Bucka

Tu, nedavno čuo sam dirljivu priču mlađe žene koja ima žarku želju da postane majka, ali joj to, već duže vremena ne uspeva. Sve je pokušala, kako smatra, ali uspeha nema. Postala je stalna „mušterija“ lekara zvanične medicine i neka vrsta zamorčeta. Na njoj se isprobavaju nova medicinska dostignuća, a ona sve to podnosi vedro i sa puno optimizma. Endokrinologija je njena najveća nada, a neće se libiti i ako, ne daj Boze, bude trebao i hirurški zahvat. Vreme i novac neće žaliti (što je u proteklom periodu i dokazala) samo da ostvari svoj životni san.

(Uzgred, kruži neverovatna priča da se medicinski eksperimenti, odnosno klinička ispitivanja na živim ljudima, danas u svetu samo još obavljaju u Vijetnamu i u Srbiji!  Želim da verujem da je ovo nečija zlobna izmišljiotina.)

U čemu je, zapravo, problem ove žene?

Kako ima nešto viška kilograma, ne treba biti mudrac pa videti da njene žlezde sa unutrašnjim lučenjem, zbog tog „viška“ svoju funkciju ne obavljaju kako treba. A niti ona, niti bilo ko iz njenog okruženja nije došao na ideju da pokuša da problem (odnosno bolest) reši prirodnom hranom i zdravim mršavljenjem, čime bi endokrine žlezde „došle na svoje“, odnosno profunkcionisale.

Ovakve slučajeve prirodna medicina poznaje i efikasno, bezbolno i, što nije nevažno, „jeftino“ rešava.

Čovek, još uvek, ništa efikasnije nije izumeo od prirodnih lekova, a sva je prilika, da se tako nešto nikada neće ni dogoditi. Još uvek je, srećom, na snazi ona Hipokratova: „Priroda leci, a lekar brine o bolesniku.“

Još drastičniji je slučaj o kojem sam početkom 2012. slušao na tv-u. U emisiji o zdravlju, jedan od četiri učesnika sa titulom „dr medicine“ ispričao je istinit događaj koji se desio nesrećnom čoveku obolelom od kancera.

U bolnici lečili su ga svime sa čim raspolažu: hemoterapijom, zračenjem i svim ostalim. Bolest je išla od zla na gore, i došao je dan kada su ga otpustili kao beznadežan slučaj. Izrazili su rodbini svoje iskreno žaljenje, i rekli da su preduzeli sve što današnja medicina može učiniti. „Pokušajte sa antioksidansima (što će reći, sa povrćem i voćem, odnosno sa enzimima, vitaminima i mineralima) to je još preostalo“ rekao je na kraju šef medicinskog tima. Među rođacima i prijateljima teško obolelog, igrom slučaja, zadesio se i taj isti gost u tv studiju, lekar, takođe državne medicine, koji je neočekivano, u trenutku lucidnom, upitao: „A zašto niste sa tim što ste upravo rekli, započeli lečenje, pa zatim sa svim ostalim?“ Šef tima bio je potpuno zatečen i zbunjen logičnim pitanjem, i posle nešto duže pauze rekao je:  „Nisu nas tako učili.“

Čudno je kako ljudi prihvataju razumne i efikasne prirodne metode lečenja tek kada vrag odnese šalu, odnosno kada sve drugo, dokazano neefikasno, izdrže na svom izmučenom telu, i kada se više nema kud. Čak i u tako beznadežnoj situaciji lečenje prirodnom hranom i lekovitim gladovanjem, neretko uspeva da čoveka vrati među žive. O tome postoje brojna svedočanstva.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s