Pravilno kombinovanje hrane

Možemo se hraniti i unositi u organizam najkvalitetnije prirodne (žive) namirnice organski proizvedene na najkvalitetnijem planinskom zemljištu, ali ako ih ne kombinujemo na ispravan način, malo ćemo koristi od njih imati! Čak štaviše, možemo i pogoršati naše zdravlje!
Vitalne materije iz namirnica (ovde se, pre svega, misli na biljke) činiće dobro našim ćelijama, organima i našoj krvi samo ako se u organizmu pravilno razgrade i asimilišu! U suprotnom trovaće našu krv i naše organe, slično kao i hrana životinjskog porekla.
Pravila prirodne higijene nalažu da naš krvotok, i samim tim sve unutrašnje organe svakodnevno „peremo“ isto kao što radimo sa npr. pranjem ruku ili zuba. Svejedno što se taj naš trud i napor „ne vidi“ on se MORA, neizostavno, svakodnevno obavljati, jer u suprotnom OTROVI koje svakodnevno unosimo će se taložiti, trovati krvotok, začepljivati naše arterije i razarati naše unutrašnje organe. Polako, ali sigurno, taj proces se razvija i ako ništa ne preduzmemo oboljenje pojedinih organa naprosto je neminovnost. TOKSEMIJA (TOKSIKACIJA) jedna je od najvećih zdravstvenih nevolja današnjice!
Kako čistiti unutrašnjost tela?
Provereno najbolji način čišćenja krvotoka i unutrašnjih organa jeste svakodnevni unos sirovog, neprerađenog VOĆA, najbolje organski proizvedenog! Pravilo kojeg se treba držati kao slova Jevanđelja jeste: ujutru treba jesti samo voće sve do podneva! Svejedno da li ćemo popodne nastaviti sa biljnom hranom u sirovom ili termički obrađenom obliku, ili pak unositi gurmansku, životinjskog porekla! Voće će savršeno odraditi svoj posao i organizam će imati korist od njega, manju ili veću u zavisnosti od toga šta ćemo uneti u narednim obrocima tokom dana.
Ali i kod unosa voća postoje pravila koja se moraju strogo poštovati. Tako, potrebno je (i najkorisnije je) unositi SAMO JEDNU VRSTU VOĆA ODJEDNOM (npr.banane, slatke jabuke, grožđe, trešnje, lubenice itd.) i to u MANJOJ KOLIČINI. Treba praviti razmak od, otprilike pola sata od jednog do drugog unosa, kako bi organizam pravilno asimilovao unešeno voće. Voće ne zahteva neko duže varenje i veoma se brzo asimiluje prelazeći u krvotok i unoseći GLUKOZU koja trenutno postaje energija, a vitalni elementi (enzimi, minerali i vitamini) eliminišu negativno dejstvo SLOBODNIH RADIKALA koje svakodnevno unosimo u organizam, a da toga nismo ni svesni. Bitno je ovde naglasiti da voće mora biti sasvim dozrelo, jer samo tako vredi!
Šta ne treba raditi?
Nipošto ne treba pojesti npr. dva kilograma grožđa odjednom. Od toga više štete nego koristi jer tako nepravilno unešeno fermentira, i prosto pokvari se u želucu (ovo je naročito izraženo kod grožđa zbog opne zrna, ali i kod sveg drugog voća) i tada inače savršena hrana postaje otrov! Čak i sam sok od sveže ceđenog voća u većoj količini unešen odjednom, ne može da se iskoristi, i fermentira u želucu.
Pravilnim unosom voća u jutarnjim satima organizam eliminiše nataložene otrove pethodnog dana unešene na razne načine, preko hrane, vode, pa i vazduha, i tako omogućava organizmu da na ispravan način funkcioniše, bez smetnji i bolova. Na taj način postajemo produktivni i možemo, bez problema obavljati svakodnevne poslove (kreativne ili nekreativne) i sebi i voljenim osobama omogućiti egzistenciju i srećan život.
Dakle, jutarnji unos voća u organizam, glavna je stvar u ishrani, a popodne možemo nastaviti sa unosom biljne prirodne hrane u neprerađenom obliku, a oni kojima je to problem mogu koristiti svoju uobičajenu hranu.
Kod biljne hrane (ali i kod svake druge) bitno je ne mešati više namirnica u jednom obroku. Salata može biti od više sastojaka ( kao: paradajz, paprika, luk, krastavac, kupus itd.) i onda je to GLAVNO JELO, a i jedino u tom delu dana.
Potreba za MASTIMA rešava se unosom orašastih (koštunjavih) plodova (orah, lešnik, badem) i semenki uljarica (suncokret, bundeva). Ovde je naročito bitno da se npr. orah unosi kao samostalan obrok, dakle, nemešano ni sa čim drugim, a to iz razloga što se dugo zadržava u probavnim organima (i preko šest sati) pa je zato preporuka da se uzima u kasno popodne ili u rano veče kao zadnji obrok dana, kako bi se do jutra sasvim preradio i asimilovao. Isto važi i za semenje uljarica.
Posebno je važno da se orašasti plodovi i semenje uljarica unose u MALIM i prikladnim količinama jer su, u stvari koncentrovana hrana, i kao takvi teško svarljivi. A teba znati i to, da ima osoba alergičnih na ove namirnice koje mogu imati manje ili veće, pa i veoma velike zdravstvene probleme. Zato treba posebno voditi računa na količinu unešenu u jednom obroku, a ta je otprilike max. jedna šaka oraha ili semenja suncokreta ili bundeve.
Šta je sa proteinima?
Mit o proteinima životinjskog porekla je ,konačno, srušen ubedljivim naučnim istraživanjima i tu se nema šta dodati. Hrana biljnog porekla sadrži sve ljudskom organizmu potrebne belančevine, a u većim količinama orašasti plodovi i semenje uljarica. Tu su savršeni proteini namenjeni ljudskoj vrsti i ne treba ih „dopunjavati“ onim životinjskog porekla. Za tim nema potrebe. Uostalom, čovek sa hranom ne unosi proteine već AMINOKISELINE koji se u organizmu pretvaraju u proteine, kojih, usput rečeno, ljudski organizam potrebuje u MALIM količinama.
Valja naglasiti da oni koji posle prepodnevnog unosa voća, popodne konzumiraju svoju omiljenu hranu životinjskog porekla pripremljenu na gurmanski način, moraju da vode računa o tome da u jednom obroku ne koriste SKROB i PROTEINE. Time će imati veće koristi od takve vrste hrane, ili barem manje štete.
Proces ASIMILACIJE hrane i uopšte pitanje METABOLIZMA jedno je od najsloženijih poglavlja u ishrani prirodnom (i svakom drugom) hranom, o čemu sledi poseban članak.

Šta je ostalo od učenja Ernsta Gintera?

 

Prirodna nauka o ishrani i zdravlju (prirodna higijena), poslednjih nekoliko decenija postigla je izuzetno veliki napredak i došla do značajnih otkrića.

Osamdestih godina, jedna od najznačajnijih knjiga iz ove oblasti bila je „Živeti bez bolesti“ („Lebendige Nahrung“) Ernsta Gintera. Pobudila je veliko interesovanje u celoj Evropi, pa i kod nas u tadašnjoj Jugoslaviji, i izvršila veliki uticaj na mnoge koji se bave ovom temom.

