Pravilno kombinovanje hrane

Možemo se hraniti i unositi u organizam najkvalitetnije prirodne (žive) namirnice organski proizvedene na najkvalitetnijem planinskom zemljištu, ali ako ih ne kombinujemo na ispravan način, malo ćemo koristi od njih imati! Čak štaviše, možemo i pogoršati naše zdravlje!
Vitalne materije iz namirnica (ovde se, pre svega, misli na biljke) činiće dobro našim ćelijama, organima i našoj krvi samo ako se u organizmu pravilno razgrade i asimilišu! U suprotnom trovaće našu krv i naše organe, slično kao i hrana životinjskog porekla.
Pravila prirodne higijene nalažu da naš krvotok, i samim tim sve unutrašnje organe svakodnevno „peremo“ isto kao što radimo sa npr. pranjem ruku ili zuba. Svejedno što se taj naš trud i napor „ne vidi“ on se MORA, neizostavno, svakodnevno obavljati, jer u suprotnom OTROVI koje svakodnevno unosimo će se taložiti, trovati krvotok, začepljivati naše arterije i razarati naše unutrašnje organe. Polako, ali sigurno, taj proces se razvija i ako ništa ne preduzmemo oboljenje pojedinih organa naprosto je neminovnost. TOKSEMIJA (TOKSIKACIJA) jedna je od najvećih zdravstvenih nevolja današnjice!
Kako čistiti unutrašnjost tela?
Provereno najbolji način čišćenja krvotoka i unutrašnjih organa jeste svakodnevni unos sirovog, neprerađenog VOĆA, najbolje organski proizvedenog! Pravilo kojeg se treba držati kao slova Jevanđelja jeste: ujutru treba jesti samo voće sve do podneva! Svejedno da li ćemo popodne nastaviti sa biljnom hranom u sirovom ili termički obrađenom obliku, ili pak unositi gurmansku, životinjskog porekla! Voće će savršeno odraditi svoj posao i organizam će imati korist od njega, manju ili veću u zavisnosti od toga šta ćemo uneti u narednim obrocima tokom dana.
Ali i kod unosa voća postoje pravila koja se moraju strogo poštovati. Tako, potrebno je (i najkorisnije je) unositi SAMO JEDNU VRSTU VOĆA ODJEDNOM (npr.banane, slatke jabuke, grožđe, trešnje, lubenice itd.) i to u MANJOJ KOLIČINI. Treba praviti razmak od, otprilike pola sata od jednog do drugog unosa, kako bi organizam pravilno asimilovao unešeno voće. Voće ne zahteva neko duže varenje i veoma se brzo asimiluje prelazeći u krvotok i unoseći GLUKOZU koja trenutno postaje energija, a vitalni elementi (enzimi, minerali i vitamini) eliminišu negativno dejstvo SLOBODNIH RADIKALA koje svakodnevno unosimo u organizam, a da toga nismo ni svesni. Bitno je ovde naglasiti da voće mora biti sasvim dozrelo, jer samo tako vredi!
Šta ne treba raditi?
Nipošto ne treba pojesti npr. dva kilograma grožđa odjednom. Od toga više štete nego koristi jer tako nepravilno unešeno fermentira, i prosto pokvari se u želucu (ovo je naročito izraženo kod grožđa zbog opne zrna, ali i kod sveg drugog voća) i tada inače savršena hrana postaje otrov! Čak i sam sok od sveže ceđenog voća u većoj količini unešen odjednom, ne može da se iskoristi, i fermentira u želucu.
Pravilnim unosom voća u jutarnjim satima organizam eliminiše nataložene otrove pethodnog dana unešene na razne načine, preko hrane, vode, pa i vazduha, i tako omogućava organizmu da na ispravan način funkcioniše, bez smetnji i bolova. Na taj način postajemo produktivni i možemo, bez problema obavljati svakodnevne poslove (kreativne ili nekreativne) i sebi i voljenim osobama omogućiti egzistenciju i srećan život.
Dakle, jutarnji unos voća u organizam, glavna je stvar u ishrani, a popodne možemo nastaviti sa unosom biljne prirodne hrane u neprerađenom obliku, a oni kojima je to problem mogu koristiti svoju uobičajenu hranu.
Kod biljne hrane (ali i kod svake druge) bitno je ne mešati više namirnica u jednom obroku. Salata može biti od više sastojaka ( kao: paradajz, paprika, luk, krastavac, kupus itd.) i onda je to GLAVNO JELO, a i jedino u tom delu dana.
Potreba za MASTIMA rešava se unosom orašastih (koštunjavih) plodova (orah, lešnik, badem) i semenki uljarica (suncokret, bundeva). Ovde je naročito bitno da se npr. orah unosi kao samostalan obrok, dakle, nemešano ni sa čim drugim, a to iz razloga što se dugo zadržava u probavnim organima (i preko šest sati) pa je zato preporuka da se uzima u kasno popodne ili u rano veče kao zadnji obrok dana, kako bi se do jutra sasvim preradio i asimilovao. Isto važi i za semenje uljarica.
Posebno je važno da se orašasti plodovi i semenje uljarica unose u MALIM i prikladnim količinama jer su, u stvari koncentrovana hrana, i kao takvi teško svarljivi. A teba znati i to, da ima osoba alergičnih na ove namirnice koje mogu imati manje ili veće, pa i veoma velike zdravstvene probleme. Zato treba posebno voditi računa na količinu unešenu u jednom obroku, a ta je otprilike max. jedna šaka oraha ili semenja suncokreta ili bundeve.
Šta je sa proteinima?
Mit o proteinima životinjskog porekla je ,konačno, srušen ubedljivim naučnim istraživanjima i tu se nema šta dodati. Hrana biljnog porekla sadrži sve ljudskom organizmu potrebne belančevine, a u većim količinama orašasti plodovi i semenje uljarica. Tu su savršeni proteini namenjeni ljudskoj vrsti i ne treba ih „dopunjavati“ onim životinjskog porekla. Za tim nema potrebe. Uostalom, čovek sa hranom ne unosi proteine već AMINOKISELINE koji se u organizmu pretvaraju u proteine, kojih, usput rečeno, ljudski organizam potrebuje u MALIM količinama.
Valja naglasiti da oni koji posle prepodnevnog unosa voća, popodne konzumiraju svoju omiljenu hranu životinjskog porekla pripremljenu na gurmanski način, moraju da vode računa o tome da u jednom obroku ne koriste SKROB i PROTEINE. Time će imati veće koristi od takve vrste hrane, ili barem manje štete.
Proces ASIMILACIJE hrane i uopšte pitanje METABOLIZMA jedno je od najsloženijih poglavlja u ishrani prirodnom (i svakom drugom) hranom, o čemu sledi poseban članak.

