Teleći odrezak

Slučajno na YouTube naišao sam na dvadesetominutni video o pripremanju telećih odrezaka. Kako je rečeno, kuvar je jedan „od vrhunskih“ koji – stavom majstora – predstavlja proceduru pripreme u detalje…

Omah da kažem, iz znatiželje (a i nostalgije) izdržao sam jedva do polovine videa…Ako bolje razmislim zašto sam deset minuta bacio na gledanje ovog priloga, razlog je verovatno taj što se „zločinac uvek vraća na mesto zločina“ jer sam i sam nekada obožavao ovakav način ishrane…

Stručnjak, već na prvi pogled svojom pojavom odavao je iskrenog gurmana i posvećenika „dobrog zalogaja“…Imao je krupnu figuru, nabildovanu proteinima životinjskog porekla. Kosa mu beše retka i masna a izgled lica nezdrave, tamne boje…Elokventno se izražavao, pritom šišteći plućima. Očigledno imao je problem sa ovim bitnim organom. Medicinari bi rekli „astma“, a mi ljubitelji prirodne hrane lako prepoznajemo da mu je rečeni organ za izlučivanje do vrha popunjen otpadnim materijama, tj. šlajmom iz obilja unešene hrane životinjskog porekla. Uz to, bez sumnje, ima povišen šećer u krvi i još par hroničnih bolesti koje najverovatnije „drži pod kontrolom“ svakodnevnim unosom hemijskih medikamenata…

Pedantno, sa belim gumenim rukavicama na prstima, dugim nožem obrađivao je dva oveća i podeblja odreska (brat bratu imala su svaki po tri prsta debljine) govoreći usput da su „odstajali“ 80 dana, i time uz pomoć „dobrih bakterija“ dobili neodoljivi šmek (?)…

Oba odreska bila su prošarana slaninicom tj. masnoćama „taman koliko treba“ kako reče. Ipak, u tiganju i pokraj evidentno prisutne masnće, strucnjak je povremeno iz staklenog bokalčeta po njima, ne naročito štedljivo polivao maslinovo ulje! Moja jednostavna glava taj čin nije razumevala, ali on je sugestivno objašnjavao da tako treba i da to doprinosi kvalitetu konačnog proizvoda…Ok. Ali, ne lezi vraže, odnekud izvuče činiju sa narezanim šnitama maslaca i poče da ih ređa preko odrezaka u tiganju! I to je, kako reče, potrebno radi neodoljivog ukusa.

Pitao sam se koliki je procenat masnoca u tanjiru sa gotovim odrescima isečenim na parčiće-zalogaje? Pretpostavljam nekih 60% minimum kalorija iz masti otpadalo je na golu mast jer je i maslinovo ulje takođe masnoća i to stoprocentna! Ako znamo da nam je od koristi tek 10% ovog makronutrijenta i to – po mogućnosti- biljnog porekla, onda je začudno zašto ekspert nije ostao na onoj masnoći koja je bila sastavni deo odrezaka. Tu je bilo, verovatno, oko 20-30% masti, istina zasićenih, ali da se ostalo na tome to bi se donekle, radi gurmanskog užitka, i moglo prihvatiti pod uslovom da ne jedemo tako nešto svakodnevno već u posebnim prilikama.

Da se razumemo: nisam (barem ne danas) stoprocentni vegan i povremeno pojedem malo mesa koje smatram boljim (ili bar manje štetnim) od jaja a posebno od mleka životinjskog porekla. Razume se, meso (ne svinjsko) treba biti barem na iole normalan način proizvedeno, a najbolje organski.

Šta bih uradio – da sam na mestu pomenutog kuvara – sa ova dva odreska? Za jedan obrok iskoristio bih samo jedan odrezak i to ne u tiganju već bi ga isečenog na sitne komade ubacio u šerpu sa kilogramom raznog povrća (krompir, grašak, boranija, kupus, šargarepa, luk…) tek koliko da varivu da prijatan ukus. Tada bi takvo jelo bilo od koristi organizmu a i hedonija ne bi izostala. Jednostavno jelo (ekstravagancija jednako je bolest) a ukusno i hranljivo. I što je najvažnije, bez veće štete po ljudski organizam.

Ovo jelo bi došlo u obzir samo u popodnevnim satima jer do podneva redovno jedem samo voće i zeleno, lisnato povrće. To je temelj zdravlja i toga se držim već skoro dve decenije…

Iz kuhinje naših baka:palačinke

Ko ne voli ovu poslasticu, posebno u ovim zimskim danima praznovanja? Zato ćemo danas ovaj desert praviti po originalnom receptu.

