Zašto se namirnice termički obrađuju?

Izvan sumnje, zvanična nauka o ishrani, u velikoj meri u službi je profita iz čega proizilazi neobjektivnost pa i netačne tvrdnje.

Prevladava teza da se namirnice termički obrađuju iz dva razloga: „sigurnost“ i svarljivost hrane.

Bauk virusa i bakterija, koji kruži svetom u velikoj meri proizvod je smišljene propagande. Termička obrada hrane, tvrdi se, uništava bakterije, viruse i druge patogene organizme a doprinosi i i neutralisanju eventualnih otrova hemijski tretiranih namirnica. Celuloza iz biljaka, kaže se, nije svarljiva „sirova“ pa se visokim temperaturama „pomaže“ ljudskom organizmu da se toga reši.

Ove tvrdnje ne mogu da izdrže ozbiljniju proveru i nije teško dokazati besmislenost istih.

Što se tiče „opasnosti“ koje nam prete od bakterija i virusa, o tome je već bilo reči u postu o mleku i tu se nema šta dodati, a sirovo voće i povrće teško da mogu sadržati patogene organizme, a ako ih i ima ne mogu naškoditi organizmu ukoliko je je zdrav. Tako, „sigurnost“ može da se odnosi uglavnom na namirnice životinjskog porekla.

„Neutralisanje otrova“ visokim zagrevanjem, svakako, suprotnost je logičikom rasuđivanju. Štavise, izlaganjem hrane visokim temperaturama, što je danas uobičajeno u kulinarstvu (osim već prisutnih hemikalija u mnogim namirnicama) nastaju hemijski procesi  koji proizvode (dodatne) otrovne supstance i to veoma opasne. To je činjenica.

Poznato je da, na primer, kuhinjska so, koja se  stavlja u jelo pre kuvanja, na visokim temperaturama menja hemijski sastav, i već otrovna, postaje,  na taj način, još otrovnija. Slično je i sa životinjskim mastima i rafinisanim zejtinom.

Dovoljno je pogledati na TV-u neku od brojnih emisija o kulinarstvu snimljenih u kuhinjama koje podsećaju na  na postrojenja za rafinaciju, pa da vas podiđe jeza. Vešti kuvarski majstori svako malo tepsije do vrha pune testa od belog brašna, rafinisanog zejtina, mesa svake vrste, kuhinjske soli i belog šećera, ubacuju u pećnice i rerne (na kojima su ugrađeni pokazivači temperature) sa nonšalantno izrečenom rečenicom: „Sada pečemo sat i po na temperaturi od 220 stepeni“.

Finalni proizvod, odnosno gotovo jelo na ovako visokoj temperaturi sačinjeno otrovno je ( bez preterivanja rečeno) samim hemijskim procesima u rerni šporeta,  a da ne govorimo o namirnicama koje su spakovane u tepsiju, pa zatim u rernu već rafinisane, kao što su rafinisani zejtin i beli šećer. One, koje su već prošle „pakao“ koji iznosi i 270 stepeni, sada „dobijaju“ i dodatnih 220. Čini mi se premnogo.

Na TV reklami najnovijeg seta posuđa (revolucionarnog, naravno) kaže se da to posuđe, tokom zagrevanja namirnica ne oslobađa toksične gasove. To ga, kažu, izdvaja iz mase sličnih proizvoda.

Na poklopcu jedne od šerpi stoji „termo senzor“ koji pokazuje temperaturu  koju želimo da postignemo. Ta čarobna šerpa (ili tiganj) ne dozvoljava oslobađnje toksičnih gasova pa možemo biti mirni što se toga tiče, a sa rečenim posuđem možemo, pride, postati i priznati kuvar i postici karijeru.

Što se tiče nesvarljivosti celuloze iz biljaka, to je, u celoj priči najmanji „problem“, jer celuloza se  iz organa za varenje može eliminisati i nesvarena, što ne ugrozava zdravlje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s