Teror na dva točka

Božić je. U poseti sam Kragujevcu. Neobično lep i sunčan, gotovo topao  dan. To se retko događa. U mom detinjstvu za dane Božića, bilo je, ponekad snegova do vrha taraba. Ali vremena se menjaju, a neki kažu i klima.

Kako, spletom okolnosti, nisam boravio u ovom lepom gradu za kojeg me vezuju lepe uspomene, više od godinu dana, odlučih se da prošetam centralnim delom, pre nego što odem kod rođaka na božićni ručak.

Podne je. Praznična atmosfera. Na ulicama gotovo da i nema saobraćaja, tek poneki automobil prođe. Ima šetača koje je izmamilo sunce, pa i čitavih porodica sa decom.

Prođoh i kraj pijace. Vrata na ulazu zakatančena podebljim lancem, a sve okolne trgovine zatvorene. Nema uobičajene vreve kakva je inače za radnoga dana…Grad koji se aktiviranjem automobilske industrije (Fiat) razvija ubrzano (autoput je skoro gotov) na svoju pijacu je potpuno zaboravio. Ovako pusta, izgleda tužno i nekako neuklopljeno u gradski preporod. Oronula i zapuštena pijačna, inače lepa zgrada, okružena prastarim tezgama, izgleda sasvim kao neki autentični Orijent, onakva, kakve su postojale, recimo, u Turskoj. Ne verujem da se i tamo više ovako nešto „autentično“ može susresti.

Posle duže šetnje, sedoh na klupu u omanjem parku kraj pešačke zone. Gotovo sve klupe bile su zauzete, praznično raspoloženim ljudima (doduše, pamtim i bolje praznično raspoloženje). Deca su se igrala po travi, a majke su  prateći ih, telefonirale.

Ovaj grad ima onu lepu i prijatnu atmosferu kakvu malo gradova ima, barem ovde u Srbiji. Oduvek, od kada dolazim ovamo, a to je od rane mladosti, lepo se osećam.motorista free

Najednom, začu se neka grmljavina, koja se brzo približavala. Za kratko vreme obližnjom ulicom izroni horda od desetak, petnaest „moćnih mašina“ tj. motorcikala na kojima su auspusi bili specijalno „podešeni“ da se prisustvo ove čudne skupine jasno i nedvosmisleno primeti, odnosno da izazove pažnju „publike“

Iz auspuha je pucalo da su se tresla stakla na okolnim zgradama. Vozili su, što na dva, što na jedan točak (pretežno ovo drugo) tvrdo ubeđeni da su nekakva posebna atrakcija koja će prisutnima „ulepšati“ šetnju i praznik. Da budem iskren, meni je sve to izgledalo kao čist egzibicionizam, pa i gore od toga! Gotovo svesni teror, ili u najboljem slučaju, polusvesni! Kao: mi smo, eto, mladi i obesni, „mangupi“. Mi smo „glavni“ i za to imamo ubedljive „argumente“ u obliku decibela iz auspuha, koje vi šetači ne možete nikako ignorisati i ne priznati.

Jedno dete zaplaka od užasa, a mi „matori“ jasno registrovasmo događaj…Prođoše, a mi „obični“ odahnusmo, i povratismo se (neki lakše a neki teže) -u život. Stariji počeše da komentarišu ali nekako potiho i rezignirano, i začudo, ne odviše ogorčeno. Mogao sam čuti „dripci“, „kreteni“, „ološ“ no većeg nezadovoljstva ne beše. Ljudi su se privikli na ovakve pojave,  koje su danas „normalne“.

Ali, ne lezi vraže, ne prođe ni deset minuta eto ponovo istog! Meni ovo beše previše, ustadoh i uputih se, pomalo zamišljen, u pravcu auta parkiranog u susednoj ulici. Krenuh rođacima na kraju grada, pre planiranog vremena.