Sastojci testa:

Skrob-glutenski super lepak (ili pod drugim, popularnim, imenom: belo, rafinisano brašno TIP 500)

Evro dizel premium, bez antifriza pošto za ovu priliku ne ide u rezervoar već u tiganj (ili pod drugim poznatijim imenom : „rafinisano, jestivo ulje“.)

Kristal heroinska zrnca (poznatija kao „beli, kristal šećer“)

Dva jaja od koka hranjenim koštanim brašnom i hormonima rasta.

Prašak za pecivo sa aluminijumom.

Prstohvat MSG-a za bolji ukus.

Česmovača prema potrebi.

NAMAZ: Lecitin iz GMO soje (ili, daleko poznatije: krem NUTELA)

Sve sastojke ubacimo u posudu blendera ili multipraktika. ( Možemo, doduše, i da mešamo onom starinskom žičanom mutilicom ali tada ne možemo očekivati vrhunski kvalitet konačnog produkta.)

Dakle, nalijemo tople česmovače i pritisnemo dugme „on“.

Ipak, pošto smesu izvučemo iz posude blendera moramo je izmesiti dobro, prostim gnečenjem opranim šakama, onako na priliku kao kada nam masiraju leđa protiv išijasa…

Izmešano testo modeliramo u obliku kugle…Dobro, kugla i ne mora biti strogo okrugla kao, recimo, globus, jer čak ni taj globus više nije okrugao već nekima izgleda onako, kao ravna ploča. I zato ako naš globus ispadne kao ručna bomba kašikara – na primer – nikakav problem! Čak, štaviše, takva forma lepo se naslanja na čitav recept i na prirodnost našeg specijaliteta…

Testo stavimo u plastičnu činiju, prekrijemo ga i ušuškamo ovećom plastičnom kesom, ukoliko nismo sve tregerice pobacali u reku. U tom, nepovoljnom slučaju, koristimo trenutno aktuelni biorazgradivi ceger, koji isto tako može da bude od koristi…Prekriveno testo stavimo na radijator da odstoji par sati.

Tanko razvučene palačinke pečemo u teflon tiganju – sa na dnu dva milimetara tankim slojem dizela – na dobro zagrejanoj indukcionoj ploči.

Serviramo (ako želimo piknik-ugođaj) na plastične tanjire. Jedemo sa takođe plastičnim escajgom, što nas seća prvomajskog uranka na zelenoj travi kraj čiste Morave…(Escajg je, normalno, nova garnitura pošto smo onaj bacili u Moravu…)

Prijatno i dobar tek!

P.S.

Ove palačinke su tako zasitne da će nam sigurno ostati više komada i za sutradan…Podgrevamo ih u mikrotalasnoj pećnici…

Veselo veče

Te tople, novembarske večeri pođoh iz varoši u rodno selo. Lokalni bus tačan kao švajcarski sat. Nikada ne kasni, to znam pouzdano jer u selu, u deset dnevnih polazaka put varoši prolazi ulicom pokraj moje kuće. Tako da u svako doba dana znam koliko je sati u nemetaforičnom smislu.

Bus stanica čista, uredna i komforna. Toalet nov, čist i ne naplaćuje se! Tako je barem bilo kada sam ga ja posetio…U sklopu čekaonice postoji čak i garderoba za ručni prtljag! Firma za ugled. Gazda je, kažu, dugo godina bio i Švajcarskoj…

Popločani, čisti peroni. Bus stoji parkiran deset minuta pre polaska. Vrata širom otvorena. Sve je lepo i krasno. Milina.

Ulazim u poluprazan bus. „Majstora“ tj. vozača nema. Unutra glasna muzika sa radija. Lokalna i popularna radio-stanica…Sedoh u udobno sedište ali vidim da ću ustati. Izlazim u nemogućnosti da podnesem jačinu tona, a još manje vrstu muzike.

Stojim na peronu u mnoštvu putnika. Posle pet minuta stiže majstor. Vreme je polaska… Ulazim iza njega i diskretno kažem: „Majstore, zar ova muzika nije preglasna? Hoćete li da je malo utišate? Jedva da je registrovao moje reči. Ipak, dohvati se potenciometra i malo ga okrete nazad. Smanji samo malo. Bukvalno je shvatio moju molbu. Muzika je i dalje ostala preglasna, barem meni. No dalo se primetiti da niko iz punog busa na to nije obraćao pažnju…Majstor vesele naravi beše tvrdo ubeđen da svoje, što bi se reklo klijente tj. putnike na ovaj način uveseljava, da im ulepšava veče. Ne beše sumnje u to.