Moram priznati da sam i sam bio pod znatnim uticajem te knjige, i uz „Fit for life“ Harvi i Merilin Dajmond, beše štivo, iz ove oblasti, kojem sam često vraćao.

Osnovna poruka bila je: hranu ne treba, nipošto, termički obrađivati jer onda ona i nije više hrana u pravom smislu reči. Namirnice koje nisu jestive i koje treba rezolutno odbaciti jesu: beli šećer, belo brašno, rafinisano ulje (zejtin) i kuhinjska so.Ova otkrića ostala su do danas važeća, i svi koji se bave ovom temom slažu se sa tim

Ono što nije izdržalo probu vremena jeste autorova tvrdnja da su i neke namirnice životinjskog porekla, konkretno presno mleko (mlečni proizvodi) i sirova jaja, korisne po zdravlje čoveka i sadrže korisne materije koje unapređuju čovekovo zdravlje.

Nova istraživanja od kojih je najpouzdanije, već legendarno, „kinesko istraživanje“ („Kineska studija“) do sada najsveobuhvatnije na polju ljudske ishrane, pod vođstvom dr Kolina Kembela, dokazalo je nesumnjivo,  da se ipak ni presno mleko a ni presna jaja ne mogu smatrati zdravim namirnicama, čak štaviše, da su štetne po zdravlje, mleko naročito.živeti bez bolesti limundo

Rečeno istraživanje dokazalo je da su PROTEINI posebno, ali i masti, iz životinjskih namirnica uzročnici teških bolesti današnjice, „bolesti obilja“ i da ih odlučno treba izbaciti iz ishrane. Takođe i KALCIJUM iz mleka životinja, štetan je po ljudski organizam pošto deluje kao i sve anorganske materije (posebno štetan za prostatu) za razliku od istog iz biljaka koji je veoma koristan po ljudski organizam.

Ovo su, slobodno se može reći, revolucionarna otkrića u oblasti ljudske ishrane. Danas  niko od ozbiljnijih autora ova saznanja ne dovodi u pitanje i ona su temelj poslednjih spoznaja, koje su koliko velike, isto toliko i radikalne pa i šokantne.

 Šta je ono što je u poslednje dve i po decenije otkriveno, važno i nezaobilazno u ljudskoj ishrani? Pored navedenog iz „kineskog istraživanja“, mnogi danas značajni autori tvrde da ni ŽITARICE ne treba koristiti u ishrani, ma kakve bile, sirove ili termički obrađene!

Moram priznati da sam i sam teško prihvatio ovu tvrdnju tim više jer se moja presna ishrana godinama bazirala, ne samo na voću i povrću, već i na žitaricama, i mahunarkama, a takođe i na sirovom mleku i jajima.

Osnovni problem sa žitaricama (pšenicom pre svega) jeste GLUTEN, ali i oštra vlakna koja nepovoljno deluju na creva u čovečijem stomaku. Osim toga, žitarice, (a takođe i mahunarke), kao i (ranije otkriveno meso i mleko), imaju previše proteina koje ljudski organizam ne može da podnese bez loših posledica…Gluten (proteinsaka komponenta) je zapravo lepak kojeg većina ljudi teško podnosi, a posebno su oboleli od celijakije izrazito intolerantni na njega.

Neki današnji autoriteti ishrane biljnom sirovom, hranom tvrde da žitarice nekim svojim sastojcima deluju kao stimulansi, a nikakav stimulans nije prihvatljiv za ljudski organizam, jer remeti pravilan rad organizma i stvara zavisnost, a zavisnost vremenom samo raste i ne nestaje, i organizam neminovno propada.

 Dalje, poprilično čudno deluje tvrdnja  da su i hladno ceđena ulja, pa i maslinovo, takođe neprihvatljiva a umesto njih se isključivo koriste, i preporučuju orašasti plodovi i semenje uljarica, i to u sasvim malim količinama, strogo dozirano, ne preko 30 grama dnevno, jer masnoća je masnoća, i biljne kao i životinjske deluju krajnje nepovoljno na krvne sudove i zakrečuju ih. ..Takođe se navodi da veći unos ovih biljaka može biti doslovno fatalan kod osoba alergičnih na njih!

 Pa šta onda jesti?

 Stvarno, malo toga preostaje, ali je i to sasvim dovoljno, tvrde, a to je pod broj jedan: VOĆE. Zrelo voće i zeleno povrće, mlado i sveže! I to je, uz gore navedeno, sve što je potrebno!

Voće je ono glavno bez čega ljudski organizam ne može funkcionisati na zdrav način. Tako, udeo voća u ishrani ide na minimum 80%, a ostalo otpada na zeleno povrće, orašaste plodove i semenje uljarica, koji podmiruju potrebe za mastima, i delom proteinima, pošto ovih ima i u voću.

Čovek najbolje funkcioniše na zrelom voću jer su u njemu supstance (prosti šećeri) koje su optimalno i savršeno gorivo, za pravilan rad složene „mašine“ zvane čovečiji organizam. Čovek je, tako „dizajniran“ od Boga i Prirode. I to se ne sme narušavati i samovoljno „prekrajati“, jer su posledice teške.

Moram priznati da ima logike u ovome, i da se ova otkrića ne smeju ignorisati, već dobro razmisliti o njima, i prihvatiti ih vremenom, makar i velikim naporom volje.

Lično, oduvek, od deteta, voće mi beše najomiljenija hrana, a to je ostalo i do danas, mada sam dugo koristio i gurmansku, kuvanu hranu pa i onu životinjskog porekla, i uživao u njoj, uostalom kao i svi drugi u mom bližem i daljem okruženju.

A i samo voće, bogomdana hrana mora se unositi po tačno propisanim pravilima, o čemu sledi poseban članak.

 

Zašto smo bolesni?

goveđi gulaš freeKako onaj koji ne zna ništa o hrani može da razume bolesti čoveka?“  Hipokrat

Medicina napreduje, a čovečanstvo je sve bolesnije. Kako objasniti ovaj neverovatan paradoks?

Činjenica je da su „bolesti obilja“ sve prisutnije u svetu, a snaga oficijelne medicine u lečenju tih bolesti zaista je mala i ni izbliza dovoljna.

Glavni aduti zvanične (državne) medicine danas su HEMIJA i SKALPEL.

meso na viljuški free

Šta mogu hemijski lekovi učiniti protiv kancera, bolesti srca i dijabeta, vodećih „bolesti obilja“ koje dobijaju razmere pandemije? Po svojoj suštini, hemijski lekovi deluju ublažavajući simptome na principu narkotizovanja, što je trenutna „pomoć“, ali bolest napreduje i zahteva sve veće količine medikamenata. To je začarani krug od koga korist imaju samo farmaceutska industrija i njeni promoteri, medicinari. „Pacijent“ je sve očajniji i sve bolesniji, ne vidi izlaza, i negde u podsvesti zna da mu to nije najbolji put i da hemijski lekovi još nikoga nisu izlečili.

hlebovi dugački free

Drugo „rešenje“ jeste odstraniti bolesni deo hirurškim putem. HIirurgija je danas sve prisutnija u „lečenju“ i čini ce da preuzima primat nad hemijskim lekovima, već pomalo zastarelom  religijom, i postaje nova. A stvar je prosta da prostija ne može da bude: odrežeš deo koji ti pravi probleme i gotov posao. Ideš u novi život.