Kragujevac se, naravno, po ovome ne izdvaja od drugih gradova. Ova čudovišna pojava karakteristika je svih gradova, barem ovdašnjih…Sećam se, pre par godina, u „svom“ gradu. Beše letnje doba, popodne letnjeg dana. Hodao sam glavnom ulicom, kada se, kao i danas, začula grmljavina motora. Posle nekoliko trenutaka izroni nepregledna kolona najraznovrsnijih i najživopisnijih „moćnih mašina“, velike kubikaže pretežno. Svaki, ili gotovo svaki, od tih čudnih likova, imao je iza sebe na sedištu, pratilju.

Na čelu dugačke, i široke kolone (jer glavna ulica beše zatvorena za ostali saobraćaj u njihovu čast) od nekoliko stotina „mašina“, išla su, na moje čuđenje, policijska kola kao ono kada ide kolona sa nekim značajnim političarem.

Auspusi su pucali, stakla na okolnim zgradama su se tresla, a policija umesto da ih legitimiše, sprovodila ih je kao neku atrakciju koja će da razbije monotoniju letnjeg popodneva! Na kraju kolone takođe beše policijski auto.

Da se razumemo: nemam ništa protiv motorcikla kao takvog! I sam, svojevremeno, vozio sam motor! Isto tako lep i atraktivan kao i današnji, kojeg sam, usput rečeno kupio, od sopstvenim rukama, zarađenih para!

Ali ono kako se tada vozilo i ovo danas, naprosto se ne može porediti. Vozili smo i mi brzo, sa devojkama iza nas, ali na autoputu i magistrali zaječarskoj. U gradu i u selu, sigurno ne!…Iz mog tadašnjeg društva motociklista, samo se jedan jedini izdvajao po svojem egzibicionističkom načinu vožnje! I znalo se, kada bi on projurio selom, govorilo se: eno ga onaj ludak! Svi ostali vozili smo normalno i sa uživanjem, bez egzibicionizma, a ponajmanje iz nekih zlih i patoloških motiva.

Šta je ostalo od učenja Ernsta Gintera?

 

Prirodna nauka o ishrani i zdravlju (prirodna higijena), poslednjih nekoliko decenija postigla je izuzetno veliki napredak i došla do značajnih otkrića.

Osamdestih godina, jedna od najznačajnijih knjiga iz ove oblasti bila je „Živeti bez bolesti“ („Lebendige Nahrung“) Ernsta Gintera. Pobudila je veliko interesovanje u celoj Evropi, pa i kod nas u tadašnjoj Jugoslaviji, i izvršila veliki uticaj na mnoge koji se bave ovom temom.

Moram priznati da sam i sam bio pod znatnim uticajem te knjige, i uz „Fit for life“ Harvi i Merilin Dajmond, beše štivo, iz ove oblasti, kojem sam često vraćao.

Osnovna poruka bila je: hranu ne treba, nipošto, termički obrađivati jer onda ona i nije više hrana u pravom smislu reči. Namirnice koje nisu jestive i koje treba rezolutno odbaciti jesu: beli šećer, belo brašno, rafinisano ulje (zejtin) i kuhinjska so.Ova otkrića ostala su do danas važeća, i svi koji se bave ovom temom slažu se sa tim

Ono što nije izdržalo probu vremena jeste autorova tvrdnja da su i neke namirnice životinjskog porekla, konkretno presno mleko (mlečni proizvodi) i sirova jaja, korisne po zdravlje čoveka i sadrže korisne materije koje unapređuju čovekovo zdravlje.

Nova istraživanja od kojih je najpouzdanije, već legendarno, „kinesko istraživanje“ („Kineska studija“) do sada najsveobuhvatnije na polju ljudske ishrane, pod vođstvom dr Kolina Kembela, dokazalo je nesumnjivo,  da se ipak ni presno mleko a ni presna jaja ne mogu smatrati zdravim namirnicama, čak štaviše, da su štetne po zdravlje, mleko naročito.živeti bez bolesti limundo

Rečeno istraživanje dokazalo je da su PROTEINI posebno, ali i masti, iz životinjskih namirnica uzročnici teških bolesti današnjice, „bolesti obilja“ i da ih odlučno treba izbaciti iz ishrane. Takođe i KALCIJUM iz mleka životinja, štetan je po ljudski organizam pošto deluje kao i sve anorganske materije (posebno štetan za prostatu) za razliku od istog iz biljaka koji je veoma koristan po ljudski organizam.

Ovo su, slobodno se može reći, revolucionarna otkrića u oblasti ljudske ishrane. Danas  niko od ozbiljnijih autora ova saznanja ne dovodi u pitanje i ona su temelj poslednjih spoznaja, koje su koliko velike, isto toliko i radikalne pa i šokantne.

 Šta je ono što je u poslednje dve i po decenije otkriveno, važno i nezaobilazno u ljudskoj ishrani? Pored navedenog iz „kineskog istraživanja“, mnogi danas značajni autori tvrde da ni ŽITARICE ne treba koristiti u ishrani, ma kakve bile, sirove ili termički obrađene!

Moram priznati da sam i sam teško prihvatio ovu tvrdnju tim više jer se moja presna ishrana godinama bazirala, ne samo na voću i povrću, već i na žitaricama, i mahunarkama, a takođe i na sirovom mleku i jajima.