U toj veseloj atmosferi krenusmo na polusatnu vožnju put sela. Kako izdržati tih pola sata, pitao sam se. Zvučnik ravno iznad glave. Podrhtava membrana na njemu…Da mi je neki bodež pri ruci pa da ga malo udenem u membranu zvučnika. To bi bilo adekvatno rešenje…Ili, još efikasnije, da mi je odnekud vazdušna puška pa da je okrenem u zvučnike i izlovim jedan po jedan…U džepu imam papirne maramice. Da, napraviću dva čepića i začepiću uši. Prosto i jednostavno. Ko mi je kriv što imam tanke i mekane uši?…

Disko radi punom parom i smeta samo meni. Moj problem…Izdrži, možeš ti to. Izdržao si i teže stvari, bodrim sebe. Evo, već je Begovina, još malo pa Trnava…

Bus hita glatkim asfaltom, svetla pogašena. Samo svetleće spravice u rukama putnika, mojih sapatnika blješte kao svici u junsko veče. Lajt šou…

Ređaju se hitovi na, čini se, opšte zadovoljstvo….Jedna od popularnih i sasvim u duhu tehnološkog progresa išla je ovako:

Randevu

Krave pasu sočnu travu

Mozak mi je na otavu

Samsung radi tu, tu, tu

Ćaleta mi nema tu…

Krave čuva dži pi es 

Dođi dragi na randes

Samsung radi tu, tu, tu

Dođi Mile na brdu

Krave pasu, sunce sija

Meni ljubav mnogo prija

Samsung radi tu, tu, tu

Joj što volim randevu

Refren

Gugl map podesi

I pićence ponesi

Debela je ladovina

Svu me jeza obuzima…

Devet godina bloga

Happy Anniversary with WordPress.com!You registered on WordPress.com 9 years ago.Thanks for flying with us. Keep up the good blogging.

Homo expert

Današnja posvemašnja specijalizacija, realno gledano, na ivici je patologije (fah idiotizam), ako to nije vec slučaj. Stručnjak za ovo, stručnjak za ono, kao životno opredeljenje. Tako imamo neverovatnu situaciju da mnogi geniji određenih oblasti kao npr. matematike, fizike, raznih umetnosti poput, muzike, slikarstva, literature itd. ne znaju osnovnu životnu istinu: šta jesti! I umuru u mladim godinama, i to uglavnom otrovani veštačkom hranom čoveku nenamenjenom.

Brojni su primeri, kako u istoriji, tako (i još više) u današnje vreme. (Ranije mnogi umetnici umirali su od bolesti ili „bolesti“ imenom tuberkuloza koja je enigma, i u današnje vreme, nerešena sasvim. No to je danas relativno lako tumačiti, konstantna duševna patnja u sprezi sa  pogrešnom ishranom jednako je tuberkuloza…) Mnogi geniji nauke i umetnosti nisu doživeli četrdesetu. Primera je na pretek, da ih ne imenujemo.

Danas je specijalista ekonomskog tipa gotovo koliko i ljudi, što u ranija bezazlena vremena, nije bio slučaj. Sada se moramo izjasniti šta smo po građanskom zanimanju. A to je i zakonska obaveza u pozitivnim propisima eksplicitno izrečena. Ako tražite posao, bez preciznog CV-a nećete ga naći. A tamo ako ste „svaštar“ tj. naprosto kreativna ličnost, odnosno osoba „opšte prakse“, za vas nema odeljka u državnoj regulativi. Takva osoba, naprosto, ne spada u „uređeni svet“. Ako niste lekar, pekar, apotekar…ne možete dobiti životnu premiju imenom zaposlenje. Ostaje vam, ako ste zaista kreativni, da predriblate državu ili ubedite narod da stvarno vredite koji će u vama videti zvezdu vodilju i podariti vam popularnost pa i slavu.

Nikada više profesija nije bilo u istoriji nego danas, ali to ne znači da ih (uskoro) neće biti još više. Ima takvih akribija i atomiziranosti od kojih se čoveku zavrti u glavi. Čovek je, recimo, u životu bio molekularni biolog, atomski fizičar ili web dizajner, da pomenemo ona „uzvišenija“ tj, manje bizarna zanimanja. Npr. ako neko ima lep, napukao glas, idealan je za radio-spikera. Ako je taj glas, uz to, i „ozbiljan“ kao u Branislava Surutke recimo, onda je to lepo zaposlenje na čitanju ozbiljnih vesti  kao one od četvrtog maja…Ako neki glas ima sposobnost podrhtavanja, onda je karijera vokalnog interpretatora na vidiku. A to je u današnjim, sve složenijim vremernima, san većine življa, barem ovde na brdovitom Balkanu… Ili, ako je neko brz i spretan u trčanju za bubamarom lepu će paricu skuckati u Mančester Junajtedu. Itd.

