Večera je gotova, ima puno otrova (Pošast zvana hemija)

Hemijski rat protiv biljnih štetočina danas je u svojoj najžešćoj fazi. Polja, povremeno, izgledaju poput pravih bojnih polja. Farmeri naoružani prskalicama svih boja i dimenzija, sa maskama na nosu i naočarima raznih oblika, izgledaju kao glumci u akciji, u kakvom SF filmu. Sremuš slika sa wikipedie

Naše bašte pune su raznih plasticnih flaša i flašica ispraznjenih (ili „ispaljenih“) u ogorčenoj borbi, koje leže kao čaure posle bitke. Seljaci barataju brojnim, sve novijim nazivima preparata, kao što vojnici ili lovci, znaju sve nazive raznih municija i sve čuvene proizvodjačke firme. Razni „Cosan“-i, „Cineb-„i, „Silan“-i, i ko će ih sve upamtiti.

Pisac ovih redova samo je izveštac iz rata, moglo bi se reći, ratni reporter. Sa velikom dozom čudjenja prati razvoj ratnih operacija i potajno se nada da će se rat uskoro završiti i da nikada više neće gledati ove ružne i jezive prizore. Da će čovek izmisliti humanija oružja od hemijskog, što se, na njegovu sreću, već i dešava. Ta „oružja“, isto efikasna, imenom biljni preparati tek su, nažalost, na svom testu, barem u njegovoj zemlji, što ga čini, pomalo, neraspoloženim, a ogromna većina farmera ne odaje nikakav znak da su za takvo što uopšte i čuli.

Ta drugačija, humanija borba protiv biljnih štetočina još je, dakle, u svojoj probnoj fazi, i daleko od toga da preuzme primat nad hemijskim „oružjima“… Zašto se taj proces ne ubrzava, već se čak i usporava, na neki nevidljiv način? Odgovoriti na ovo pitanje nije mnogo teško, kako možda izgleda na prvi pogled. Šta bi hemijska industrija radila, i od čega bi profitirala ako se to desi naglo i u punom obimu? Bio bi to težak udarac, i pitanje je da li bi ta industrija uopšte to mogla da preživi.

Koliko se, dakle,“ puca“ po biljnim štetočinama, toliko i po nama ljudima, putem tv i drugih reklama, da upamtimo i utuvimo, da bez hemijskih preparata nema, nama hrane, a time ni života. I naši zemljoradnici, može se reći, uredno prihvataju prezentovano i ponuđeno putem reklama. O viđenom diskutuju sa puno ubedljivosti i poznavanja materije. Da li ovaj ili onaj preparat kupiti i primeniti ne bi li berba ili žetva bile obilnije, a krastavci, paradajz, lubenice, jabuke ili pak, klipovi kukuruza, bili krupniji i pozamašniji.

Šalu na stranu, stanje u našoj zemljoradnji danas, nimalo nije ružicasto ni impresivno, što se tiče zdravstvene strane proizvoda. Neumerenost u korišćenju hem. preparata i nestručnost u postupcima tretiranja, čini proizvode gotovo neupotrebljivim za ljudsku ishranu. Nepoznavanje tehnika zaštite i prskanja ( npr. pravilno poštovanje karencetolerancije, kompatibilnosti itd.) dovodi do toga da naše povrće, voće, žitarice i uljarice nemaju pristup u Evropskoj Uniji.

Ono što je sigurno, za zdravu prirodnu ishranu, nikakva hemijska sredstva ne dolaze u obzir, i sasvim su nepoželjna! Za organsku, biološku proizvodnju, kakva jedino vredi u ovom načinu ishrane, preparati protiv štetočina mogu biti samo i isključivo na biljnoj bazi, ukoliko je i to, uopšte potrebno, jer, moje je iskustvo da na planinskom (posebno na većim nadmorskim visinama) zemljištu, štetočina koje u dolinama napadaju biljke, gotovo da i nema! Viđao sam bašte na 500-600 metara koje su bitno drugacije od onih u dolinama, a povrće je gore naprednije i boljeg kvaliteta, bez bilo kakvog tretiranja preparatima.

Čini se da je najbolji lek protiv štetočina česta promena mesta za sadnju biljaka, tako da se štetočine ne uspeju ni razmnožiti u punoj meri i zaraziti zemljište… Činjenica je, da su bašte po našim selima, tradicionalno uvek na istom mestu godinama i decenijama. No, čak i na selu uspeh bi bio veliki samom promenom mesta bašte. Ima zapuštenih njiva u velikom broju, koje leže u korovu, po pet i više godina.

Takvo zemljište pročišćeno je od hemijskih taloga, jer su ih korovi, godinama, izvukli i apsorbovali u sebe. Treba, dakle, pokositi visoki korov u jesen i pripremiti zemljište za setvu povrća, žitarica i uljarica, a staru baštu, pustiti 3-4 godine da „odmori“ i da se zemljište regeneriše i oporavi.

Današnji, pogubni način zaštite biljaka hemijskim preparatima dostigao je takve razmere da „merkantilno“ povrće, voće, žitarice i uljarice gotovo da i nisu za ljudsku ishranu, što i sam, zastrašujuci , naziv „merkantilan“ jasno i govori. Cilj je profit, i ovo su proizvodi kao što su cement, čelik ili automobili, na primer, i svrha je, isključivo zarada!

A jedan od najtužnijih rezultata jeste što danas na našem selu gotovo da i nema više vrabaca i golubova. Hemijski otrovi došli su im glave, a ozbiljno prete i čoveku, koji kao da želi da izvrši samoubistvo sopstvenim izumom.

Nekontrolisana upotreba hem. sredstava u biljnoj (a takođe i u životinjskoj) proizvodnji, slična je nekontrolisanoj upotrebi hem. lekova, posebno sedativa, u lečenju ljudi, što je za zdravlje naroda krajnje nepovoljna, pa i alarmantna situacija.

Jedno mišljenje na „Večera je gotova, ima puno otrova (Pošast zvana hemija)“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s