Da li je hirurgija, stvarno, spas i rešenje čovekovih zdravstvenih problema? Naravno da nije, niti će ikada biti. Ono što je zaista čudno, čovek po liniji manjeg otpora, pristaće da živi sa jednim bubregom, pa i sa rezbarijama na sopstvenom srcu, samo da ne promeni svoj način života koji ga je dotle doveo!   meso tanjir lepo free

A svaki „rad“ nožem na čovekov organizam jeste opasnost po sam život. I najbanalnija, kako se smatra, operacija slepog creva, ponekad čoveku oduzme život! A operisati npr. neku od žlezda, kako se to radi, graniči sa neuračunljivim postupkom.

Šta se dobija hirurškim zahvatom? Ako se malo bolje pogleda, problem ni izbliza nije rešen. Bolesni procesi nastavaljaju svoj rad i neće proći dugo vremena (ukoliko se ne preduzmu radikalne mere, promena načina života i filozofije ishrane) a biće potreban novi hirurški zahvat.  karijerista crtež free

I opet začarani krug od kojeg koristi ima samo medicina kao sveta i neprikosnovena nauka. Ovo „nauka“ bez preterivananja može se staviti pod navodnike, jer se radi o kvazinauci, iako opšteusvojenoj!…Slepa vera u status kvo, sprečava ljude da vide stvari onakvim kakve jesu. Lakše je ne sumnjati i prihvatiti opšteusvojeno.

Agresivna, duga i istrajna propaganda rezultira populacijom ispranih mozgova koja je daleko od svakog samostalnog mišljenja i stava. A i lakše je biti zatvorenog uma nego otvorenog, jer ovo drugo zahteva mentalni napor, a čovek spontano beži od svakog napora, bilo fizičkog ili umnog, duševnog. kafa sa šećerom free

Gde je izlaz iz evidentnog ćorsokaka? Šta je alternativa, i ima li je uopšte?

Rešenje postoji i, ma kako čudno izgledalo, sasvim je jednostavno! ŽIVETI PRIRODNO I HRANITI SE PRIRODNOM HRANOM! Ništa jednostavnije, i ništa teže izvodljivo za najveći procenat ljudi!

Lakše je „skoknuti“ do obližnjeg supermarketa nego okopavati i pleviti organsku bašticu, koja može biti i na balkonu osmog sprata.Lakše je nositi najlonsku kesu iz marketa, nego nositi korpu vrganja ili šumskog voća sa planine…Današnji čovek je zaboravio da hoda jer povazdan sedi, što za kancelarijskim stolom, što za volanom automobila, što u fotelji ispred televizora ili kompjutera. http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Da li je preterana tvrdnja da ishrana (organskom) biljnom hranom rešava sve zdravstvene probleme, (kojih je nemalo) današnjem čoveku? Odgovor je: ne! To su dokazala krajnje ozbiljna i dugotrajna istraživanja suštine teških bolesti od kojih je najsveobuhvatnije i najtemeljnije tzv. KINESKO ISTRAŽIVANJE, („Kineska studija“) koje je pokazalo i dokazalo da upotreba  isključivo biljne hrane u neprerađenom stanju, rezultira savršenim funkcionisanjem ljudskog organizma! Sve bolesti organizma dolaze od upotrebe hrane životinjskog porekla, koja je sasvim neprimerena čovečijem organizmu, tačnije, strano telo u organizmu! A ono što je, možda još važnije, već oboleli organi doslednom upotrebom žive biljne hrane, relativno brzo se regenerišu i ozdravljuju!  gril na tanjiru free

video o proizvodnji hrane: https://www.youtube.com/watch?v=wW1HYkrPRWg

 

Zdravi gurmanluk (fifti-fifti način ishrane)

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Jesti do sita, sve vrste hrane (uključujući i onu termički obrađenu) a ne debljati se, san je najvećeg broja ljudi. A san kao svaki san, teško je ostvarljiv. Nemoguća misija. Ipak, ponekad i nemoguće postaje moguće. Ovo je dokazao jedan od najboljih poznavalaca blagodeti presne ishrane. Reč je o Harvi Dajmondu (Harvey Diamond) koji je u seriji knjiga pod osnovnim naslovom Fit for life izneo šokantne činjenice vezane za ishranu živom, prirodnom hranom. Prvi tom ove jedinstvene serije (koautor je bila njegova eks supruga Merilin) izašao je još davne 1985. (kod nas par godina kasnije pod maštovitim naslovom Zdravi i vitki). Tu sam knjigu , sa velikim zanimanjem citao jos krajem osamdesetih, i tada sasvim pri zdravlju, neko vreme pridržavao se (prilicno nedisciplinovano, moram priznati) novootkrivenog režima ishrane. Glavno beše: JESTI DO PODNEVA SAMO VOĆE! Kako sam oduvek, po svojoj prirodi, maltene fruktojed, to mi nije teško padalo. Ipak, povremeno dolazilo je do odstupanja od ovog zlatnog pravila, ni sam ne znam zašto, verovatno iz razloga dobrog zdravlja i navike da konzumiram gurmansku, kuvanu hranu, ali i slabosti volje.
Doručak, dakle, relativno kasno, ne pre dvanaest. A tada možete jesti sto vas je volja, ne brojeci kalorije i ne vagajući namirnice. Bitno je samo PRAVILNO IH KOMBINOVATI (nikako skrob i belančevine istovremeno u jednom obroku) da ne bi došlo do loših posledica u organima za varenje (o ovome uskoro poseban post). Naravno, ne prežderavati se jer to ne samo da je suprotno zdravlju, već je opasno i po sam život. Bitno je unositi minimum 50% žive hrane. To je suština. Treba napomenuti da ovaj režim ishrane važi samo za zdrave osobe, bez oboljenja, naročito bez hroničnih bolesti.
Ovih dana, slučajno, na uličnom štandu ugledao sam jednu od knjiga iz serije rečenog autora prodate u svetu, doslovno, u milionima primerka (prvi tom u 12 miliona!) Naslov beše: Zauvek zdravi i vitki (Fit for life not fat for life). Knjiga je izašla u Americi 2003. Uzeh knjigu i pogledah impresum, dok me je prodavačica iz sve snage ubeđivala da je to prava knjiga i da ne valja jesti meso. U impresumu pisalo je da je štampana 2004. u biblioteci Bestseler u tiražu od 1000 primeraka ( i slovima: hiljadu!) Kupih knjigu bez razmišljanja. Znao sam da to ne može biti obična i prosečna knjiga, kakvih je iz ove oblasti na hiljade. Sutradan čitajući moje oduševljenje, pre svega stilom, (ne beše ni jednog recepta) strašću i posvećenosti temi, beše isto, ako ne i veće nego kada sam davno čitao prvi tom. Verovao sam da gotovo i ne postoje krupnije činjenice iz ove oblasti, koje mi nisu poznate. Međutim, otkrio sam nekoliko koje su mi bile sasvim nepoznate.