Kada je u pitanju zdravlje – najvažnija stvar u čovečijem življenju – tek ovde imamo akribije za neverovati. Smehotresna zanimanja kao životno opredeljenje, jer „lečiti“ pojedini organ a ne uzimati u obzir celinu, razmišljanje je na nivou homo erectusa. 

Današnji homo expert nije dovoljno evoluirao da shvati tu jednostavnu činjenicu, da se kod ljudskih bića (homo sapiens) ne mogu menjati pojedini organi – delovi kao kod limenog ljubimca, a da to nema tragične posledice po zamorca tj, „pacijenta“! Svest većine, nažalost, još nije uzdignuta na taj – istina ne previsok – nivo pa imamo to što imamo: medicinu kao industrijsku granu koja, neosetljivo skalpelom reže po čoveku, senzibilnom biću sa dušom, kao da je medved, bizon ili divlji vepar-kapitalac…I čak menja čitave organe kao što menja hladnjak, karburator, akumulator, šoferšajbnu, auspuh… Ta analogija ide dotle da su ljudi svojim gvozdenim ljubimcima  za pojedine delove nadenuli sasvim identična imena kao one iz ljudskog tela npr. homokinetički zglob, oscilirajuće rame itd.Tako danas imamo specijaliste (mehaničare) doslovno za svaki organ i za svaki delić ljudskog, složenog organizma. Laringolog, otorinolaringolog, pulmolog, kardiolog, hematolog, urolog, ginekolog (najsmešnije zanimanje u vaseljeni), dermatolog, dermatovenerolog…što je analogno: specijalista za limariju (šasiju), za stakla, za dizne, karburatore, auto-elektriku, hladnjak („kiler“), auspuh itd.Itd.

Činjenicu da je čovek holističko biće, medicina ne želi da vidi i ne uzima u obzir, i to će potrajati još neko vreme, istorijski neznatno, dok se svest ljudi ne uzdigne do potrebnog nivoa i covek počne sam sebe da „leči“, tj. da živi na prirodan način, u prvom redu da jede prirodnu hranu i da se svakodnevno kreće na čistom vazduhu i suncu. A tada mu mehaničari neće ni biti potrebni. No dotle će ispod savskog mosta proteći poprilično vode.

Svet laži, obmana i samoobmana

„Propaganda je u demokratiji ono što je batina u diktaturi.“
Noam Čomski

Laž je jedno od čudesa sveta za koje ne postoji racionalno objašnjenje. Čovek koji se služi lažima, laže pre svega sebe samog. Pa zašto je onda ova pojava toliko prisutna u današnjem svetu? Laž je linija manjeg otpora i čovek obmanjujući samog sebe misli da mu – tim iracionalnim činom – breme života postaje lakše. Zato mu laž drugih ne smeta i spontano je prihvata bez imalo suzdržavanja. Rečeno je usvojeno kao životna „proverena“ vrednost i filozofija. Maltene, čoveku je u prirodi da se služi lažima. Barem je tako u našoj pseudohrišćanskoj kulturi koja je, istina, najuticajnija u modernom svetu, ali to ne znači da ne postoje kulture koje ne cene laž kao takvu…Život ima vrednost koju mu sami damo, pa tako negde vredi više a negde manje…
Danas je sve na prodaju, sve je trgovina, biznis, profit. I sva su sredstva dozvoljena u toj bespoštednoj i bezobzirnoj utakmici.Opet – treba reći – da kompeticija nije glavno obeležje svih kultura. Ne. Ima (na sreću) i onih gde se takmičarstvo ne ceni. Jeste da ih je jako malo, ali ih ima.
Postoje laži bezazlene, manje opasne i veoma opasne. Opasne po sam život. Većina ljudi u našoj kvazihrišćanskoj kulturi uzimaju priviđenja, opsene, iluzije…zdravo za gotovo, i takve pojave tretiraju se kao nešto što realno egzistira.
Tako, imamo krajnje čudnu realnost da je ljubav, vrednost proverena dugim milenijumima, danas rezolutno odbačena kao bezvredna, a bila je glavno obeležje hrišćanstva od njegovog postanka! Umesto takve jedne dokazane istine danas imamo stotinu falsifikata koji se propagandom naturaju ljudima kao „savremene“ vrednosti koje „ladno“ mogu da zamene ljubav. A jedna je od glavnih laži da je prizemna hedonija zasnovana na veštačkim, hemijskim stimulansima jednako vredna onoj prirodnoj, na ljubavi i životnom zanosu zasnovanoj. Tvrdnja tog nametnutog stava je da možemo jednako kvalitetno živeti na veštačkoj hrani i veštačkim stimulansima, kao na prirodnoj, čoveku dodeljenoj, to jest, na voću i povrću.
Iz te ucepljene životne filozofije rađaju se nesreće a jedna od najprisutnijih su tzv. hronične bolesti. Ali ne samo one, fiziološke već su podjednako česti i prisutni mentalni poremećaji, proizvod takvog stava prema životu. Jer, davno je rečeno,tamo gde nema ljubavi rađaju se čudovišta.
Dalje, dugotrajna upotreba veštačke hrane proizvela je „nauke“ koje se bave poremećajima zdravlja bez kojih se danas ne može. Suvišno je i govoriti da su te „nauke“ krajnje mistifikovane, dogmatizovane i nedodirljive i niko se ne usuđuje da se kritički postavi prema njima. I to je, opet, linija manjeg otpora. Jer, lakše je biti gurman (jedinstvena pojava u prirodi) i uzeti čarobnu pilulu koja će „efikasno poništiti“ otrovno dejstvo neprirodne ishrane, nego se hraniti prirodno što podrazumeva napor, disciplinu i umerenost.
Proizvod takve filozofije su pune ulice deformisanih bića, zombija koji sa sobom nosaju najlon kesu ili kutiju šarenih pilula, zlu ne trebalo. Bića bez ljudskih svojstava koja su nesmotreno odbacili kao suvišna i „nesavremena“.
Ćovek se, vremenom zaputio krivim putevima i stigao u ćorsokak…Nek mu je Bog u pomoći kojeg se odrekao kao „nemodernog“.

