Ukus ili sadržaj?

Ukus iznad svega. To je danas dominantan odnos prema hrani. Prehrambena industrija neprestano je u potrazi za novim ukusima svojih proizvoda kojim ce „fascinirati“, dobrano blaziranog,  konzumenta.. To nije lagan zadatak s obzirom na prefinjenost i istančanost ukusa današnjeg potrošaca, naročito u razvijenim zemljama Zapada.No to je trend u svetu i u tom pogledu ni siromašna Srbija, a takođe i ostale zemlje Balkana, ne zaostaju.

Jednostavna, prirodna hrana, nije više „in“.Moderno čulo ukusa ne reaguje više na prirodnu, i jedino korisnu hranu, po ljudski organizam… Kulinarska veština danas dostiže svoje vrhunce. Dovoljno je pogledati neku od brojnih tv-emisija iz ove oblasti, pa videti koliko je opsesija hranom, ukusom jela, pre svega, prisutna među nama.

Guru-i ove discipline izgledaju kao potpuni čarobnjaci u čijim tv-kuhinjama nastaju pravi alhemijski produkti koji će gledaocu podići nivo i kvalitet življenja a moguće i unaprediti njegov ljubavni (čitaj:seksualni) život. Mnoga jela i vrste namirnica, predstavljaju se kao afrodizijaci, što je taman ono što prosečni tv-pretplatnik i očekuje od takve vrste emisija.Vešti kulinari pred kamerama barataju mnoštvom činijica u kojima su „eliksiri života i ljubavi“, razni „tajni začini“ u specijalno sastavljenom odnosu i razmeru, umaci i sosovi koji doprinose pikantnosti konačnog proizvoda tj. jela. Pred očima gledalaca odvija se magičan proses stvaranja neodoljivog jela, neviđenog ukusa.Slatko i slano, kiselo, ljuto i gorko sve u jednom „loncu“. Čudesne i magične mešavine i „male tajne velikih majstora kuhinje“ kojima ni najblaziraniji sladokusac i gurman, ne može naći manu.

I sve to ne bi predstavljalo nešto mnogo štetno po organizam, da se te „čarobne mešavine“ ne podvrgavaju izuzetno visokim temperaturama koje neretko prelaze 200 stepeni Celzijusa! Na taj se način ukus „finišira“ i bez te završne faze i „glazure“, jelo ne bi bilo ono što se od njega očekuje, a to je vrhunski ukus. Nema svesti o tome da se već u procesu rafinacije neke namirnice (rafinisani zejtin i beli šećer, npr.) podvrgavaju temperaturama i preko 250 Celzijusa, i da bi bilo bolje ne ponavljati taj proces u pećnici (ispravnije rečeno, visokoj peći) jer na taj način nestaju i poslednji tragovi hranljivih sastojaka iz tih namirnica. Na ekstremno visokim temperaturama nastaju otrovni hemijski procesi koji se odvijaju u tepsiji ostavljenoj dva sata u pećnici-krečani.Tako „finiširani „proizvod, gotovo jelo koje se iznosi na sto, sa ponosom majstora kuhinje, nije ništa drugo do majstorski začinjen otrov, pikantnog ukusa.

Estetika stola danas igra značajnu ulogu, ponekad čini se, u istoj meri koliko i sami specijaliteti iznešeni pred „degustatore“ prefinjenog čula ukusa. Forma, danas prisutna kao najvažnija u mnogim oblastima, prisutna je snažno i u svakodnevnim ručkovima i večerama u boljim restoranima, ali i na svečanim ručkovima u domaćinstvu.

Pogledajmo kako izgleda trpezarijski sto kod prirodnih ljudi, stanovnika „pasivnih“ krajeva naše zemlje. U nekom crnotravskom zaseoku (mahali) došli su ljudi iz gradova da se nađu ovdašnjim retkim žiteljima u nevolji zvanoj „sibirski talas hladnoće“ i metarski snegovi. Na 1500 metara nadmorske visine, gde im je komšija na pola kilometra u „idiličnoj“ zavejanosti, nije lako živeti. I, za neke sasvim neočekivano, stigla je pomoć. Domaćini, kako priliči, svoje dobročinitelje dočekuju punom trpezom. Na stolu, običan, karirani stolnjak, i na njemu tanjiri i tepsije sa onim što zemlja daje: iz turšije paprika, kupus, šargarepa, celer, karfiol…ovčiji i kozji sir i mleko, hleb i proja iz crepulje, komadi crnog i glavice belog luka…Sto je „ukrašen“ samo ovim zdravim namirnicama, bez morskih kamenčića, raznih perli od stakla i drugih ukrasnih „detalja“ koji doprinose većem zadovoljstvu u činu konzumiranja. Gosti iz velikih gradova i prestonice u slast jedu ponuđeno ne skrivajuci svoje oduševljenje onim čime su posluženi i nikom ne pada napamet da na stolu nema ni kroasana, ni „eurokrema“, ni milkšeika, ni ketchup-a, ni majoneza, ni bilo kog „specijalnog“ i „tajnog“ začina. Dovoljni su crni i beli luk, ljuta paprika i ren.

Ti isti gosti u svojim stanovima koriste „čudesne“ proizvode prehrambene industrije, krajnje pikantnog ukusa i svaki (ili gotovo  svaki) od njih ima svoju bolest koju uredno „neguje“ godinama, i hemijskim lekovima, drži „na uzdi“. Ovi ljudi, njihovi domaćini, najčešće su bez većih zdravstvenih problema jer se, pretežno, hrane neprerađenim namirnicama a uz to su neprestano fizički aktivni i na čistom vazduhu. Zdravlje njihovih predaka, u prošlim vekovima i decenijama, kada je npr. bilo sasvim uobičajeno i normalno  da se mleko pije nekuvano, bilo je daleko bolje nego danas kada i kod njih, izgradnjom asfaltnih puteva, stiže „civilizacija“, ne donoseći, nažalost, zdravlje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s