Prvo, nigde nisam naišao na sasvim precizno (i uz to logično) kombinovanje namirnica, iznešeno ovde gotovo kao matematička formula. Držati se toga, dobar rezultat u ishrani živom hranom ne može izostati. A čitav postupak prilično je jednostavan (kao i sve velike stvari) i lako u praksi izvodljiv. Treba samo nešto volje i odlučnosti.
Drugo što sam otkrio, meni nepoznato, beše tvrdnja autora da je abnormalna agresivnost u uskoj vezi sa unosom isključivo mrtve hrane u dužem periodu. Setih se Eriha Froma i Anatomije ljudske destruktivnosti u kojoj autor eksplicitno tvrdi da hrana i tzv. maligna agresivnost nisu ni u kakvoj vezi. Ipak, logična je tvrdnja da mrtva hrana ima nekrofilna dejstva na čoveka, a samim tim i ekstremno destruktivna, jer takva osoba nema u sebi svest o vrednosti života. Priznajem da mi je ova tvrdnja bliža.
Treće po redu veliko otkriće u knjizi beše informacija da je savremena tehnologija uspela nemoguće: da proizvede žive biljne enzime. To se dogodilo još 1995! Mnogi svetski priznati nutricionisti verovali su da se enzimi nikada ne mogu proizvesti i da se do ovih dragocenih i životno važnih supstanci može doći samo korišćenjem živog voća i povrća, odnosno živih biljaka. Ako je ova informacija tačna, a nema razloga za sumnju, onda je to jedno od najvećih otkrića 20. stoleća!
Danas možete kupiti žive biljne enzime, uzeti kapsulu pre unošenja kuvane hrane u organizam i uživati u njoj bez loših posledica po zdravlje! Zvuči neverovatno, zar ne? Nažalost ovo dostignuće mogu koristiti samo zdrave osobe, dok oni sa hroničnim bolestima, ako žele izlečenje, neophodno je potrebno držati se stoprocentno žive hrane i strogo paziti na pravilno kombinovanje. Samo tako može se doći do izlečenja (ne zalečenja hemijskim lekovima sto je najviše što zvanična, državna medicina može postići). Proces je dug i naporan, ali se svakako isplati, jer je to, praktično, jedino pravo rešenje.
Lično, ne znam da li bih koristio enzime u kapsulama. Ipak više verujem biljkama, iako se i dan –danas dogodi (doduše retko) da uzmem ponešto i od gurmanske, termički obrađene hrane.
Kako sam odmicao kraju knjige (320 stranica) čekala su me sve veća iznenađenja, tako da sam sve vreme čitanja držao usta otvorena od iznenađenja.Kraj knjige je pravi horor za normalnog i zdravog čoveka, a reč je o načinu proizvodnje hrane danas u Sjedinjenim Državama, a samim tim i širom sveta. O ovome sledi poseban članak…
Dakle, osnovna, i može se reći, revolucionarna ideja ove knjige jeste temeljito i svakodnevno čišćenje otpadnih materija, izumrlih čelija i unesenih otrova u organizam, voćem. Tada se može uživati i u šniclama i kotletima, jer će sutradan štetne posledice i otrove voće efikasno izbaciti iz organizma. Ovde se ne radi ni o kakvoj dijeti, već o načinu života i racionalnog i promišljenog unosa namirnica koje će, pravilnim kombinovanjem, omogućiti da sasvim ispravno funkcioniše, i da se nivo zdravlja poboljšava a ne pogoršava. To je, svakako, krupna stvar i veliko otkriće koje je veoma sugestivno prezentovano. Autor priznaje da je ljubitelj gurmanske, kuvane hrane, ali je toliko posvećen zdravlju da je svojim velikim darom, pronicljivošću i upornošću uspeo da otkrije formulu, kako jesti bez ograničenja, uživati u jelu, a opet ostati zdrav i bez suvišnih kilograma.
Može izgledati kao vešta obmana, ali svi oni koji su upućeni u materiju, videće odmah da se radi o dubokom poznavanju cinjenica o ishrani, kao i poznavanja fiziologije i načina na koji funkcioniše ljudski organizam. Autor je i sam imao velikih problema sa zdravljem, prvo sa želucem, a zatim kao učesnik vijetnamskog rata bio je otrovan jednim od najrazornijh otrova imenom dioksin koji je korišćen u tom ratu.
Bez dosledne upotrebe žive hrane, izvesno je da, kao i svi njegovi ratni drugovi danas već u relativno poznim godinama, ne bi ni bio medju živima. A ne samo da je živ već je i zdrav. Volja i upornost čine čuda i pomeraju brda, davno je rečeno.
Svakako, nema knjige bez ijedne zablude ili fiks-ideje, pa je tako i sa ovom. Ono što sam primetio kao netačno, kako izgleda, jeste autorova tvrdnja da je svo voće alkalno, čak i ono, evidentno kiselo, poput grejprfuta i limuna npr. I da se i takvo u organizmu pretvara u alkalno i ne šteti organizmu. Znam pouzdano, da neki svetski priznati nutricionisti tvrde da svo voće nije bazno, odnosno alkalno, već je samo to slučaj sa slatkim. O ovome treba voditi računa prilikom upotrebe voća.
Sve drugo sto sam pročitao u ovoj jedinstvenoj knjizi, nadmašilo je moja očekivanja i snažno potvrdilo neka saznanja u koja sam godinama verovao. Ono što je posebno fascinantno jeste bezkompromisnost autora i težnja da se otkrije sve sto se tiče pravilnog funkcionisanja organizma i ishrane koja je od presudnog značaja po zdravlje. Iako nije lekar po zanimanju njegovo poznavanje fiziologije i anatomije, jeste na veoma visokom nivou, daleko od bilo kakve prosečnosti. A glavni kvalitet, čini se, je njegovo poštenje istraživača bez i najmanje težnje za profitom kao nekim prioritetom (iako je, nesumnjivo, dobro zaradio od svojih knjiga, osam do danas ako se ne varam). Iskren i pošten odnos prema zanimanju istraživača, jeste najveća vrlina danas u vremenu sveopšte korumpiranosti i erozije morala On je jedan od onih retkih koji je posvećen zdravlju za dobrobit čovečanstva. Nema sumnje u to. Uz to je i hrabar i bezkompromisan, i ne ustručava se da dirne u roj stršljenova, iznoseći sve detalje o tome kako funkcioniše danas proizvodnja hrane u Sjedinjenim Državama, i o tome da moćne korporacije svesno rade na uništavanju covecanstva samo iz niskih pobuda uvećanja profita. O ovome će biti detaljno više reči u nekom od narednih članaka.