Osnovni problem sa žitaricama (pšenicom pre svega) jeste GLUTEN, ali i oštra vlakna koja nepovoljno deluju na creva u čovečijem stomaku. Osim toga, žitarice, (a takođe i mahunarke), kao i (ranije otkriveno meso i mleko), imaju previše proteina koje ljudski organizam ne može da podnese bez loših posledica…Gluten (proteinsaka komponenta) je zapravo lepak kojeg većina ljudi teško podnosi, a posebno su oboleli od celijakije izrazito intolerantni na njega.

Neki današnji autoriteti ishrane biljnom sirovom, hranom tvrde da žitarice nekim svojim sastojcima deluju kao stimulansi, a nikakav stimulans nije prihvatljiv za ljudski organizam, jer remeti pravilan rad organizma i stvara zavisnost, a zavisnost vremenom samo raste i ne nestaje, i organizam neminovno propada.

 Dalje, poprilično čudno deluje tvrdnja  da su i hladno ceđena ulja, pa i maslinovo, takođe neprihvatljiva a umesto njih se isključivo koriste, i preporučuju orašasti plodovi i semenje uljarica, i to u sasvim malim količinama, strogo dozirano, ne preko 30 grama dnevno, jer masnoća je masnoća, i biljne kao i životinjske deluju krajnje nepovoljno na krvne sudove i zakrečuju ih. ..Takođe se navodi da veći unos ovih biljaka može biti doslovno fatalan kod osoba alergičnih na njih!

 Pa šta onda jesti?

 Stvarno, malo toga preostaje, ali je i to sasvim dovoljno, tvrde, a to je pod broj jedan: VOĆE. Zrelo voće i zeleno povrće, mlado i sveže! I to je, uz gore navedeno, sve što je potrebno!

Voće je ono glavno bez čega ljudski organizam ne može funkcionisati na zdrav način. Tako, udeo voća u ishrani ide na minimum 80%, a ostalo otpada na zeleno povrće, orašaste plodove i semenje uljarica, koji podmiruju potrebe za mastima, i delom proteinima, pošto ovih ima i u voću.

Čovek najbolje funkcioniše na zrelom voću jer su u njemu supstance (prosti šećeri) koje su optimalno i savršeno gorivo, za pravilan rad složene „mašine“ zvane čovečiji organizam. Čovek je, tako „dizajniran“ od Boga i Prirode. I to se ne sme narušavati i samovoljno „prekrajati“, jer su posledice teške.

Moram priznati da ima logike u ovome, i da se ova otkrića ne smeju ignorisati, već dobro razmisliti o njima, i prihvatiti ih vremenom, makar i velikim naporom volje.

Lično, oduvek, od deteta, voće mi beše najomiljenija hrana, a to je ostalo i do danas, mada sam dugo koristio i gurmansku, kuvanu hranu pa i onu životinjskog porekla, i uživao u njoj, uostalom kao i svi drugi u mom bližem i daljem okruženju.

A i samo voće, bogomdana hrana mora se unositi po tačno propisanim pravilima, o čemu sledi poseban članak.

 

Zašto smo bolesni?

goveđi gulaš freeKako onaj koji ne zna ništa o hrani može da razume bolesti čoveka?”  Hipokrat

Medicina napreduje, a čovečanstvo je sve bolesnije. Kako objasniti ovaj neverovatan paradoks?

Činjenica je da su „bolesti obilja“ sve prisutnije u svetu, a snaga oficijelne medicine u lečenju tih bolesti zaista je mala i ni izbliza dovoljna.

Glavni aduti zvanične (državne) medicine danas su HEMIJA i SKALPEL.

meso na viljuški free

Šta mogu hemijski lekovi učiniti protiv kancera, bolesti srca i dijabeta, vodećih „bolesti obilja“ koje dobijaju razmere pandemije? Po svojoj suštini, hemijski lekovi deluju ublažavajući simptome na principu narkotizovanja, što je trenutna „pomoć“, ali bolest napreduje i zahteva sve veće količine medikamenata. To je začarani krug od koga korist imaju samo farmaceutska industrija i njeni promoteri, medicinari. „Pacijent“ je sve očajniji i sve bolesniji, ne vidi izlaza, i negde u podsvesti zna da mu to nije najbolji put i da hemijski lekovi još nikoga nisu izlečili.

hlebovi dugački free

Drugo „rešenje“ jeste odstraniti bolesni deo hirurškim putem. HIirurgija je danas sve prisutnija u „lečenju“ i čini ce da preuzima primat nad hemijskim lekovima, već pomalo zastarelom  religijom, i postaje nova. A stvar je prosta da prostija ne može da bude: odrežeš deo koji ti pravi probleme i gotov posao. Ideš u novi život.

Da li je hirurgija, stvarno, spas i rešenje čovekovih zdravstvenih problema? Naravno da nije, niti će ikada biti. Ono što je zaista čudno, čovek po liniji manjeg otpora, pristaće da živi sa jednim bubregom, pa i sa rezbarijama na sopstvenom srcu, samo da ne promeni svoj način života koji ga je dotle doveo!   meso tanjir lepo free

A svaki „rad“ nožem na čovekov organizam jeste opasnost po sam život. I najbanalnija, kako se smatra, operacija slepog creva, ponekad čoveku oduzme život! A operisati npr. neku od žlezda, kako se to radi, graniči sa neuračunljivim postupkom.

