Sapunjara

Moto današnje naše, domaće, kuhunje jeste: jedanput se živi! Mereno u kalorijama mora da su to impozantne, a za ljubitelje prirodne hrane, i blago zastrašujuće cifre.

Glavna karakteristika je obilnost. Obilno i masno. Slano, ljuto i kiselo. Naročito slano…Kao dete jednom sam upitao majku zašto odrasli toliko mnogo sole meso. Rekla je: „Da bi mogli da piju vina!“

Jednom, nedavno, bio sam u društvu (zapravo zajedno smo ručali) sa jednim  taze poznanikom, čovekom koji živi u prestonici. Čovek, što se kaže „dobrog apetita“ jeo je takvim tekom da ga nikako nisam mogao „sustići“ i rizikovao sam svojim načinom da „ispadnem“ zloješan, a zapravo imam odličan apetit od uvek. On je jeo čorbast pasulj koji je soleći iz kutije dobrano presolio, takvim tempom da je to za priču. Nakon pasulja prihvatio se mortadele, one kao sa tv-reklame koja se nosi na ramenu. Sekao je odeblje šnite i umakao ih je obilno u slanik, inače meni nesnosno slane i nejestive. Kraj sebe na stolici imao je digitalni merač pritiska. Biće mu potreban posle ove orgije od ručka, pomislih. I zaista, brzo se nagutavši, ja nisam bio ni na polovini ručka, zavalio sa na kauču otpuhujući i dohvatio se merača pritiska…

Masno.Tradicionalna srpska slanina jeste ona bez mesa. Sećam se, stari je voleo da ju reže na tanko, oštrim nožem, i da često nož ubada u slanik. Na stolu bi, na kraju, ostao samo široki kožni kaiš nalik vojničkom. Bela slanina, crni luk i roze, domaće vino, tako su često, sećam se, izgledale „meze“ koje su bile na stolu. Naročito kada je bilo više ljudi.

Do današnjeg dana, u tom pogledu, malo šta se promenilo. Sapunjara je, koliko vidim, i danas široko popularna u Srbiji, a čovek koji se bavi proizvodnjom iste, kaže da je potrošnja tolika da ne može da proizvede tražene količine.

Nikada nisam mogao da jedem ovako nešto. Slanina, kao takva, da. S vremena na vreme, bila je na mom jelovniku, ali ona „red slanine, pa red mesa“. Odnekud je uvožena, ali je delovala gotovo neodoljivo. Tako pravilni slojevi smedjeg mesa i bele slanine. Nikada sebi nisam mogao da objasnim kako je to moguće. Kakva je to vrsta svinja, kod nas ih nema. Na rafovima samousluga izgledala je „kao nacrtana“. Kao na slici. I bila je ukusna, vanredno. Ima valjda čitavu deceniju kako je nisam okusio. Džaba što je lepa, ukusna i „neodoljiva“ kada ne spada u zdrave namirnice. To je racionalna odluka, a ja sam, valjda, pretežno racionalan.

Svinjska mast je i dan-danas u širokoj upotrebi što meni deluje pomalo neverovatno…Stariji čovek u penziji, otac jednog mog prijatelja obožava čvarke! I kada sin pođe u varoš zna šta mu je glavni zadatak: da donese kilo čvaraka. Stari ih jede povazdan, a kaže, zna to činiti i po noći kada ustane da pije vode i ugasi zeđ od „pravo zasoljenih“ čvaraka. Kažem prijatelju da mi je veoma čudno da covek u tim godinama jede takvu vrstu hrane i sa takvim apetitom. Trebao bi da pripazi na svoje srce, kažem. Ozbiljna je to stvar, taj apetit i čvarci u tom životnom dobu. „Ništa zato!“ odgovara prijatelj. „Navikao je on na to, neće mu biti ništa!“ dodaje.

Ako se kaže da je naša tradicionalna kuhinja, gledano iz perspektive zdrave ishrane, prilično nezdrava, neće se reći ništa novo. To mnogi znaju, pa ipak se tako hrane. Nevolja je u tome, što je malo žive hrane na stolu za vreme ručka.Tek nešto povrća. Sezonskog. Često je to zelena salata, dobro zakiseljena, ili paradajz sa sitno narezanim crnim lukom i zejtinom. Stari običaj je da za vreme obeda obavezno bude salate na stolu, sezoske. Za vreme zime, to je paprika ili karfiol iz turšije, ili pak kiseli kupus posut alevom paprikom. To je dobar običaj, ali salate je količinski malo, i u poslednje vreme, neretko u priličnoj meri ostane u posudi. Može se za vreme ručka čuti da je vino dobra zamena za salatu. To nije dobro rezonovanje.

Malo se jede voća, i čini se, kako vreme prolazi, sve manje. Ljudi se odvikavaju od voća, što je loš znak. A tome je kriva sve bogatija ponuda konditorskih proizvoda u prodavnicama, koje sve uspešnije posluju. Ljudi su se, naročito deca, „navukli“ na kremaste proizvode i obojene „osvežavajuće“ napitke, obilno zaslađene belim šećerom. Voće propada po voćnjacima, što ranijih godina nije bio slučaj.

U mom detinjstvu vlasnici vinograda (naročito  sa novim kalem-sortama) čuvali su puškom  grožđe od nestašnih klinaca koji su znali grupno da upadnu i da pojedu (i pokidaju) veće količine grožđa...Danas niko ne čuva vinograde, a deca ne ulaze ni u vinograd svojih roditelja! Čudna vremena, priznaćete... Ja sam, kao dete, obozavao voće. Sve vrste voća! I jeo sam, uostalom kao i sva druga deca, povazdan. Trešnje, šljive, jabuke, kruške, lubenice, breskve, grožđe...Nikada mi nije bilo dosta! Čak smo jeli i dudinje! Stara drveta dudova sa belim, smeđim i crnim plodovima, iz tog vremena i danas postoje i obilno rađaju kao i onda. Današnja deca, verujem, ne znaju da su dudinje uopšte jestive.

Sve se menja. Nova vremena zamenjuju stara. I novi običaji stare. No, da li su „moderna vremena“ bolja od starih? I da li su zdravija? To je pitanje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s