Godina voća

voće freeWaterMelon-Slices_92672-150x150 lubenica free

U tzv. razvijenom svetu proizvodnja voća, uglavnom, više nije u zavisnosti od hidrometereoloških prilika.Nema suša, nema stete od gradonosnih oblaka. Zasađene biljke zaštićene su veštaškim „kišama“, tj. polivanjem, navodnjavanjem. Takođe, zaštićene su protivgradnim mrežama koje efikasno sprečavaju štete od gradonosnih oblaka, pa i snažnih kiša.
To je tzv. intenzivna proizvodnja biljaka za ljudsku ishranu, kojoj je glavna motivacija proizvesti što više, i što krupnijih plodova koji ce fascinirati tzv. potrošača-na šta je tzv. običan čovek redukovan- i na taj način ostvariti golem profit, glavni i jedini razlog proizvodnje.
Istina, postoji i ona vrsta proizvodnje u kojoj se ne koriste stimulativna (čitaj: otrovna) sredstva za đubrenje i zaštitu od insekata i korova, a to je organska proizvodnja, koja je čak i u tim razvijenim zemljama, gotovo na početku puta, i radi se o malom procentu od ukupnih zasada.
U manje razvijenim i nerazvijenim zemljama (što u biljnoj proizvodnji i ne mora biti hendikep) biljke rastu na prirodan način pod „vedrim nebom“. Proizvodnja zavisi od nebeskih prilika i od raspoloženja bogova, što ograničava prinose, kojih nekada bude više, nekada manje, a nekada nimalo, ako bude ekstremne suše, ili ako naiđu gradonosni oblaci, a država nema (ili ne želi da ima) novca za protivgradne rakete.
Kada su bogovi raspoloženi, tj. atmosferske prilike povoljne, voćke koje su na otvorenom, ponesu u proleće obilje raznobojnih cvetova koji kasnije postaju obilje plodova. Ako u daljem razvoju tokom godine bogovi zadrže svoje dobro raspoloženje (tj. ne puste velike kiše, sušu i ne sruče iz oblaka led na zemlju), obilje plodova lepo sazri i tada je godina rodna, a seljaci zadovoljno trljaju ruke. To se retko dešava, i zaista rodne godine dogode se jednom u deceniji, deceniji i po, ili čak, u dve.. Takva je (u Srbiji) bila ova 2013., kakve, po nekima, nije bilo četvrt veka!
Rodi voće (što zasađeno, što samoniklo, planinsko) grane otežaše a zatim razvojem plodova, saviše se do zelene trave i do crne zemlje. Rodiše sve, brojne vrste i sve sorte voća. Nijedna vrsta ne „omanu“. Pravo je zadovoljstvo biti na selu ove (2013.)godine! Kud god da krenete naiđete na voćke prepune plodova, sa granama otežalim, pa i polomljenim od silnoga roda.
Kako je kod nas primena tzv. agrotehničkih mera (lepo ime, izum hemijske industrije, za plasman svojih merkantilnih, otrovnih proizvoda) još u malom i sirotinjskom obimu, to većina voća (na selu bar, onog koje nije za prodaju) jeste solidnoog kvaliteta. Jedino kod velikih poljofirmi „agrotehnika“ se primenjuje u punom obimu, a takvih je, relativno malo. Isto je i kod seljaka koji proizvode voće za pijacu.
Na selu, što je neverovatno, veći deo roda jednostavno propadne, jer seljak u svom sistemu vrednosti, ne stigne ( ili ne trudi se da stigne) od silnog rada, pre svega na tzv.“osnovnim žitaricama“ pšenici i kukuruzu (takođe i u stočarstvu), da se još „bakće“ i sa voćem, koje smatra nečim manje vrednim od navedenog, a od voća nema bolje, zdravije i korisnije hrane! Pokupe se ,uglavnom, šljive i strpaju u kace. Od njih se, u najvećem procentu, peče manje-više, dobra rakija. Nevolja je ovde, loš i čudan običaj da se (svo) voće sakuplja u nedozreloj fazi, pa mu se zatim dodaje beli šećer u kaci ili u šerpi sa pekmezom. Ovo je teško razumljivo, ali je tako, i retko ko pusti voćku da do kraja sazri, što iziskuje sukcesivno sakupljanje, a to je, za ovdašnjeg seljaka, nepojmljivo velika obaveza.
Od jednog, malog dela roda šljiva, prave se tradicionalno, razni džemovi i pekmezi. Najmanje se šljiva suši, i zamrzava, što je bolje rešenje od sušenja i  tada je i najkorisnija po organizam, jer džemovi i pekmezi obilno (i preobilno) „obogaćeni“ belim šećerom više su štetni nego korisni po ljudsko zdravlje, a poznavaoci prirodnog načina ishrane presnom hranom, tvrde da takvi proizvodi uopšte nisu za ljudsku upotrebu, i da ih, jednostavnio, treba baciti!
Tradicionalno, kod nas se rakija pravi, gotovo isključivo od šljiva, i nešto malo od isceđenih groždjanih kljuka (komovica).
Prava je tuga gledati koliko je, npr. trešanja propalo (ono što ptice nisu stigle da pozobaju). Zatim krušaka, domaćih (kultivisanih), a sada i „divljih“. Zatim jabuka itd. Radi se o ogromnim količinama od kojih se na tlu ispod stabala ne moze stati nogom. Miris se širi na daljinu, a opalim kruškama i jabukama slade se ose, stršljenovi i svinje (domaće i divlje)
Najvece šteta je što se voće ne konzervira sušenjem , već preradom na visokim temperaturama (džemovi, pekmezi, slatko) sa obiljem, dokazano štetnog belog šećera. Takođe veoma malo plodova se zamrzava u kućnim zamrzivačima, a velike hladnjače koriste se, isključivo za biznis zamrznutim voćem, sumnjivog kvaliteta.
Dobra, a i zdrava varijanta konzerviranja jeste i prerada svežeg voća ceđenjem i zatim zamrzavanjem soka (bez bilo kakvih hemijskih dodataka). Ovo na selu, gotovo niko ne radi.
I tako, dolazimo do zaključka da od ovih, ogromnih i bogomdanih količina voća, jedva da se, po slobodnoj proceni, iskoristi 30-40 procenata. Ostalo propadne.

Lubenice žute boje

Ovo čarobno voce (ili po nekima povrće) idealna je hrana za letnje vreline. Sadrži sve elemente u idealnim razmerama, 80% baza i 20% kiselina.
Lubenice su pune vitalnih materija, antioksidans-a. Ništa bolje ne prija u vrelom avgustovskom danu od, na pravu meru, rashlađene lubenice! Na stranu to što se lubenice smatraju afrodizijakom zbog citrulina u sebi.lubenica crtež free
Nekada je ova hrana za bogove, ova ambrozija bila žute boje. Sećam se lubenica iz svog detinjstva za vršidbe žita. Vršalica sa drvenom oplatom, zelene boje, izgledala mi je kao ogromni konj. Stajala je u mestu poput konja koji na nogama spava, ispred kolibe na majuru moga pradede Miladina. Na „ledjima“ tj. na vrhu vršalice stajao je čovek koji ju je „hranio“snopovima zrelog žita, a na prednjem delu, koji mi je izgledao kao ogromna, otvorena konjska usta, izlazila je mirišljava slama. Na zadnjem delu vršalice, točilo se žito u platnene vreće. Petnaestak metara dalje stajao je traktor (tada potpuna novost u selu) spojen širokim kožnim remenom sa vršalicom, kojoj je davao svoju snagu da bi mogla obavljati posao koji život znači.
U najvrelijem delu dana beše pauza za ručak, za brojne učesnike vršidbe. U debelom hladu starih gorunova, na nisko pokošenoj travi ležala je karirana mušema i na njoj đakonije specijalno pripremljene u čast vršidbe. U ovećem drvenom buretu punom hladne vode bilo je nekoliko lubenica. Posle ručka kriške boje zlata ležale su u tepsijama na mušemi. Jeo sam ih u slast, uostalom kao i svi ostali.
Posle nekoliko godina u selu pojaviše se lubenice crvene boje, i malo po malo, istisnuše one žute koje sam voleo jer su imale sasvim tanku koru i bile, kako mi se činilo, izuzetno slatke.

