Koristite svoje noge

Biološki, čovek je stvoren da se kreće, a ne da sedi u kancelariji od devet do pet. To je čovekova priroda… Svaki biološki zakon, ako se grubo gazi, ima velike štetne posledice, a to su, u ovom slučaju, teže bolesti organizma.

Čovek iz Bora (ili okoline) priča, na tv, kako je u svojoj mladosti voleo da pešači, i kako je, više puta, pesacio od Bora do Zlatibora, a to je oko 200 km!… Danas u svojoj 101. godini izgleda krepko i vitalno, kako fizički, tako i duhovno. Peva i igra šah sa unucima i praunucima.

Lav Tolstoj je, takođe, bio veliki ljubitelj pešačenja (i fizičkih aktivnosti uopšte) i znao je da od svoje Jasne Poljane ode pešice u Moskvu, a to je  200 vrsta, odnosno kilometara! To je radio više nego jednom. Takođe, poznato je da je voleo da hoda bosonog.

Henrik Ibzen, veliki norveški pisac, prepešacio je svoju prostranu domovinu!

Mladi čovek iz Japana, uputio se, ovih dana, na put oko sveta, ne automobilom, brodom, motociklom, biciklom ili nekim sličnim, već pešice! Stigao je i do Srbije.

Ovo su, svakako, primeri koje treba slediti.

Pošast nekretanja zahvatila je danas, kod nas, čak i selo. Za dve stotine metara puta, do diskonta pića, mnogi seljani „pale“ auto ili motocikl! Nije „u trendu“  ići pešice, to je razlog njihovog sedanja na motor, a ne što baš nisu u mogućnosti da to rastojanje prepešače… Ima, doduše, i oblomovštine, treba reći. Seoski poštar u predvečerje ledenog januarskog dana, na -10  Celzijusa, poštu raznosi, nećete verovati, na mopedu! Herojski čin! Ja bih radije to obavljao pešice.

Preporuka: izbegavajte vožnju, koliko je to god moguće. Ukoliko vam radno mesto nije previše daleko, idite pešice do posla, ili makar biciklom.

Današnji čovek srastao je sa automobilskim sedištem i stolicom u kancelariji. Vozi se do posla, na poslu, često sedi, sa posla vozi se kući. Kada uđe u stan seda za trpezarijski sto, zatim za kompjuter ili u fotelju pred televizorom, gde ga nerviraju ružne vesti.

Malo ko ima kakvu rekreaciju, kakav sport u slobodnom vremenu, a oni koji se bave tako nečim, jesu, pre svega mlade osobe kojima sport, ako redovno upražnjavaju ljubavna zadovoljstva, i nije preko potreban.

Da li čovek može prirodno živeti i u gradu?

Iako je tako nešto teško ostvarivo, ako se dobro potrudi i organizuje, moguće je! U velikoj prednosti je ako je spontan, neposredan i neukalupljen u postojeće neprirodne sheme ponašanja. Moguća je, pre svega, prirodna ishrana, jer za to postoje specijalizovane trgovine, i takođe, već danas, postoje i proizvođači biološki tj. organski gajenog povrća, voća, žitarica i uljarica, i kod nas. Situacija, u tom pogledu, samo će ići na bolje.

Ono što se ne može izmeniti, to je kvalitet vazduha koji je, u pojedinim gradovima na alarmantno niskom nivou… Živeo sam jedno vreme u prestonici i svakodnevno se čudio samom sebi kako sam, još uvek, dobrog zdravlja, kako moj organizam može sve to da podnese. Dovoljno je videti stotine hiljada auspuha koji danonoćno bljuju olovo, pa da vas jeza uhvati. Tim više, što se kod nas voze, pretežno polovni automobili, koji su u razvijenim zemljama, doslovno, otpadna roba, jer su sa zastarelim motorima daleko „otrovnijim“ od automobila nove generacije sa Euro 3 plus motorima.

