Proteini (belančevine)

Čini se da je glavni kamen spoticanja izmedju zvanične nauke o ishrani i prirodne nauke o ishrani, baš u proteinima.

Oficijelna nauka o ishrani tvrdi da su proteini biljnog porekla, uprošćeno rečeno, „manje vredni“ od proteina životinjskog porekla. Naime, proteini biljnog porekla, prema ovoj tezi, „ne poseduju jednu ili više esencijalnih amino-kiselina“. Tako proizilazi, da su proteini mesa, ribe, mlečnih proizvoda ( od pasterizovanog mleka) i belance jaja (termički obrađenog), superiorniji jer sadrže svih devet esencijalnih amino-kiselina i zbog toga se smatraju proteinima visoke biološke vrednosti. Tako, proteini gore navedenih namirnica jesu „kompletni“ proteini.

U ovoj tvrdnji ima tako krupnih nelogičnosti da je jedva i potrebno komentarisati je. U presnoj ishrani meso, riba, pasterizovani mlečni proizvodi i belance termički obrađenih jaja, inferiorni su prema bilo kojoj namirnici biljnog porekla kada se koristi u presnom stanju, i samim tim ne mogu se ni upoređivati. Osim toga termičkom obradom belančevine (proteini) zgrušnjavaju se što znatno otežava apsorpciju u organizmu i tek se jedna trećina proteina unesenih u organizam iskoristi, a ostatak postaje, naprosto, balast u organizmu.

Nije teško dokazivati besmislenost tvrdnji zvanične nauke o ishrani, ako znamo da ljudski probavni organi nisu stvoreni da prerađuju meso, i kuvanu hranu uopšte uzev, jer je čovek, izvorno, plodojed i presni plodovi su njegova prirodna hrana. Svaki unos mesa i kuvane hrane, silovanje je probavnog trakta i samim tim i čitavog čovekovog organizma. Dakle, više štete nego koristi.

Poznato je da je debelo crevo kod čoveka, priblizno, pet puta duže nego kod predatora, što dovodi do dugog zadržavanja neprirodne hrane, i do truljenja unešene neprirodne hrane, što truje krv i izaziva bolesti. Osim toga, želudačna kiselina kod čoveka preslaba je da bi varila meso, koje je do danas sinonim za protein.

Često postoji (bezrazložan) strah da ne unosimo dovoljno proteina u organizam da je (u presnoj hrani posebno) realna bojazan od kvašiorkora to jest, slabe ishranjenosti proteinima.

Čini se da je danas, realno, veća opasnost od prevelikog unosa proteina u organizam nego od eventualnog „manjka“. Previse unesenih proteina a to je iznad 10% , posebno iz kuvane hrane, krajnje nepovoljno se odrazava na organizam, i uz prevelik unos lipida (masti), glavni je izazivač „bolesti obilja“ danas preovlađujućih u svetu, čija  sama imena deluju zastrašujuće .

Mit neophodnosti proteina životinjskog porekla, dugo se i žilavo držao, sve do druge polovine 20. stoleća kada je počelo njegovo rušenje. A konačnu (bar u stručnoj javnosti) detronizaciju obavilo je najveće istraživanje u oblasti ishrane tzv. „Kinesko istraživanje“ (Kineska studija) pod vođstvom dr Kolina Kembela, izvršeno nedavno.

Presna hrana, može se reći, spontano reguliše telesnu težinu i samim tim unos proteina je u srazmeri sa unosom ostalih bitnih materija za pravilno funkcionoisanje organizama, naravno, pod uslovom da se hrana (biljna isključivo) unosi bez preterivanja, jer su onda posledice zbog  zadržavanja hrane u crevima slične kao kod ishrane kuvanom hranom.

Osnovno je pravilo: jesti onoliko koliko se trošimo fizicki, ali i duhovno  i emocionalno,  jer i duhovna i emocionalna aktivnost troše materije potrebne organizmu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s