Prošle su godine i decenije, lubenice žute boje nestaše zauvek. Barem ih ja nisam video nekoliko decenija.
Pre par dana otišao sam kod poznanika u selu sa kojim sam bio u jednom zajedničkom poslu. Poznanik i supruga mu, sedeli su na tremu za drvenim stolom bez stolnjaka, a na stolu ležale su kriške žute lubenice! Izgledale su mi kao priviđenje. Vremenom, počeo sam da verujem da takva vrsta lubenica nikada nije ni postojala, već sam ih ja sanjao. Da je to moj san, a da su lubenice, oduvek bile crvene boje… Poznanik i njegova supruga, opazili su moje iznenađenje i ponudili me ovećom kriškom lubenice. Gledao sam začarano, i probavši parče slasnog, rashladjenog ploda, vratio sam se u svoje detinjstvo. Beše ovo nesvakidašnji doživljaj, jedno od čuda sveta punog čuda.
Zamolio sam poznanika za desetak semenki kako bi ih u proleće zasejao u svojoj bašti. Dao mi je već pripremljenu papirnu kesicu sa osušenim semenkama.
Sad, moguce je da lubenice žute boje postoje u svetu, a i u našoj zemlji, a ne samo kod mog poznanika koji ih jedini u selu uzgaja, no ja ih nisam video od svog detinjstva do danas, a prošlo je već nekoliko decenija.
Pokušaću da sačuvam ovu sortu čarobnog ploda i otrgnem je od zaborava i nestanka. To će mi biti zadatak.

Saharoza (Saccharum officinarum)

Ubedljivo najrasprostranjeniji zaslađivač danas u svetu, svakako je kristal (beli) šecer, dobijen iz šećerne trske ili šećerne repe. Drugo, i ispravnije, ime ovog zaslađivaca, bez kojeg se svakodnevni život teško može i zamisliti, jeste saharoza.

Saharoza nastaje u biljkama kombinacijom hlorofila sa svetlošću i vazduhom, i sastavni je deo, u većoj ili manjoj  meri, svih zelenih biljaka. Najvise je ima sećernoj trsci i repi… Jos pre 8000 godina na pacifickim ostrvima (Nova Gvineja) počeci su korišćenja saharoze u ljudskoj ishrani. U Evropu je stigla, u znatnijim količinama, tek pocetkom 16. veka Nove ere, i bila je tretirana kao začin, i skupocena u toj meri da su je koristile samo kraljevske porodice. Nastankom prostranih američkih plantaća šećerne trske, cene saharozi (šećeru) drasticno su pale, i malo po malo, ovaj zaslađivac postao je dostupan i običnim ljudima.

Saharoza je poznata kao izvanredan izvor energije za čovečiji organizam, ali joj se od davnina pripisuju i brojna lekovita svojstva, i kroz istoriju koristila se za suzbijanje raznih bolesti i zdravstvenih tegoba, no bez naučnih dokaza za njenu posebnu lekovitost, iako sadrži u sebi brojne vitalne materije (enzime, vitamine i minerale).Glavno svojstvo, bilo je i ostalo, svojstvo izvrsnog zaslađivaca raznih jela koja dodatkom saharoze postaju prijatna za unošenje u organizam.

Proces i tehnologija proizvodnje, sveprisutnog belog (kristal) šećera danas su takvi da dobijeni beli šećer osim svog, izrazito slatkog ukusa nema, praktično nikakve korisne materije po ljudski organizam,u sebi! Sasvim prazan proizvod!… Rafinacija se vrši na preterano visokim temperaturama i proces prerade tako dugo (i čini se nepotrebno) traje, da na kraju dobijeni proizvod gotovo da i nije više organske prirode, vec skoro hemijski, bez roka trajanja! Teško je dokučiti zašto se koristi ovakva tehnologija, osim ako glavni razlog nije banalne, merkantilne prirode. Naime, beli šećer neograničenog roka trajanja, idealan je za trgovinu, jer ako se ne proda danas, prodaće se za godinu, dve ili pet. U međuvremenu ostaće u vrećama i neće se nimalo promeneniti. Savršen izum! A u kombinaciji sa belim brašnom i rafinisanim uljem, sličnih svojstava i roka trajanja, konditorska industrija pravi hiljade proizvoda bez vrednosti po organizam, čak štaviše štetnih, koji zahvaljujuci agresivnoj i istrajnoj reklami idu „kao alva“

Štetnost belog šecera po organizam jeste evidentna i dokazana, i u svetu su vec pokrenute akcije koje ce neobaveštenim ljudima pomoći da se oslobode tog, moše se bez preterivanja reći, otrova, jer, naime, on deluje na organizam po principu droge! I neće proći dugo vremena, a kese sa belim šećerom biće obeležene na sličan način kao što je to urađeno sa kutijama cigareta. Takva inicijativa je već pokrenuta.

Kao alternativa ovom, bez sumnje, štetnom proizvodu postoji žuti šećer koji se proizvodi, da tako kažem, na normalniji nacin, odnosno na znatno nižim temperaturama, čime delimično ostaju očuvane neke vitalne materije iz saharoze, odnosno šećerne repe, poput minerala kao što su: gvožđe, cink, natrijum, magnezijum, kalcijum i kalijum. Žuti šecer je, praktično, poluproizvod, i time, u priličnoj meri koristan po organizam, no ne sasvim jer je lišen vitamina, i pogotovu enzima, koji su sagoreli tokom prerade saharoze (repe). Najvidljiviji dokaz da je u priličnoj meri prirodan, vidi se po tome što ima rok trajanja.

Čini se da je daleko najbolji način da se dođe do saharoze, napraviti je u kućnoj radinosti. Kako je saharoza ustvari sok iz šećerne repe (trske) jednostavno je iscediti koren šećerne repe kao svako korenasto povrće, sargarepu ili cveklu, npr. Dobijeni slatki sok moze se koristiti kao zaslađivac, a jedini problem sa njim što u takvom, svežem stanju, bez konzervansa ili pasterizacije, ne moze potrajati. Druga mogucnost, istina znatno komplikovanija, jeste iseci repu na tanke listove i te listove osušiti u sušari na max. 40 stepeni Celzijusa. Tako osušeni koren zatim samleti, i eto savršenog šećera (saharoze), potpuno prirodnog koji moze i potrajati jer je gotovo bez vode u sebi. Može, dakle, potrajati najmanje koliko i žuti, a taj rok je dve godine.

Kada je reč o žutom šećeru, primetno je da je njegova potražnja kod nas (u Srbiji) veoma mala, što je , najverovatnije, rezultat agresivne i istrajne reklame za beli, neogranicenog roka trajanja.Tako, žuti se retko može naći u trgovinama, i to u najvećem pakovanju od 0,5 kg !!! I kod nas ga proizvode, koliko mi je poznato, samo dve šećerane! A što je najnelogičnije, iako poluproizvod, cena mu je 100% viša od belog! Čini se da su ovo sasvim iracionalne nelogičnosti, a osnova toga najverovatnije leži u logici profita. Jer za neke ljude logicno je ono što je (njima) korisno.

Doba lekovitog bilja

kantarionhajd.travamaticnjakUvek je bolje imati kućnu travaru (kako se nekada, lepše i ispravnije, zvalo ono što se danas naziva apoteka) sastavljenu od, na planinskoj livadi ubranih biljaka, nego kupljenih u radnji. Ono čto danas kupujemo zapakovano u šarene kutije na kojima su, neretko, ispisane lažne deklaracije sasvim u skladu sa vremenom pohlepnih, u kojem profit nema nikakvih obzira ni prema kome. Tako, može se dogoditi da na kutiji piše npr.”planinska biljka” a unutra može biti industrijski proizvedena biljka obilno “zabiberena” hemijom, jer kako će, inače”dobro poneti” i gazdi profit doneti, jedino što ga zanima?
Proleće i leto pravo je vreme da krenemo put planine u berbu ovih dragocenih cvetova i listova. U pravilu, berba lekovitog bilja vrši se u sunčanom danu, a ubrane biljke suše na tamnom i promajnom mestu.
Izlazak u prirodu sam po sebi je lekovit jer telo izloženo suncu, čistom vazduhu i fizičkoj aktivnosti, daleko bolje funkcioniše nego što je to slučaj u zagađenoj gradskoj sredini (ovde mislim ne samo na fizicku zagađenost, već i na duhovnu) Nije potrebno veliko poznavanje lekovitog bilja da bi se mogle pronaći one najpoznatije, velike lekovite vrednosti, koje se mogu naći u našim krajevima.