Šta se dobija hirurškim zahvatom? Ako se malo bolje pogleda, problem ni izbliza nije rešen. Bolesni procesi nastavaljaju svoj rad i neće proći dugo vremena (ukoliko se ne preduzmu radikalne mere, promena načina života i filozofije ishrane) a biće potreban novi hirurški zahvat.  karijerista crtež free

I opet začarani krug od kojeg koristi ima samo medicina kao sveta i neprikosnovena nauka. Ovo „nauka“ bez preterivananja može se staviti pod navodnike, jer se radi o kvazinauci, iako opšteusvojenoj!…Slepa vera u status kvo, sprečava ljude da vide stvari onakvim kakve jesu. Lakše je ne sumnjati i prihvatiti opšteusvojeno.

Agresivna, duga i istrajna propaganda rezultira populacijom ispranih mozgova koja je daleko od svakog samostalnog mišljenja i stava. A i lakše je biti zatvorenog uma nego otvorenog, jer ovo drugo zahteva mentalni napor, a čovek spontano beži od svakog napora, bilo fizičkog ili umnog, duševnog. kafa sa šećerom free

Gde je izlaz iz evidentnog ćorsokaka? Šta je alternativa, i ima li je uopšte?

Rešenje postoji i, ma kako čudno izgledalo, sasvim je jednostavno! ŽIVETI PRIRODNO I HRANITI SE PRIRODNOM HRANOM! Ništa jednostavnije, i ništa teže izvodljivo za najveći procenat ljudi!

Lakše je „skoknuti“ do obližnjeg supermarketa nego okopavati i pleviti organsku bašticu, koja može biti i na balkonu osmog sprata.Lakše je nositi najlonsku kesu iz marketa, nego nositi korpu vrganja ili šumskog voća sa planine…Današnji čovek je zaboravio da hoda jer povazdan sedi, što za kancelarijskim stolom, što za volanom automobila, što u fotelji ispred televizora ili kompjutera. http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Da li je preterana tvrdnja da ishrana (organskom) biljnom hranom rešava sve zdravstvene probleme, (kojih je nemalo) današnjem čoveku? Odgovor je: ne! To su dokazala krajnje ozbiljna i dugotrajna istraživanja suštine teških bolesti od kojih je najsveobuhvatnije i najtemeljnije tzv. KINESKO ISTRAŽIVANJE, („Kineska studija“) koje je pokazalo i dokazalo da upotreba  isključivo biljne hrane u neprerađenom stanju, rezultira savršenim funkcionisanjem ljudskog organizma! Sve bolesti organizma dolaze od upotrebe hrane životinjskog porekla, koja je sasvim neprimerena čovečijem organizmu, tačnije, strano telo u organizmu! A ono što je, možda još važnije, već oboleli organi doslednom upotrebom žive biljne hrane, relativno brzo se regenerišu i ozdravljuju!  gril na tanjiru free

Dakle, sva je mudrost, rezolutno odbaciti namirnice životinjskog porekla, i uopšte, termički obrađenu hranu. Izgleda nemoguće i neizvodljivo!? Mogu se složiti sa tom konstatacijom koja je prva (i prenagljena)  impresija, jer je i meni tako nekad izgledalo. Međutim, sasvim je izvodljivo, i sve što je potrebno jeste JAKA VOLJA. Ništa drugo.Navike se teško menjaju, ali je ipak moguće promeniti ih. To znam po sebi, jer sam dugo vodio borbu sa svojim lošim navikama i, nadam se, „pobedio“, odnosno, uspeo da ih prevladam i usvojim nove, i daleko zdravije