Koliko vrede plodovi iz plastenika i staklenika?

Pijace u našim gradovima početkom aprila obiluju ponudom zeleniša (ali i voća) iz plastenika i staklenika. Čovekova prirodna potreba za voćem i povrćem nagoni ga da u vansezoni zastane kraj tezgi sa svežim plodovima prirode, to je nesvestan to jest nagonski postupak. Ispunjen tokom zime uglavnom životinjskom, industrijskom hranom, organizam modernog čoveka vapi za onim što mu je po Bogu i Prirodi namenjeno a da on najčešće nije ni svestan toga. I zato, kada se nađe kraj plodova prirode, bilo na pijaci ili u hipermarketu čovek ne može da odoli a da ne posegne za izloženim voćem ili povrćem, odnosno zelenišem.

Ugledavši npr. jagode njemu pođe voda na usta jer je to hrana za koju je stvoren a koju nije često u prilici da konzumira, osim za kratko vreme prolećnih meseci. (Istina, jagode mogu i da se zamrznu ali to retko ko radi)

I tako, i pored astronomski visoke cene, on će kupiti malu, elegantnu kutiju rečenih jagoda sličnu onoj za pakovanje nakita u juvelirnici, pa makar posle toga morao da strogo štedi sve do „prvog“…

Odnese on svoju dragocenost kući, otvori kutiju i počne žudno da jede jer njegov organizam slučajno je napravljen da se kreće i radi baš na tu vrstu pogonskog goriva…Ali avaj! To što na prvi pogled izgleda kao jagoda, slasno voće koje je njegova baka nekada imala u bašti kraj stare kuće, nema nikakvog ukusa i nimalo nije slatko! Dobrano razočaran, pita se na šta je bacio novac, i dođe mu da plastičnu posudu baci na pod, jer ovo što je kupio i one nekadašnje slasne jagode njegovog detinjstva nemaju nikakvih dodirnih tačaka!…Isti je slučaj i sa obilnom ponudom zeleniša: mladi luk, rotkvice, kupus, spanać, zelena salata, blitva, raštan…Takođe paradajz, krastavci…

Čovek kada bi bar malo razmislio, shvatio bi da bogata ponuda vansezonskih plodova nema nutritivnu vrednost. Oni su proizvedeni samo iz jednog razloga: da vlasniku plastenika donesu mastan profit.

Ovo je svetski trend koji se u našoj zemlji poslednjih godina kopira u sve većem broju. Plastenici i staklenici, velikih površina niču kao pečurke posle kiše. I sve veća je proizvodnja a zatim i ponuda ovakvih, bezvrednih artikala koji ljudima mogu doneti samo jedno: štetu, odnosno bolest!