U ovom članku redstavicu tri načesce biljke koje istovremeno spadaju i među najlekovitije, i koje treba uvek imati u kuci.

Kantarion (Hypericum perforatum) poznat i po brojnim drugim imenima kao: trava svetog Jovana, bogorodičina trava, gospino zelje itd. Ova biljka lepih, petolisnih žutih cvetova, velike lekovite moći, ukras je planinskih livada. Pravo je zadovoljstvo sakupljati je, a u pletenoj korpi od vrbovog pruća izgleda kao zlatni nakit.
Brojne su bolesti kod kojih ova izuzetna biljka (zahvaljujući svom sastojku hipericinu) iskazuje svoja lekovita svojstva. Koristi se, kako za unutrašnju upotrebu, tako i za spoljašnju (u obliku ulja). Danas u vremenu svakodnevnih psihičkih šokova i stresova, od velike je koristi po mentalno zdravlje unositi ovu biljku u organizam, bilo u obliku ulja ili čajeva. Za spravljanje čajeva koristi se celi nadzemni deo (herba) ili samo cvet i list. Pomaže kod depresija, pesimističkog raspoloženja (danas toliko prisutnih), stanja straha, anksioznosti, nesanice, poremećaja sna i koncentracije, tegoba u klimakterijumu.
Uljani ekstrakt za spoljnu upotrebu (mada ima i tvrdnji da kantarionovo ulje ne treba deliti na jedno za unutrašnju a drugo za spoljašnju upotrebu jer je, u stvari, to jedno te isto) pomaže kod rana, opekotina i mijalgija.

Hajdučka trava (Achilea millefolium),poznata i pod imenima sporis, kostret i stolisnik,univerzalna je lekovita biljka, “biljka za sve bolesti”. U viševekovnoj primeni, ova moćna biljka pokazala se kao efikasan lek za mnoge bolesti. Ovo je samonikla biljka i u našim krajevima (barem ovde na Južnom Kučaju) ima je gotovo svuda. Sastoji se od sitnih cvetova u obliku štita, bele boje i sitnih listova duz stabljika. Koristi se nadzemni deo biljke (herba), zajedno cvet, listići i stabljika.
Hajdučka trava najčešće se koristi kod ženskih bolesti, pa se tako, smatra kao najbolji lek za sve “ženske boljke”. Čaj od ove biljke blagotvorno deluje na matericu i jajnike. Takođe upotrebom čaja i kupki postižu se dobri rezultati kod niza bolesti kao: neredovna menstruacija, belo pranje, upala jajnika, prolaps materice, miomi, ciste na jajnicima, kancer jajnika i materice, itd.
Veoma značajno dejstvo ove biljke jeste kod bolesti krvnih sudova, kao što su oslabljena cirkulacija i začepljenje arterija, jer sprečava stvaranje krvnih ugrušaka i pročišćava krv. Deluje protiv grčeva krvnih sudova i podstiče stvaranje crvenih krvnih zrnaca. Tako, od velike koristi je i kod teških oboljenja ove vrste, kao što je angina pektoris. Koristi se u obliku čaja 2-3 puta dnevno. Kod nervnih oboljenja i upale živaca nogu i ruku, od koristi su kupke sa ovom biljkom. Svakodnevno je potrebno pranje celog tela prohladjenim čajem.
Korisna je i kod migrena i glavobolja izazvanim promenom vremena koje pogadjaju meteoropate. Redovna upotreba čajeva može u potpunosti izlečiti migrenu, danas veoma čestu bolest.
Kod oboljenja koštane srži, hajdučka trava ima veoma povoljno dejstvo, i koristi se u obliku čaja, kupki i tinktura. Ova biljka poznata je kao sredstvo za jačanje apetita, protiv nadimanja, teškog varenja, katara želuca i gastritisa. Čaj od hajdučice pomaze i kod bronhitisa, reumatskih bolova, poremećaja funkcije jetre i bubrega, krvarenja iz pluća, izbacivanju kamena iz bubrega i žuci, protiv suzenja očiju i bolova u očima.
Na kraju treba spomenuti i veoma povoljno dejstvo na kožu u slučaju ispucale kože ruku (koristi se čaj) kao i protiv psorijaze.

Matičnjak (Mellisa officinalis) jeste još jedna, veoma korisna biljka naših krajeva. Koristi se herba zajedno sa listovima. Iako je vizuelno teže uočljiva od prethodne dve, po sasvim specificnom mirisu koji se i izdaleka oseti, ne može se zameniti ni sa kojom drugom biljkom. List je nalik na koprivu, zelene boje, mekan pod prstima.
Ova biljka nezaobilazan je sastojak svih čajnih mešavina za umirenje nerava, i kod poremećaja sna. Pomaže takođe i kod poremećaja funkcija organa za varenje. Koristi se u obliku čaja, čitav nadzemni deo biljke. Takođe se koristi i za spoljnu upotrebu i rozmaricinskom kiselinom, koju sadrži, veoma je koristan kod infekcija izazvanih virusom herpesa.

Goji bobice (lycium barbarum)