Ne budite zamorac medicine

zamorac (slično) free
Opšte je mišljenje da je zvanična medicina u službi čoveka, čakštaviše da mu ona „čuva“ zdravlje! Da li je to zaista tako?
Ako pogledamo malo bolje, videćemo da to, ustvari, nije tako. Sasvim je pogrešna percepcija da čoveku zdravlje može da čuva (i da ga leči) neko drugi osim njega samog. I svako kome je zaista stalo do sopstvene dobrobiti (u krajnjoj liniji do sopstvenog života), brinuće se sam o sebi, odnosno o svom zdravlju, koje je, svakako, najvažnija stvar u ljudskom životu.
Šta je potrebno za optimalno zdravlje? To je, pre svega, RACIONALNOST I UMERENOST. I, takođe, poznavanje principa i zakona po kojima funkcioniše ljudski organizam, a to je, ustvari, mudrost življenja.
Čovek je krajnje složeno biće koje nije čista fiziologija, kakav je slučaj sa životinjama (barem sa većinom njih) već je „telo i duh“. Da bi smo bili zdravi nije dovoljno biti samo fizički zdrav, već i mentalno. Teško da se može i zamisliti zdrava osoba (fizički) ako ima nerešene mentalne probleme, jer su duh i telo nerazdvojna celina. Čak štaviše zdrav duh je osnova za dobro fizičko zdravlje. Jedno bez drugog, naprosto, ne ide.
Jedna od ključnih stvari za dobro zdravlje (pored emocionalne, duševne stabilnosti) jeste, svakako, PRAVILNA ISHRANA…Danas gotovo da više i nema sumnje da je čovek po svojoj prirodi, isključivo, BILJOJED, odnosno PLODOJED. Treba, dakle, isključivo jesti plodove prirode, (u neprerađenom stanju, naravno) pre svega voće, a zatim povrće, žitarice i uljarice. Nema sumnje da mnogi ljudi ove činjenice znaju (tu uključujem i sebe samog) a da se ipak iz raznih razloga ne drže tog saznanja, ili bar ne dovoljno dosledno. Pre svega to je pitanje NAVIKE.
Višedecenijske navike (koje su, između ostalog, i drage uspomene) teško se (a ponekad i nikako) mogu promeniti. Tako je i sa upotrebom gurmanske, termički obrađene hrane…Činjenica je, međutim, da je ovakva hrana ubistvena za ljudski organizam: za krv, unutrašnje organe, ali i za psihu, jer se takva antiživotna, mrtva hrana, ma kako čudno izgledalo, odražava i na zdravlje psihe…Nije, stvarno, lako menjati dubokoukorenjene navike, ali vredi se potruditi…Za nas miris prženog mesa ili kuvanog kupusa sa ćuretinom npr. nije samo stvar apetita, već i uspomena iz detinjstva, a to nije jednostavno, radikalno izmeniti.
Drugo, moćna propagandna mašinerija prehrambene industrije 24 sata na dan bombarduje nam mozak porukama da kupujemo njihove šarenoupakovane, bezvredne, čak štaviše, otrovne, artikle, koje su tobož neophodne za naš život, počev od „osnovnih životnih namirnica“ kao što su (na znam po kom kriterijumu) hleb, rafinisani zejtin, beli šećer i kuhinjska so. A ovo su namirnice, ne samo da nisu „osnovne“ već su sasvim nepotrebne, čak štaviše, antiživotne, čista, banalna industrija, kao što je to npr. pogonsko gorivo za mašine, građevinski materijal ili automobil. Roba kao svaka druga roba!
Zato, ako sebi želimo dobro, prodavnice i supermarkete prehrambene industrijske robe, treba zaobilaziti u širokom luku! Čini vam se da je ovo utopija? Tvrdim da je sasvim izvodljivo, bilo gde, na selu ili u gradu! A osim toga je i –jeftinije! Treba samo HTETI.
Znamo šta je „zamena“ (ustvari je obrnut slučaj!) za „osnovne životne namirnice“ ali nije suvišno ponoviti. Umesto belog, dokazano štetnog hleba, treba koristiti pšenicu (po mogućnosti organsku) koju ne mleti već naklijavati. Umesto otrovnog, poluhemijskog rafinisanog zejtina, hladnoceđeni od suncokreta ili (skuplji) od masline. Umesto belog šećera (u suštini droge) treba koristiti slatko voće, pre svega ali i med ili šećernu repu (sirovu ili osušenu). A ako se već ne može bez soli, onda neka to bude (u što manjim količinama) morska.
Koristeći adekvatne, čovečijem organizmu prikladne namirnice, uz umerenu upotrebu, naš organizam možemo držati u optimalnom zdravlju dugi niz godina.
A ako sebi dopustimo da padnemo šaka zvaničnoj medicini, onda smo zaista za žaljenje. To treba izbeći po svaku cenu. Uložiti sve svoje životne snage da do toga nikako ne dođe. Jer medicina, to je danas, pre svega: BIZNIS. Lekar je bio Hipokrat, a danas lekari su (bar u većini) BIZNISMENI koji eksperimentišu na „pacijentima“ (kako ih zovu) a u sprezi sa farmaceutskom industrijom ili u korist vlastite firme. T o je suština medicine ma kako nekom izgledalo drastično rečeno.I to je, nažalost, tako. Ako toga pre postanemo svesni, tim bolje po nas.

Ljubav je najbolji lek

ledi glamur free

Današnji ljudi su došli u stanje kada im je otrov ono što im je nekada bilo lek i medicina!

Kako se to dogodilo?
Nekada, ne tako davno, čovek je doživljavao drugu osobu, kao čoveka, i uživao je u njenom društvu. Tako je bilo u najvećem broju slučajeva. Vremenom stvari su se menjale, i malo-pomalo čovek se udaljavao od drugog čoveka. Sve je manje nalazio radost (koja je osnov zdravlja) u susretu sa drugom osobom, sve više je drugu osobu doživljavao kao sredstvo za postizanje nekih, u suštini, imaginarnih ciljeva, kao što je materijalno sticanje, ali i perverzni užitak u dominaciji nad bližnjim. To mu se činilo kao nesumnjivo i opipljivo zadovoljstvo, za razliku od duševnog zadovoljstva, koje je osnov zdravlja ma kako čudno izgledalo, iako „nevidljivo“ i „neopipljivo“.
Ovo je svetski, globalni trend, koji traje već više decenija, i nema jasnih naznaka da se stvari menjaju. Dominira mržnja radi mržnje, destrukcija radi destrukcije, zlo radi zla, dominacija radi dominacije.
Čovek, ako je prirodan i spontan, može i učiniti lošu i zlu stvar, ali to radi iz strasti, u afektu, i sposoban je da se pokaje zbog toga i da to ispravi, koliko je to moguće, izvinjenjem. Mentalno bolestan čovek čini zlo iz perverznog zadovoljstva, i nije u stanju da uvidi da je to zlo i bolest, niti da se pokaje. Ovo je osnovna razlika između zdrave i bolesne osobe.dan zaljubljenih free

