Godina voća

voće freeWaterMelon-Slices_92672-150x150 lubenica free

U tzv. razvijenom svetu proizvodnja voća, uglavnom, više nije u zavisnosti od hidrometereoloških prilika.Nema suša, nema stete od gradonosnih oblaka. Zasađene biljke zaštićene su veštaškim “kišama”, tj. polivanjem, navodnjavanjem. Takođe, zaštićene su protivgradnim mrežama koje efikasno sprečavaju štete od gradonosnih oblaka, pa i snažnih kiša.
To je tzv. intenzivna proizvodnja biljaka za ljudsku ishranu, kojoj je glavna motivacija proizvesti što više, i što krupnijih plodova koji ce fascinirati tzv. potrošača-na šta je tzv. običan čovek redukovan- i na taj način ostvariti golem profit, glavni i jedini razlog proizvodnje.
Istina, postoji i ona vrsta proizvodnje u kojoj se ne koriste stimulativna (čitaj: otrovna) sredstva za đubrenje i zaštitu od insekata i korova, a to je organska proizvodnja, koja je čak i u tim razvijenim zemljama, gotovo na početku puta, i radi se o malom procentu od ukupnih zasada.
U manje razvijenim i nerazvijenim zemljama (što u biljnoj proizvodnji i ne mora biti hendikep) biljke rastu na prirodan način pod “vedrim nebom”. Proizvodnja zavisi od nebeskih prilika i od raspoloženja bogova, što ograničava prinose, kojih nekada bude više, nekada manje, a nekada nimalo, ako bude ekstremne suše, ili ako naiđu gradonosni oblaci, a država nema (ili ne želi da ima) novca za protivgradne rakete.
Kada su bogovi raspoloženi, tj. atmosferske prilike povoljne, voćke koje su na otvorenom, ponesu u proleće obilje raznobojnih cvetova koji kasnije postaju obilje plodova. Ako u daljem razvoju tokom godine bogovi zadrže svoje dobro raspoloženje (tj. ne puste velike kiše, sušu i ne sruče iz oblaka led na zemlju), obilje plodova lepo sazri i tada je godina rodna, a seljaci zadovoljno trljaju ruke. To se retko dešava, i zaista rodne godine dogode se jednom u deceniji, deceniji i po, ili čak, u dve.. Takva je (u Srbiji) bila ova 2013., kakve, po nekima, nije bilo četvrt veka!
Rodi voće (što zasađeno, što samoniklo, planinsko) grane otežaše a zatim razvojem plodova, saviše se do zelene trave i do crne zemlje. Rodiše sve, brojne vrste i sve sorte voća. Nijedna vrsta ne “omanu”. Pravo je zadovoljstvo biti na selu ove (2013.)godine! Kud god da krenete naiđete na voćke prepune plodova, sa granama otežalim, pa i polomljenim od silnoga roda.
Kako je kod nas primena tzv. agrotehničkih mera (lepo ime, izum hemijske industrije, za plasman svojih merkantilnih, otrovnih proizvoda) još u malom i sirotinjskom obimu, to većina voća (na selu bar, onog koje nije za prodaju) jeste solidnoog kvaliteta. Jedino kod velikih poljofirmi “agrotehnika” se primenjuje u punom obimu, a takvih je, relativno malo. Isto je i kod seljaka koji proizvode voće za pijacu.
Na selu, što je neverovatno, veći deo roda jednostavno propadne, jer seljak u svom sistemu vrednosti, ne stigne ( ili ne trudi se da stigne) od silnog rada, pre svega na tzv.”osnovnim žitaricama” pšenici i kukuruzu (takođe i u stočarstvu), da se još “bakće” i sa voćem, koje smatra nečim manje vrednim od navedenog, a od voća nema bolje, zdravije i korisnije hrane! Pokupe se ,uglavnom, šljive i strpaju u kace. Od njih se, u najvećem procentu, peče manje-više, dobra rakija. Nevolja je ovde, loš i čudan običaj da se (svo) voće sakuplja u nedozreloj fazi, pa mu se zatim dodaje beli šećer u kaci ili u šerpi sa pekmezom. Ovo je teško razumljivo, ali je tako, i retko ko pusti voćku da do kraja sazri, što iziskuje sukcesivno sakupljanje, a to je, za ovdašnjeg seljaka, nepojmljivo velika obaveza.
Od jednog, malog dela roda šljiva, prave se tradicionalno, razni džemovi i pekmezi. Najmanje se šljiva suši, i zamrzava, što je bolje rešenje od sušenja i  tada je i najkorisnija po organizam, jer džemovi i pekmezi obilno (i preobilno) “obogaćeni” belim šećerom više su štetni nego korisni po ljudsko zdravlje, a poznavaoci prirodnog načina ishrane presnom hranom, tvrde da takvi proizvodi uopšte nisu za ljudsku upotrebu, i da ih, jednostavnio, treba baciti!
Tradicionalno, kod nas se rakija pravi, gotovo isključivo od šljiva, i nešto malo od isceđenih groždjanih kljuka (komovica).
Prava je tuga gledati koliko je, npr. trešanja propalo (ono što ptice nisu stigle da pozobaju). Zatim krušaka, domaćih (kultivisanih), a sada i “divljih”. Zatim jabuka itd. Radi se o ogromnim količinama od kojih se na tlu ispod stabala ne moze stati nogom. Miris se širi na daljinu, a opalim kruškama i jabukama slade se ose, stršljenovi i svinje (domaće i divlje)
Najvece šteta je što se voće ne konzervira sušenjem , već preradom na visokim temperaturama (džemovi, pekmezi, slatko) sa obiljem, dokazano štetnog belog šećera. Takođe veoma malo plodova se zamrzava u kućnim zamrzivačima, a velike hladnjače koriste se, isključivo za biznis zamrznutim voćem, sumnjivog kvaliteta.
Dobra, a i zdrava varijanta konzerviranja jeste i prerada svežeg voća ceđenjem i zatim zamrzavanjem soka (bez bilo kakvih hemijskih dodataka). Ovo na selu, gotovo niko ne radi.
I tako, dolazimo do zaključka da od ovih, ogromnih i bogomdanih količina voća, jedva da se, po slobodnoj proceni, iskoristi 30-40 procenata. Ostalo propadne.