godzi1Ova „superbiljka“ poreklom sa Tibeta, danas se uspešno gaji i u Evropi, pa i kod nas u Srbiji.Ovo je moguće zahvaljujući njenim „superkarakteristikama“ koje joj omogućuju da raste i tamo gde većina biljaka slabo uspeva. Dakle, posebne pogodnosti ne zahteva, i sasvim joj odgovara i oskudno i zaparloženo zemljište, posebno na većoj nadmorskoj visini. Raste kao žbunasto drvo visine 2-3 metra i može izdržati ekstremno niske i ekstremno visoke temperature. Ne prska se i ne đubri veštackim đubrivima. Zasađena, odnegovana sadnica rodi (istina manje količine) već u prvoj godini, posle 5 meseci od sadnje!
Sadi se u proleće (najčešće u maju) ali i tokom cele godine.Plodovi dozrevaju počev od avgusta pa do kraja jeseni. Žbun od žbuna (drvo od drveta) treba biti 3 metra ali sadi se i gušće (2x2m). Punu rodnost dostiže sa 4-5 godina. Plod je ustvari elipsasta bobica, nalik krupnijoj drenjini, samo što umesto koštice ima sitne semenke, oko 60 u plodu. Boja ploda jeste crvena pa otud i naziv „crveni dijamant“. Kada su zreli plodovi, slatko nakiselog ukusa,prilično su mekani te se ne ubiraju prstima, vec se grane otresaju na prostirci. Ubrani plodovi pretvaraju se u sok (inače skupocen) ili se suše na suncu, ili u sušari do max.40 stepeni Celzijusa.
Ovaj „superplod“ ili „supernamirnica“ sadrži tako brojne vitalne materije da ih je tečko sve i pobrojati. (Treba napomenuti da se osim ploda koristi i mlado lišće, koje se upotrebljava na isti način kao i lisnato povrće.)
Godži slovi kao najjači antioksidant od svih biljaka! U tome je ispred i (razglašene) aronije. Izmedju ostalog sadrzi: 18 aminokiselina, 21 mineral (najviše gvozđa, cinka, selena, kalcijuma, kalijuma i magnezijuma, i što posebno treba istaći,germanijuma. Ovo je veoma redak slučaj, a ima i tvrdnji da je ovaj veoma značajan mineral prisutan samo u ovoj biljci!,7 vitamina (B1, B2, B6, C, A, D, K), 8 polisaharida, 6 monosaharida, 5 karotina, linolnu i alfa-linolensku kiselinu, beta-sitosterol, 5 nezasicenih masnih kiselina, saponine, alkaloide, proteine…Kao snažan antioksidans inhibitorno deluje na ćelije kancera. Takodje je veoma koristan za poboljšanje imuniteta, jačanje metabolizma, koristan je kod dijabetesa, bolesti pluća, jetre, bubrega i prostate.Ublažuje glavobolju i deluje kao sedativ zbog materija koje podižu količinu seratonina („hormona sreće“) u krvi, otuda su poznate i kao „bobice sreće“. Godži je veoma koristan kod čula vida zbog prisustva luteina. A ono po čemu je godži naročito poznat, to je njegovo dejstvo afrodizijaka. Postoje tvrdnje da je u tom pogledu neprevaziđen!
Sve u svemu, zbog brojnih korisnih lekovitih svojstava, godži spada u ekskluzivne i skupocene biljke, no treba reći da ova biljka opravdava svaku uloženu paru u kupovinu, jer sadrži brojna i efikasna lekovita svojstva i supstance koje čine dobro organizmu.
Zbog svega rečenog, gajenje ove biljke može biti i dobar posao, jer se gaji relativno jednostavno. Ne zahteva hemijska tretiranja pošto je ništa ne napada, verovatno zbog sadrzaja same biljke. Ne traži neko posebno „prihranjivanje“, sem prilikom sadnje,i povremeno se moze đubriti humusom iz šume, kompostom ili sasvim čistim stajskim đubrivom od ovaca i koza sa planinskog uzgoja. Tako se dobija organski proizvod, što je kvalitet više danas u eri sveopšte hemizacije biljne proizvodnje. Treba reći da je potrebno polivanje vodom naročito po zasađivanju i u prvoj godini rasta.
U poređenju sa, kod nas popularnim vinogradarstvom, pa i malinarstvom, ovo je ,svakako, jednostavniji posao i može se porediti sa proizvodnjom, recimo, višanja ili trešanja, s tim što se, kao što je rečeno, ne koristi hemija. Takođe proizvodnja godži bobica jednostavnija je i od proizvodnje fizalisa (peruanske jagode) takođe bobice, ovde sasvim okrugle, sa sitnim semenkama isto kao i kod godzi-ja, i sličnih lekovitih svojstava.
P.S. Zainteresovani za saradnju u plantažnoj proizvodnji godži-bobica mogu da mi se jave na e-mail: nesicmiladin@gmail.com

Paradajz koji svetli (GMO: Apokalipsa danas)

Matina-Tomato_92159-150x150 paradajz free

„U poslednje vreme u potragu za novim sortama ozbiljno su se umešali i geneticari.U Sjedinjenim Državama obećavaju da će se na americkom tržistu uskoro pojaviti fosforescentni paradajz, izum bioinženjera Roberta Gudmana, koji je u DNK ove biljke ubacio fosforescentan enzim izdvojen iz organizma svitaca. Kalifornijski naučnici, takođe pomoću genetskih manipulacija uspeli su da uspore sazrevanje paradajza, koji na ovaj način mnogo duže ostaje svež“ (Avgust 1994. godine)

Ovo „dostignuće“ ludih naučnika dogodilo se još pre 19 godina! Od tada nauka je napredovala, pa danas, mi obični smrtnici, i ne znamo šta su sve genetičari „otkrili“ u međuvremenu. Možemo samo nagađati i slutiti, ali s obzirom na gore navedeni primer, perverzna kreativnost ovih čudnih likova može samo da nas uznemiri, i zabrine za našu budućnost.

Jedna od (luđih) ideja bila je (još pre više od 20 godina) stvaranje „nižeg coveka“, hibrida majmuna i čoveka, koji bi radio teške fizicke poslove!!! Na tome su radili američki i japanski genetičari, no valjda se našao neko zdrave pameti i tu ludu ideju stopirao. Iskreno se nadam da su ti tzv. naučnici smešteni na sigurnom, da ne bi i dalje ugrožavali život na zemlji, većini lep i ovakav, kakav jeste.

Manje drastičnih slučajeva iz oblasti „genetičkog inženjeringa“ imamo i danas, naročito iz oblasti industrije hrane za ljudsku, ali i za životinjsku upotrebu. Naročito je široj javnosti poznat „slučaj soja“. Ova, inače, veoma korisna biljka, kako za ljudsku, tako i za ishranu domaćih životinja, danas gotovo da se i ne može naći, a da nije „modifikovana“! To je toliko rašireno da kada se kaže „soja“ odmah se pomisli na GMO. Među ratare je toliko sumnje kada je u pitanju ova biljka, da se sve manje usuđuju da je zaseju, jer više u tvrdnje da je seme „GMO FREE“ malo ko veruje.

Takođe „na udaru“ su i kukuruz, pšenica, suncokret,sećerna repa i druge „merkantilne“ i „industrijske“ (lepih li imena!) biljke. Takođe i povrće je u stalnoj opasnosti da ga genetičari „poprave“. Tu je paradajz naročito ugrožen, ali i ostalo povrće, pa i voće, jer ovoj ljudskoj sorti, ovim popravljačima sveta, nijedna biljna sorta takva kakva jeste od Boga i od Prirode stvorena, nije dovoljno dobra da je oni ne bi „unapredilI“, „modifikovali“, „usavršili“ jer, za šta su se inače školovali? Moraju nešto da rade u tom smeru, da bi opravdali očekivanja onih koji su ih školovali…A da se prekvalifikuju u „obične“ agronome organske poljoprivrede, na primer? Možda to i nije tako loša ideja kako na prvi pogled izgleda? Ono što je sigurno, zanimanje agronom daleko je normalnije od zanimanja geneticar.

Nažalost, svedoci smo da agresivnom i dugotrajnom medijskom kampanjom, ispravnije rečeno, ispiranjem mozga celokupnom svetskom stanovništvu, sve više postaje „normalno“ da se GMO smatra nečim poželjnim pa i korisnim. Moćne svetske korporacije ne štede na propagandi i reklami ovako proizvedenih biljaka pa i životinja (poznat je slučaj kloniranja ovce imenom Doli), a dobri poznavaoci teme tvrde da se i samog čoveka, može, relativno jednostavno, klonirati!!! I još kažu da tako nešto nije ni skupo!!!

Tako, suma sumarum, GMO postaje vremenom nešto „normalno“, „progresivno“ i neizbežno, jer se „progres ne može zaustaviti“ Osuđeni smo na napredak. Takva je, izgleda, sudbina čoveka. Osim ako sudbinu čovek sam sebi ne kroji, a u korist svoje štete. Nije isključeno da čoveku jednoga dana, kao posledica progresa, izraste, recimo-rep! Onako za opomenu od Boga, da ako nastavi tim putem, mogu da mu se dogode i gore stvari.