A donedavno u prestonici bilo je i mnogo kotlarnica po zgradama, na čvrsto gorivo, što je dodatno zagađivalo već zagađeni vazduh. Verovatno je stanje, što se toga tiče , danas nešto bolje.

Sem zagađenog vazduha, u prestonici je, barem za mene, i buka veliki problem. Za moje osetljive uši to beše prava tortura. I danas kada na tv (kojeg ne volim) vidim neki razgovor „sa lica mesta“ tj. sa bučne ulice, u svojoj tihoj sobi imam utisak da se reporter javlja iz mlina za mlevenje kamena.

Povrh svega, u velikom gradu prisutni su, svakodnevno, i nebrojeni stresovi,  jer đto je gušća naseljenost, to je i više konfliktnih situacija.

Postoje parkovi, reći će neko. Ali to su parkovi u samom gradu ili na obodu grada, a „pečurka“ koja kao kišobran natkriva čitav, veliki grad, gotovo je podjednako napresovana otrovanim vazduhom. To je činjenica, pogotovu za vremena bez vetra. Zbog svega ovoga , i bavljenje sportom i rekreacijom u gradu ne moze imati očekivani efekat.

Treba, dakle, izići iz grada. Već na dvadesetak kilometara vazduh je drugačiji  i puno korisniji.

Ljudi danas rade i po nekoliko poslova paralelno, provodeći čitav dan na poslu, i nemaju vremena za rekreaciju u prirodi, znam to. Ipak, svaki slobodni sat, a naročito dane vikenda, treba provoditi na brdu ili planini koje gotovo svaki grad ima u svojoj blizini, ponekad i veoma blizu. Moguće je uskladiti obaveze i vreme za oporavak, potrebna je jasna odluka i čvrsta volja. To rešava sve.

Ako vam mogućnosti dozvoljavaju kupite, npr. konja. On ce vas izvesti iz grada i samim tim ste na velikom dobitku, ne morate ni pešačiti na čistom vazduhu, samo jahanje deluje terapeutski. Svaki izlazak u prirodu preporod je za organizam, ali i za psihu. A po lepom vremenu možete privezati konja na livadi, na dugom konopcu da pase, a vi da krenete pešice u potragu za šumskim plodovima, punim sunca i zdravlja. Za vreme letnje sezone toga ima u izobilju: divlje jagode, divlje trešnje, kupine, šljive, kruške, jabuke, pečurke, lešnici, šipak…Od toga nema prirodnije hrane.

Zanimljivo, ljudi kada se u prirodi slučajno susretnu, daleko se ljubaznije ophode jedni prema drugima, čak su i srdačni, što je redak slučaj u „civilizaciji“, u tome sam se uverio više puta.

Za osobe koje imaju vikendicu u prirodi, sve je daleko lakše izvodljivije i oni se mogu smatrati srećnicima. Kompletna sreća bila bi da se  trajno presele u vikendicu i ostave grad kao ružan san. Ovo pogotovo važi za ljude u srednjim godinama i za starije. Naravno, ni mladi ne bi pogrešili da tako nešto urade. A to je i najbolje doba za povratak prirodi, no to su danas retki slučajevi. Za mlade, danas, grad je obećana zemlja, i život ne vide izvan njega, što je moda vremena, a retko ko ide protiv mode. To rade samo retki i neobični. No svako ima pravo na svoj izbor, ali sto je osoba samosvesnija i originalnija, to joj je život ispunjeniji i bogatiji, i tada preduzima korake koje smatra da će unaprediti njen život.

Treba, dakle, raditi na sebi, na svojoj ličnosti. Biti ličnost, samostalna u donošenju odluka, imati jasne ciljeve, a ne povoditi se za modama i sugestijama ograničenih ljudi, to je nešto. Ono što je najvaznije: po svaku cenu treba izbeći sudbinu malograđanskog vegetiranja uz televizor, bez obzira na to „što svi tako rade“ i što se to, masovno, smatra nečim „pravim“, proverenim, ili kakvim već ne.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s