Lubenice žute boje

Ovo čarobno voce (ili po nekima povrće) idealna je hrana za letnje vreline. Sadrži sve elemente u idealnim razmerama, 80% baza i 20% kiselina.
Lubenice su pune vitalnih materija, antioksidans-a. Ništa bolje ne prija u vrelom avgustovskom danu od, na pravu meru, rashlađene lubenice! Na stranu to što se lubenice smatraju afrodizijakom zbog citrulina u sebi.lubenica crtež free
Nekada je ova hrana za bogove, ova ambrozija bila žute boje. Sećam se lubenica iz svog detinjstva za vršidbe žita. Vršalica sa drvenom oplatom, zelene boje, izgledala mi je kao ogromni konj. Stajala je u mestu poput konja koji na nogama spava, ispred kolibe na majuru moga pradede Miladina. Na “ledjima” tj. na vrhu vršalice stajao je čovek koji ju je “hranio”snopovima zrelog žita, a na prednjem delu, koji mi je izgledao kao ogromna, otvorena konjska usta, izlazila je mirišljava slama. Na zadnjem delu vršalice, točilo se žito u platnene vreće. Petnaestak metara dalje stajao je traktor (tada potpuna novost u selu) spojen širokim kožnim remenom sa vršalicom, kojoj je davao svoju snagu da bi mogla obavljati posao koji život znači.
U najvrelijem delu dana beše pauza za ručak, za brojne učesnike vršidbe. U debelom hladu starih gorunova, na nisko pokošenoj travi ležala je karirana mušema i na njoj đakonije specijalno pripremljene u čast vršidbe. U ovećem drvenom buretu punom hladne vode bilo je nekoliko lubenica. Posle ručka kriške boje zlata ležale su u tepsijama na mušemi. Jeo sam ih u slast, uostalom kao i svi ostali.
Posle nekoliko godina u selu pojaviše se lubenice crvene boje, i malo po malo, istisnuše one žute koje sam voleo jer su imale sasvim tanku koru i bile, kako mi se činilo, izuzetno slatke.

Prošle su godine i decenije, lubenice žute boje nestaše zauvek. Barem ih ja nisam video nekoliko decenija.
Pre par dana otišao sam kod poznanika u selu sa kojim sam bio u jednom zajedničkom poslu. Poznanik i supruga mu, sedeli su na tremu za drvenim stolom bez stolnjaka, a na stolu ležale su kriške žute lubenice! Izgledale su mi kao priviđenje. Vremenom, počeo sam da verujem da takva vrsta lubenica nikada nije ni postojala, već sam ih ja sanjao. Da je to moj san, a da su lubenice, oduvek bile crvene boje… Poznanik i njegova supruga, opazili su moje iznenađenje i ponudili me ovećom kriškom lubenice. Gledao sam začarano, i probavši parče slasnog, rashladjenog ploda, vratio sam se u svoje detinjstvo. Beše ovo nesvakidašnji doživljaj, jedno od čuda sveta punog čuda.
Zamolio sam poznanika za desetak semenki kako bi ih u proleće zasejao u svojoj bašti. Dao mi je već pripremljenu papirnu kesicu sa osušenim semenkama.
Sad, moguce je da lubenice žute boje postoje u svetu, a i u našoj zemlji, a ne samo kod mog poznanika koji ih jedini u selu uzgaja, no ja ih nisam video od svog detinjstva do danas, a prošlo je već nekoliko decenija.
Pokušaću da sačuvam ovu sortu čarobnog ploda i otrgnem je od zaborava i nestanka. To će mi biti zadatak.