Ono što je novo, u poslednje vreme na ovaj neprirodan način proizvodi se ne samo zeleniš, odnosno povrće već i voće! Tako, danas citrusa imamo preko cele godine, tj. i van sezone a da nisu iz zaliha prošlogodišnjih. Kada kupujemo npr. mandarine, imamo iluziju da su one rasle negde na osunčanoj obali mora, a često su iz prostranog staklenika.

Šta je to što nedostaje plodovima ispod pokrivača? U stvari, trebamo se upitati šta imaju što vredi, jer im sve nedostaje! Sve životno. Zapravo su sintetika koja se tretira kao hrana za ljudsku upotrebu…Prvo što im nedostaje jeste Sunce koje je sam život. Naime, plastična folija, a isto tako i staklo, ne propuštaju blagotvorne sunčeve zrake pa tako plodovi ispod tih pokrivača rastu samo na toploti iz centralnog grejanja, a bez neophodno potrebnih sunčevih zraka. Na taj način plod samo na prvi pogled izgleda kao onaj koji raste na otvorenim – kako Bog zapoveda – prostorima, jer proces fotosinteze i stvaranja hlorofila na ovaj način je eliminisan, a bez toga u tom nabildovanom plodu nema (ili ih ima sasvim neznatno) mikronutrijenata koji život znače,poput vitamina, mineralnih soli i enzima, koji su suština biljne hrane, prirodno namenjene čoveku kao vrsti.

Drugo, (i ništa manje važno) ove biljke ne rastu iz prirodnog semena na prirodnoj zemlji bogatoj humusom koji omogućava da plod sadrži ono suštinsko, rečene mikronutrijente. Jer, da bi plod vredeo mora rasti na tlu bogatom mikroorganizmima poput bakterija a takođe i sitnih životinjica kao što su kišne gliste. Umesto humusa u zatvorenim hangarima obilno se koriste fertilizatori tj. veštačka đubriva, proizvod naftnih derivata koji su odnekud postali pogodni za proizvodnju hrane. Tako, u konačnom, ti plodovi su delo koliko zemlje, vode, vazduha i toplote toliko i petrohemije. No ova činjenica većini ljudi ne predstavlja nikakav problem i kupuju pominjane plodove kao da su pravi, prirodni.

Nije li vreme da malo promislimo pre kupovine ali i da se postaramo da sami proizvedemo hranu koja život znači, a ne da nam je sve bitnije i preče od našeg zdravlja, odnosno života. Jer hrana je minimum osamdeset procenata zdravlja i što je bolja i prirodnija i zdravlje biće bolje i trajnije.

Selfi beda

Sa Fejsbuka na moj imejl ovih dana stiže „poruka prijatelja“ da lajkujem obnažene slike izvesne devojke koja mi je „prijatelj“ o kojem je reč.

Iskreno, ne sećam se nijednog detalja tog prijateljstva. Zasigurno ga nisam ja tražio već je pre bio obrnut slučaj. U vezi sa ovim -češćim- slučajem morao sam se zapitati zašto devojke na ovoj društvenoj mreži (koja je, zapravo, nedruštvena) traže prijateljstvo jednog „ozbiljnog gospodina“? Ma kako čudno zvučalo, one po slici (ali i po obilju podataka) vide da im je tu lajk zagarantovan i ne traže prijateljstvo radi prijateljstva već je to sasvim proračunat – izraženog trgovačkog instikta – gest.

• 

Iako relativno obrazovan i samim tim, za pretpostaviti, donekle „pametan“, podosta prozujalog vremena, rečeno nisam razumevao. Verovao sam (poprilično budalasto) da se moja faca može nekom dopasti zato što je normalna i zdravorazumska. Samo iz tog razloga. Međutim…

Sad, neko može upitati šta ja tražim u tom društvu gde očevidno ne pripadam? Zaista, šta tražim? Fejsbuk profil otvorio sam ima dobrih desetak godina, po inerciji, jer su svi u mom okruženju to radili. Istina, više puta do danas bejah u iskušenju da ga ugasim uvidevši da je poprilično besmisleno biti u društvu u kojem dominiraju narcisi i džabalebaroši koji nemaju ni pojma šta je to zapravo život…Ali do dana današnjeg to ipak nisam uradio, ni sam ne znam zašto.

I naravno, posle par dana promišljanja uradih isto: lajkovah! To sam učinio a da nisam bio siguran da ta devojka sa sjajnim golišavim slikama uopšte realno i postoji! Nije nemoguće da se neko iz dosade duge sprda i na Fejsbuk postavlja slike sa interneta, perverzno uživajući u tome što se mužjaci lepe kao muve na tako nešto, a neki čak i komentarišu biranim, poetskim rečima.

