziv merkantilna pšenica govori o suštini stvari, što znači da se ova zdrava i korisna žitarica proizvodi, na prvom mestu da bi nekome donela profit, (kao što se proizvode ekseri, cement ili plastične flase, na primer) a ne da bi se kvalitetno hranila sve brojnija populacija sveta.

Ta, u beli prah pretvorena pšenica, postaje tako trajan proizvod praktično bez roka trajanja, koji je, u prehrambenom pogledu, beskoristan, čak štetan. Mekinje, koje se rafinisanjem, tj. mlevenjem, odstranjuju, hranljive su, jer je u njima sve što je vredno i korisno organizmu, iz zrna pšenice. One idu u stočnu hranu, jer nisu pogodne (zbog relativno kratkog roka trajanja i svog sastava) za finalne proizvode kojima je belo brašno, sirovina. Za hiljade proizvoda, kada se termički obradi. A belo brašno, takvo kakvo je, i još termicki obrađeno, i belim šećerom „začinjeno“, tek tada je, ne samo sasvim prazan već, što je daleko gore, otrovan proizvod! Taj otrov je takav da da ne ubija odmah i trenutno, već lagano i postupno.

Uzmimo da se te ogromne površine, koje se godišnje zaseju „merkantilnom“, umesto nje zaseju onom za ljudsku upotrebu, tj. organskom, odnosno biološkom pšenicom. Korist koja bi se tada dobila po ishranu ljudi, mnogostruko bi bila veća nego „merkantilnim“ postupkom proizvedena. Kako to?

Organski proizvedena pšenica koja se ne melje u uobičajenom smislu reči, tj. ne rafinise se, već se koristi prekrupa ili klice, punovredna je hrana za čoveka, od koje se gotovo same može živeti. Skoro sve što je potrebno ljudskom organizmiu, jeste u zrnu psenice.

Danas, poznato mi je, čovek na selu zaseje pšenicu od koje dobije (za hleb, kore za picu, testo za palačinke i kolače, itd.) minimum jednu tonu belog brašna, tip 400 ili tip 500, što je, otprilike, dovoljno za četvoročlanu porodiciu na godišnjem nivou. Preostalu pšenicu, prodaje kao belo brašno ili kao pšenicu u zrnu. Na mlinu dovezenu, poznjevenu pšenicu, prosto zameni za belo brašno, proslogodišnjeg roda pšenice, već pripremljeno u vrećama od 50 kg. Ne dobije čak ni mekinje, ako ne insistira na tome, jer mlinovi ih prodaju isključivo za tov stoke. To dobijeno belo brašno seljak spakuje u ambar, i time je obavio glavnu stvar za svoj bezbrižni život.

Ta, verovatno, duplo veća količina pšenice potrebna za jednu tonu belog brašna, u slučaju da je organski proizvedena (dakle, u ovom slučaju dve tone pšenice) četvoročlanom domaćinstvu, po slobodnoj proceni, potrajala bi pet godina! Računica je prosta: 500 kg po svakom članu domaćinstva. Za jednu osobu stotinu kg organske pšenice, sasvim je dovoljno za godinu dana. Proizilazi da trošimo jedan kg pšenice na tri do četiri dana. Sasvim dovoljno.

Vidite li koje su to drastične razlike i nesrazmere. Potpuno pogrešan je, dakle, pristup da se u proizvodnji hrane ide na kvantitet, umesto na kvalitet. Samo na taj način mogu se proizvesti dovoljne (i istovremeno daleko zdravije) količine hrane, za čitavu planetu.

Slično je i kod proizvodnje mleka. Kod krava izvršena je takva selekcija mlečnih rasa, da su najtraženije one sa ogromnim vimenima koja deluju toliko prirodno koliko i silikoni nekih estradnih zvezda. Te krave dnevno daju 30 litara mleka! To nije prirodno. Na takav način proizvedeno mleko, nekvalitetno je, pa i štetno po organizam. Krava (kao i koza) da bi dala kvalitetno mleko, neophodno je potrebno da se slobodno kreće pašnjacima, da bude na čistom vazduhu i suncu, a ne da stoji, u rahiticnom stavu, zatočena u mestu, u štali na betonu, kljukana detelinom i kukuruzom tretiranim pesticidima, hormonima podsticana na prinos i antibioticima lečena jer se veštački održava na životu.

Krava sa prirodnih pašnjaka, organski proizvedena, daje upola manje mleka, i to je normalno, zdravo i prirodno. I tako i treba da bude. Mleko od tih krava nesumnjivo je kvalitetno, zdravo i korisno ljudskom organizmu, jer u sebi ne sadrzi hemikalije u raznom obliku. Ovako proizvedeno mleko, ako se koristi u sirovom, neprerađenom, odnosno, nepasterizovanom stanju,korisna je hrana, jer sadrži sve u savršenim proporcijama, od koje se same može živeti.

Osobi koja se hrani presnom (živom) hranom, jedan litar mleka dnevno, sasvim je dovoljno. Za godinu dana 365 litara. To je veoma mali trošak za (relativno) dobru hranu, koja ima veliki prehrambeni efekat, jer takva osoba u svojoj ishrani ne treba ni čokoladu, u kojoj je, tobož, alpsko mleko, ni „mlečni“ keks, ni „eurokrem“, niti bilo koji industrijski proizvod koji sadrži pasterizovano mleko, ili mleko u prahu, jer su to, u stvari, „merkantilni“ proizvodi, surogati, a ne mleko u pravom smislu reči. Usteda novca je evidentna.

Ista stvar je i sa proizvodnjom jaja. Jaja od kokošaka složenih u žičanom kavezu kao sardine u konzervi, nikako ne mogu biti kvalitetna i zdrava hrana. Uporedite sadržaj jajeta od kokošaka sa sela koje se slobodno kreću dvoristem, i sadržaj jajeta od kokošaka iz kaveza i videćete, golim okom, veliku razliku, a u zdravstvenom pogledu, ta razlika je daleko veća.

Kada se količina novca koju čovek potroši hraneći se konvencionalnim načinom ishrane, uporedi sa utroškom za organski proizvedenu hranu, vidi se da je ova druga, ma kako nemoguće izgledalo, jeftinija, tj. da je takva vrsta hrane, količinski daleko manje potrebna za normalan život. Po nekim procenama, oko četiri puta više potrebno je, konvencionalnim načinom proizvedene hrane, od organski proizvedene! Na stranu to što je, u celoj priči, zdravstvena „dobit“ od ishrane presnom hranom, ustvari najveća dobit. Čovek, uobičajeno, daje velike novce za ogromnu količinu hrane, koja je, u kuhinji prerađena, odnosno termički obrađena, u organizmu, u velikoj meri, balast i samo se jedna trećina iskoristi, uz veliko opterećenje organizma.

Postupak sa pšenicom, sirovim mlekom, suncokretom, šećernom repom…isti je i kod voća i povrća, koje se, u ogromnim količinama cedi, prerađuje i pasterizuje, pretvarajući tako, odličnu i savršenu hranu u sirovom stanju, u bezvrednu, spakovanu u , šarenim etiketama ukrašene tegle, teglice, flaše i „tetrapak“-ove. Presno voće i voćni sok iz flaše ili „tetrapaka“ nema nikakve sličnosti jedno sa drugim! U zdravstvenom pogledu to su neuporedivi proizvodi.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s