Bolje sprečiti nego lečiti

Dok smo zdravi, retko kada razmišljamo dokle ćemo biti takvi i kao da očekujemo da će to biti zauvek. No, nažalost, tako ne može biti.

Subjektivno, svako od nas koji se, relativno dobro oseća, smatra da mu je zdravlje “sasvim uredu“. No, da li je baš tako. Koristeći termicki obrađenu hranu godinama i decenijama naše zdravlje se narušava protekom vremena a da toga nismo ni svesni niti imamo uvida u to. Unošenjem bezvredne kuvane hrane naši organi su teško opterećeni i rade nepotrebno “težak posao“ jer im takva hrana ne pogoduje s obzirom na njihovu konstituciju. Npr. debelo crevo kod čoveka pet puta je duže nego u mesojeda (predatora) pa takvo nije pogodno za probavu mesa i mesnih proizvoda. Takođe zeludačna kiselina čovekova preslaba je da bi varila meso. Uprkos tih činjenica mi nehajno unosimo meso (često i u prevelikim količinama) u organizam kao da nam je to prirodna hrana.

Isto je i sa ostalom kuvanom (pečenom) hranom. Ni ona nije adekvatna našem organizmu i organizam se “buni“ na taj način što oboljeva usled viška kiselih materija u organizmu. Vremenom naše arterije se začepljuju otpadom iz denaturisane hrane, krv sve teže cirkuliše otrovima opterećena, no mi smatramo da to nije neki veći problem i da tako i mora da bude, s obzirom da starimo.

Da li je to, na neki način sudbina, ili taj proces možemo usporiti, ako ne zaustaviti? Proces starenja svakako se moze usporiti, i to znatno, korišćenjem prirodne hrane, adekvatne našim organima.

Kažu, poznavaoci  prirodne medicine, da je životni vek svakog živog bića, sedam puta njegovih godina zrelosti. Za čoveka  zrelost je negde sa 20-21 godine. Lako možemo izračunati koliki je prirodni vek čoveka ako živi prirodno od rođenja tj. u idealnoj situaciji, i ne upropaštava svoj organizam gurmanlukom i drogama u raznim oblicima.

Čovečiji organizam permanentnim i konstantnim trovanjem i ruiniranjem unošenjem neprirodne hrane, posle već nekoliko decenija biva doveden u stanje svršenog čina i neretko prva veća bolest biva i neizlečiva sa fatalnim ishodom. Celokupni organizam dođe do svog limita izdržljivosti i jednostavno “puca“ tj. doživljava tešku  „havariju“ od koje starim načinom ishrane nema oporavka kao ni medikamentima tj. hemijskim lekovima.

Šta nam je činiti? Dovesti sebe u bezizlaznu situaciju ili se preorijentisati na vreme na prirodnu ishranu?  Čini se  da je odgovor lak, no ne i lako izvodljiv.

Pored svega, upotrebom presne hrane prolazimo i ekonomski povoljno jer ne dovodimo sebe u situaciju da moramo da izdvajamo, često veliki novac za lečenje koje je neizvesno i neretko bezuspešno. U stvari, konvencionalno lečenje ne moze nikad doneti očekivani rezultat, već se uspeh u lečenju može postići radikalnom promenom načina življenja i načina ishrane. Tu leži izlaz za one koji se decenijama hrane denaturisanom hranom, a jedino pravo rešenje za one koji sebi žele dobro zdravlje i dug život i na vreme krenu sa ishranom prirodnom hranom, a to je od detinjstva, u najnepovoljnijem slučaju od rane mladosti. Svakako, što ranije, to bolje.

Odvagnimo dobro šta dobijamo prelaskom na prirodnu hranu a šta gubimo i videćemo da je radikalna promena načina življenja i načina ishrane jedino pravo rešenje. Što više oklevamo, to će se stvari, neminovno, lošije odvijati po nas.

Lično iskustvo. Na prelazak (preokret) u ishrani odlučio sam se iako sasvim zdrav (bar onoliko koliko mi je kao laiku vidljivo) iz uverenja da je to pravi put i jedino ispravan. Nije bilo odjednom niti sam “presekao“. Moje interesovanje za ovakav način ishrane datira od rane mladosti pošto sam već tada delimično poznavao literaturu iz ove oblasti i povremeno se i hranio tako, ali se i vraćao na stari način, ne uspevajući da odolim svakodnevnim iskušenjima. Verovatno je bila u pitanju izvesna nezrelost ličnosti da se još tada definitivno odlučim. No moja velika prednost bila je što sam od deteta bio, na neki nacin, frutarijanac. To je bilo potpuno spontano jer tada nisam ni imao pojma o nekoj prirodnoj ishrani. Jednostavno voće je bilo moja najomiljenija hrana, pa zatim sve drugo. To je bila povoljna okolnost da organizam nikada nisam  previše opteretio i zagadio denaturisanom  hranom. Naprosto, dogodilo se.

No i pored ove činjenice i mom organizmu bilo je potrebno detaljnije čišćenje iako sam godinama koristio kombinovano i presnu i termički obrađenu hranu. Vremenom dosta toga otrovnog natalozi se i ako se ništa radikalnije ne preduzme ozbiljna bolest je neminovnost. Tako sam se odlučio na definitivan (bar tako mislim) prelaz na prirodnu hranu. I nisam se pokajao. Sve manje osecam potrebu i čeznju za starim načinom, i sve više mi postaje novi način jedino moguć. Danas presnu hranu doživljavam gotovo isto kao nekada onu gurmansku kojoj je teško odoleti. I uživam u njoj. Zato preporuka.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s