Često profili mojih „prijateljica“ nemaju ni 1 (i slovima: ni jedan) podatak o sebi, već su tabula raza sa dibidus praznim kolonama iz rubrike INFORMACIJE.

Taj Fejsbuk , istina, posetim jednom u sedmici dana, kada mi se nakupi oko 200 poruka, ko je šta uradio i ko je koga…I kada ugledam cifru od npr. 250 poruka, meni što prvo dune u glavu, jeste da je procenat zevzeka i praznoglavaca na ovome svetu znatno iznad onoga koliko sam ja – u svojoj zamlaćenosti – uobražavao. Jeste, jer danas smatrati život ozbiljnom pojavom sasma je demode, i samim tim neko sa takvim verovanjem krajnja je margina.

Čudna su vremena naišla. Čudna i prečudna.

A možda ću ovih dana svoj Fejsbuk nalog zaista ugasiti, kao što se samoubica, posle niza odlaganja, konačno popne na zid Brankovog mosta i skoči u mutnu Savu?

ljubav je čovekova priroda

Današnje vreme nije sklono ovom osećaju a to je prava šteta. Neke su druge i drugačije vrednosti na sceni. To nije bilo uvek tako, pa ni ovo neće ostati do veka, jer vremena ljubavi i odsustva iste, se – po svemu sudeći – u istoriji ciklički smenjuju.

A nije bilo tako davno kada je ljubav značila ljudima, pre samo tri-četiri decenije to lepo vreme beše. Oni koji duže pamte sećaju se zdravih, veselih, nasmejanih ljudi. Srećnih. No danas nemalo je onih koji misle da je natmurenost, depresija, bolest, nesreća…sama čovekova sudbina.

Osoba bez ljubavi u sebi, prvo što radi, jede nenormalno. U nesvesnom to se odvija zbog toga da popuni prazninu u sebi kojoj je razlog izostanak ljubavi. Ta radnja je, naravno, iluzija, no takva osoba je sva nerealna, nestvarna. Sva u iluzijama, fiks-idejama, iracionalnostima…

I tako, jede i jede. I ne bira puno šta unosi u svoje probavne organe. A i da bira, krajnji rezultat bi bio gotovo isti: bolest! Jer višak hranljivih materija produkuje bolesno stanje pošto organizam ne može da se izbori sa stalnim viškom hrane, ćelije se prosto zasite a prezasićenost  produkuje loše funkcionisanje organa. I eto nevolje.

Ili druga (i neretko, dopunska) varijanta, trpanje u sebe bez mere i rezona, brojnih stimulansa, kako legalnih u obliku hrane i pića, tako i onih nelegalnih, „pravih stimulatora“…

Ujutru uz kaficu cigara, zatim uz doručak, neretko rakica pa i pivce za živce, što da ne. Nakon toga opet bude i cigara, razumljivo… A uz ručak (koji je zapravo gozba) vince, ili opet pivce, ono je nekako najpopularnije, već prema afinitetu. Posle toga, prema redosledu, dođe cigara i kafica…U međuvremenu grickalice poput raznih čipseva sa obiljem trans-masnoća i soli, a uz njih lepo paše, šta bi drugo, pivce, ili eventualno, u rezervnoj varijanti, guarana.

Uveče, bogata večera uz novo – šesto po redu – pivce.

Veče uz tv ili laptop. Nije zgoreg imati neku flašu u rezervi, nek se nađe jer neretko zatreba, noć je duga… A takođe i novu paklicu cigara.  „Zabava“ do ponoći, neretko i duže, a ako igra Nole ili pak Jokić, onda nam se zora zabeli na prozorima…

I tako iz dana u dan. Šta će nam ljubav uz ovakvo obilje sreće?! Što bi Haksli rekao „danas je svako srećan“, prema tome kad je bal, nek je bal.

 A ako nas nešto, eventualno, zaboli tu su čarobne pilule koje se lepo uklapaju uz kompletnu sreću. Ubaciš  šarenu pilulu u usta i bol kao rukom odnešen, nestane. Desi li se slučajno da san na oči neće, nema frke, popiješ tablete i spavaš ko dete. Šta će ti ljubav, to je ionako staromodno i prevaziđeno osećanje. Reč iz sedamnaestog stoleća koja zvuči nekako rogobatno i arhaički. Zar nije ovo dvadeset i prvi vek, zar nismo mi moderni ljudi?

Napisano povodom 14. februara, dana svetog Trifuna.