LJUBAV, NIJE NIŠTA DRUGO DO BOGOMDANI, SAVRŠEN ODNOS IZMEĐU LJUDI.To je harmonija ljudskih odnosa koja blagotvorno deluje na organizam (ne samo u mentalnom već i u telesnom pogledu) u toj meri da čovek zdravstveno napreduje i pored raznih (i sve brojnijih) unošenja u organizam nezdravih materija, pre svega hrane i pića, ali i opijata odnosno narkotika, poput kofeina, alkohola, nikotina itd.
Ako je duša u harmoničnom stanju ( a to samo ljubav omogućava) onda je to brana svim lošim uticajima na čovečiji organizam, kojih je nemalo. Tada je organizam u stanju da se izbori sa svim nezdravim uticajima i štetnim materijama. Ako izostane ljubav, odnosno sreća, organizam ostaje bez odbrane i počinje da slabi. Što je manje ljubavi (sreće) to je više oboljenja, raznih vrsta.
I tada stupaju na scenu hemijski lekovi i razne „čudotvorne materije“ koje se neobaveštenom narodu nude kao spasenje. To što se nudi (sve agresivnije i sve bezobzirnije) jeste gola INDUSTRIJA, a jedina svrha, naravno, jeste PROFIT. Razni sintetički „vitamini“ „minerali“ „afrodizijaci“ „čudesne kapsule“, (sa obaveznim ispovestima zadovoljnih korisnika) koje leče sve bolesti, a ustvari su šarene laže koje imaju dejstvo PLACEBO efekta.

(placebo lat.-naziv za tobožnji lek koji se katkada daje bolesnicima umesto pravog leka, da bi se postiglo autosugestivno delovanje, mada data supstanca nema nikakvo dejstvo. Bolesnik očekuje da će mu “lek” pomoći  pa mu i  “pomogne”” Ljubo Mićunović :”Savremeni rečnik stranih reči”)
Posebno je pitanje da li je ovakav, očito negativan, svetski trend, spontana pojava ili je pak nečije svesno delovanje…Iako nikada nisam bio pristalica teorija zavera, sklon sam, ipak, da poverujem da ovo nije spontani trend, već da je, pre, delo svetskih moćnih korporacija koje danas na čovekovu nesreću, poseduju zastrašujuću snagu, i praktično što naume lude glave čelnika, mogu i sprovesti u delo. Tako, svedoci smo raznih čudovišnih pojava kao što su GMO, korišćenje atomskog otpada u „konzervisanju“ hrane, i slično. A iza svega stoji današnje Vrhovno Božanstvo-PROFIT. To je jedina motivacija čudovišnih pojava kojima smo okruženi. I, ozbiljno, ugroženi.

U kandžama birokratije (Danak u vremenu i živcima)