Piromani, morbidnjaci, nekrofili…

Svake jeseni na našem selu ponavlja se ista priča.Odnekud je u modi spaljivanje ostataka letine na njivama. Na taj originalni način radovi se – po opštem mišljenju –ubrzavaju, jer sve što treba (no pitanje je da li uopšte treba) da se sa njive skloni najbolje odradi proždirući plamen lomača koje gore diljem zemlje Srbije. Kada je jesen kišovita i vlažna taj čudni običaj se odvija otežano ali ova je suva i kao poručena, pa visoke trave na napuštenim njivama gore kao barut što neretko odlazi kilometrima daleko. Usput vatrena stihija uništava sve pred sobom, šume,rezervate prirode, kuće, pa i ljudske živote! Dogodilo se u par navrata da se od gustog dima vidljivost na autoputu smanjuje na minimum pa i ispod toga. I dolazi do najgoreg, do lančanog udesa niza motornih vozila! I ne samo da je materijalna šteta u pitanju već se dešvalo da bude i ljudskih žrtava!

Najčudnije od svega je da su podmetači požara, piromani u pravom smislu reči, izuzeti od bilo kakve odgovornosti, pa čak i ako su svojim varvarskim činom direktno doveli do gubitka nečijeg života! Policija javno „apeluje“ da se vatra ne pali. Da, apeluje! Oni prisebniji među nama u čudu se pitaju da li kao državni organ to jest državna sila , policija treba da „apeluje“ ili da štiti zakone, u ovom slučaju „Zakon o zaštiti od požara“?

Neposredan povod za ovaj „članak ogorčenja“  jeste ono što sam doživeo početkom novembra 2018. na svom imanju, svojoj, što bi se reklo, dedovini, na majuru mog detinjstva. Za te njive, pašnjake, vinograde, voćnjake i bašte vezuju me najlepše uspomene. Ti zatalasani zeleni bregovi bili su za mene pravi rajski vrt, što objektivno u velikoj meri i jesu.Toga zlatnog, osunčanog dana Miholjskog leta pred samim ulazom na prostrano imanje zapahnuo me je žestok smrad sveže paljevine i istog trenutka sam shvatio da se dogodila ekološka katastrofa. Kada sam se popeo na breg svuda naokolo pružao se stravičan prizor: spaljene trave na njivama, izgoreli vinogradi, voćnjaci…Neko je dan pre palio strnjište a vatra nošena jugoistočnim vetrom otišla je nekontrolisano na stotine metara daleko u krug!

Delovalo je da je samo krajnji i bezobzirni nehaj u pitanju. Da je onaj koji je palio svoje strnjište za koje je u trenutku paljevine bio bahato ubeđen da on kao kakav supermen uz pomoć lopate može da upravlja vatrom kako mu se ćefne. Da može tačno da spali samo ono što u svojoj bolesnoj glavi zamisli a da vatra (bez obzira na vetar) ne ode dalje od granica njegove njive. Ali plamen odnekud ima svoje bubice i hirove i širi se (uz pomoć košave) po sopstvenoj volji ne hajući za želje piromana.

Detaljnije pogledavši rezultate kataklizme upadajući patikama u pepeo kao po dubokom blatu, shvatih da pračovek nije palio samo svoje njive već, svesno i namerno i one u susedstvu među kojima su bile i moje zapuštene. I stradale su ni krive ni dužne samo zato što su bile obrasle u visoku (suvu) travu, jer je takva trava za piromane najveće iskušenje kojem ne mogu nikako da odole. Ovaj je jednostavno uzeo smotuljak trave i sa zadovoljstvom kresnuo upaljač.

Dakle, dalo se primetiti da je ljubitelj vatre preskočivši  vlastitu baštu, odnosno na čudesan način je sačuvavši od plamena, zapalio moju parcelu sa zadovoljstvom što je rezultiralo velikim požarom. Vatra je progutala tri oveće livade pod visokom travom proširivši se na omanji vinograd i oveći voćnjak. Loza je izgorela a i dobar deo voćnjaka sa starim, autohtonim sortama krušaka, jabuka i šljiva.

 Sablasno crna velika površina delovala je kao okvir osmrtnice, što je piroman-nekrofil u svom bolesnom nesvesnom i priželjkivao, jer takve osobe uživaju u manifestacijama smrti, makar bili i nesvesni tih težnji koje su prisutne u njihovim jadnim glavama.

Zaboleo me je stomak  od ovog besmislenog, čudovišnog čina i došlo mi je  – po ko zna koji put – da odem negde daleko gde žive normalni i zdravi ljudi. Ako takvog mesta i takve zemlje uopšte na svetu ima.