Pre neki dan išao sam po novu ličnu kartu, onu sa čipom iako službenica na šalteru, glasno reče, nekome da takvu ne preporučuje, kako se izrazila „dvesta posto“.
U predsoblju gradskog MUP-a, veličine, odokativno, 4×3 metra, beše nekih dvadeset i pet osoba koje su čekale ispred ukupno šest šaltera, na tri strane prostorije, što za ličnu kartu i pasoš, što za produženje vozačke dozvole i registraciju motornog vozila. Tu, u jednom od ćoškova beše i kabinica za slikanje, za razne dokumente.
Prvo što se nakon ulaska dalo primetiti, beše kvalitet vazduha u toj prostoriji, što većini i nije puno smetalo, naročito onima kojima je dokument hitno potreban. Od dva šaltera za lične karte i pasoše (po starom običaju) radio je samo jedan, pa je ista službenica, simultano radila i na onom drugom „pomoćnom“ u ovom slučaju, jer su (uneređeni) redovi bili ispred oba šaltera. Istina, u bekstejdžu što bi se reklo, kraj rešoa sa cigaretom među prstima i nogom preko noge, sedela je i druga službenica, ali ona beše tu za slučaj da prvoj pozli, i kada ova pođe malo do čaršije. Tada kao prva rezerva, uskače u službenički tim hladnokrvnih igrača, i istim naglašeno natenane tempom, odrađuje zadati joj posao.
Što je zanimljivo, oni koji se slikaju, odnekud imaju prednost (takvih je, u talasima, svaki čas po nekoliko, a pritok se nikako ne može predvideti) jer će se „samo slikati“, kao da je to prosta operacija. A nije. Prvo, u improvizovanoj kabinici nema ni jednog čiviluka, sami goli zidovi od iverice, pa novopridošli padobranac mora svoju zimsku jaknu sa visokim okovratnikom da skine i da je drži, gde bi drugde, u krilu, pritom pazeći da se koji od rukava ne vidi na monitoru IBM kompjutera prve generacije, model osamdeset i osma, koji svaki čas službenici hladne krvi, priređuje neprijatna iznenađenja, i ne radi prema njenim očekivanjima.
Zatim kada privilegovani izađe iz kabine, sledeći korak jeste da stavi kažiprst (ima i oni koji ne znaju koji je to zapravo prst, pa stavljaju srednjak koji sa susedna dva savijena, izaziva čudnu grimasu na licu službenice) ,dakle, na elektronski uređaj kako bi ostao otisak za večnost. Rečena operacija za većinu beskrajno je komplikovana, pa tako uspeva tek, u proseku, svaki treći pokušaj.
Onaj ko je izgubio ličnu kartu –a takvih je pretežno- piše na licu mesta obimniju izjavu, i to radi naglas, kako bi službenica iza staklenog paravana tj. šaltera, razgovetno čula i intervenisala ukoliko pripovest nije ubedljiva, ili je pak stilski nekorektna (pleonazam je dopušten), što je u celoj stvari ipak manje važno. Bitno je da u detalje opiše kada, gde i kako je ličnu kartu izgubio. To su intimne priče za prisutnu, pomalo smrknutu, publiku na priliku kao u kakvom rijaliti šou programu, i moraju da deluju ubedljivo kao svaka literatura, a ako to nisu službenica tonom stručnjaka literanog, kaže: „To ništa ne valja!“ i ispod debelog stakla gura novi obrazac za popunjavanje. Tada kompletna, i autentična procedura kreće od nule, uključujući i novo upisivanje generalija iz brojnih rubrika, što može da potraje, no vreme ovde nije od značaja jer ga službenici imaju na pretek, a i sutra se radi.
Čekači (tako li se kaže?) u trojnom redu, jer red ne može da se otegne iz objektivnih razloga,, uglavnom su čudno i neprirodno strpljivi. Tek poneki sa prefinjenijim živcima, poput dolepotpisanog, progunđa nešto sebi u bradu, što do službenice unikatno debele kože i ne stigne. Ona rutinski provodi svoju svetu misiju i radi tri-četiri radnje istovremeno. Razgovara, ili na nekom od brojnih, što fiksnih što mobilnih telefona, ili sa koleginicom iz bekstejdža komentariše sinoćni tv program, strepeći pritom za dalju sudbinu junaka serije „Jesenje suze.“
Svako malo naiđe po neki prijatelj ili prijateljica, i izdaleka oslovljava službenicu po imenu iz krštenice (valjda da ne ispadne familijarno) tražeći dodatne informacije u objektivno složenoj i autentičnoj proceduri, kako bi postojeći problem sa dokumentom rešili u što kraćem roku. Ova radi simultano poput šahovskog velemajstora i objašnjava novopridošlom, koji se (ne budi lenj) već progurao jer će „samo nešto da pita“, ali ispostavi se da doturi već pripremljene papire. Takvi papiri povremeno stižu i iz bekstejdža, jer je to uigran, proveren i, svakako najbrži put da se do važnog dokumenta dođe.
Čekao sam, prilično uredno bez dovikivanja, što po ovdašnjem običaju i nije neka vrlina. Dapače.Verujte, biti strpljiv u ovakvoj jednoj situaciji nije ni malo jednostavna rabota, i radije bih, da sam mogao, okrunio tonu kukuruza u zamenu za navedeno čekanje „ništa ne radeći“… Čekajući tako odnekud kroz glavu prolazile su mi misli na Gogolja i Kafku, sve dok nisam stigao do zamka, pardon, šaltera, željenog cilja od kojeg sam na početku avanture bio udaljen svega metar i po. Imao sam mnogo vremena za razmišljanje, pa mi je svašta padalo na pamet. Pomislih i to kako je birokratija večna i neuništiva kao plastična flaša, i kako joj nikakvi izumi i nove tehnologije ne mogu nauditi. Apsolutna otpornost! Kakav kompjuter, kakav internet! Kakvi bakrači! Sve je to mačiji kašalj spram ove, za sva vremena, tvorevine.
Za ovu operaciju beše mi potrebno okruglo dva sata! Tu, na cilju, dobih nekih pet brojeva žiro računa, isto toliko poziva na broj, svrha uplate i korisnika računa, koje moram da upišem na uplatnicama (za svaku uplatnicu plaća se posebna, presoljena, poštarina) i uplatim caru-carevo. U pošti red se otegao do ulaznih vrata, iako su u funkciji tri šaltera, no stvarno radi samo jedan, dok preostala dva, koji nam se pričinjavaju, rade povremeno kada službenici nisu u čaršiji ili ne piju novu turu kafe. I što je dodatna nevolja, oni srećnici koji izdrže do šaltera, ponekad ne znaju tačno šta hoće, pa nastaje dugotrajno i groteskno objašnjavanje sa „mrtvo-ladnom“ službenicom koja utrenirano sluša nesuvislu priču, zdrmanog „klijenta“.
Tu, na nogama provedoh gotovo puni sat vremena. Vratih se nazad, ne naročito raspoložen, u mini predsoblje MUP-a. A tamo „nova“ službenica, a gužva stara, iako je već prošlo podne. Znam, ne gine mi još dva sata, i sijaset dogodovština.
Stariji čovek u ćošku trojnog reda, tik je do šaltera, no ne i u vidokrugu endemične službenice. A tu se najviše čeka, i ne treba lakomisleno verovati da kada ste ispred šaltera da ste uspeli. To nije realno. Tek vas tu sačekuju prava iskušenja i ispit izdržljivosti…Čovek, očito bolestan, izgleda veoma slabo i nekako otsutno. Slabo čuje, loše vidi i jedva govori, a ruke mu se vidljivo tresu. I kada konačno stiže na cilj, ili vrh, kako za koga, olovku za brojne potpise, ne može da drži među prstima. Potpis tako izgleda kao u kakvog biznismena, nečitak hijeroglif. Preti mu realna opasnost da se sruši od iscrpljenosti, no to nikoga ne tangira. Posle nekih pola sata provedenih na samom šalteru, nesrećni čovek završava posao. Hepiend.
Da skratim priču, i tom prilikom, na nogama provedoh nova dva i po sata. Suma sumarum, više od pet sati čekanja, što i nije neki rekord kažu upućeni, no meni, pravo govoreći, i ovo beše puna kapa.
I tako prođe još jedan božiji dan. Dan za pamćenje.