Saharoza (Saccharum officinarum)

Ubedljivo najrasprostranjeniji zaslađivač danas u svetu, svakako je kristal (beli) šecer, dobijen iz šećerne trske ili šećerne repe. Drugo, i ispravnije, ime ovog zaslađivaca, bez kojeg se svakodnevni život teško može i zamisliti, jeste saharoza.

Saharoza nastaje u biljkama kombinacijom hlorofila sa svetlošću i vazduhom, i sastavni je deo, u većoj ili manjoj  meri, svih zelenih biljaka. Najvise je ima sećernoj trsci i repi… Jos pre 8000 godina na pacifickim ostrvima (Nova Gvineja) počeci su korišćenja saharoze u ljudskoj ishrani. U Evropu je stigla, u znatnijim količinama, tek pocetkom 16. veka Nove ere, i bila je tretirana kao začin, i skupocena u toj meri da su je koristile samo kraljevske porodice. Nastankom prostranih američkih plantaća šećerne trske, cene saharozi (šećeru) drasticno su pale, i malo po malo, ovaj zaslađivac postao je dostupan i običnim ljudima.

Saharoza je poznata kao izvanredan izvor energije za čovečiji organizam, ali joj se od davnina pripisuju i brojna lekovita svojstva, i kroz istoriju koristila se za suzbijanje raznih bolesti i zdravstvenih tegoba, no bez naučnih dokaza za njenu posebnu lekovitost, iako sadrži u sebi brojne vitalne materije (enzime, vitamine i minerale).Glavno svojstvo, bilo je i ostalo, svojstvo izvrsnog zaslađivaca raznih jela koja dodatkom saharoze postaju prijatna za unošenje u organizam.

Proces i tehnologija proizvodnje, sveprisutnog belog (kristal) šećera danas su takvi da dobijeni beli šećer osim svog, izrazito slatkog ukusa nema, praktično nikakve korisne materije po ljudski organizam,u sebi! Sasvim prazan proizvod!… Rafinacija se vrši na preterano visokim temperaturama i proces prerade tako dugo (i čini se nepotrebno) traje, da na kraju dobijeni proizvod gotovo da i nije više organske prirode, vec skoro hemijski, bez roka trajanja! Teško je dokučiti zašto se koristi ovakva tehnologija, osim ako glavni razlog nije banalne, merkantilne prirode. Naime, beli šećer neograničenog roka trajanja, idealan je za trgovinu, jer ako se ne proda danas, prodaće se za godinu, dve ili pet. U međuvremenu ostaće u vrećama i neće se nimalo promeneniti. Savršen izum! A u kombinaciji sa belim brašnom i rafinisanim uljem, sličnih svojstava i roka trajanja, konditorska industrija pravi hiljade proizvoda bez vrednosti po organizam, čak štaviše štetnih, koji zahvaljujuci agresivnoj i istrajnoj reklami idu “kao alva”

Štetnost belog šecera po organizam jeste evidentna i dokazana, i u svetu su vec pokrenute akcije koje ce neobaveštenim ljudima pomoći da se oslobode tog, moše se bez preterivanja reći, otrova, jer, naime, on deluje na organizam po principu droge! I neće proći dugo vremena, a kese sa belim šećerom biće obeležene na sličan način kao što je to urađeno sa kutijama cigareta. Takva inicijativa je već pokrenuta.

Kao alternativa ovom, bez sumnje, štetnom proizvodu postoji žuti šećer koji se proizvodi, da tako kažem, na normalniji nacin, odnosno na znatno nižim temperaturama, čime delimično ostaju očuvane neke vitalne materije iz saharoze, odnosno šećerne repe, poput minerala kao što su: gvožđe, cink, natrijum, magnezijum, kalcijum i kalijum. Žuti šecer je, praktično, poluproizvod, i time, u priličnoj meri koristan po organizam, no ne sasvim jer je lišen vitamina, i pogotovu enzima, koji su sagoreli tokom prerade saharoze (repe). Najvidljiviji dokaz da je u priličnoj meri prirodan, vidi se po tome što ima rok trajanja.

Čini se da je daleko najbolji način da se dođe do saharoze, napraviti je u kućnoj radinosti. Kako je saharoza ustvari sok iz šećerne repe (trske) jednostavno je iscediti koren šećerne repe kao svako korenasto povrće, sargarepu ili cveklu, npr. Dobijeni slatki sok moze se koristiti kao zaslađivac, a jedini problem sa njim što u takvom, svežem stanju, bez konzervansa ili pasterizacije, ne moze potrajati. Druga mogucnost, istina znatno komplikovanija, jeste iseci repu na tanke listove i te listove osušiti u sušari na max. 40 stepeni Celzijusa. Tako osušeni koren zatim samleti, i eto savršenog šećera (saharoze), potpuno prirodnog koji moze i potrajati jer je gotovo bez vode u sebi. Može, dakle, potrajati najmanje koliko i žuti, a taj rok je dve godine.

Kada je reč o žutom šećeru, primetno je da je njegova potražnja kod nas (u Srbiji) veoma mala, što je , najverovatnije, rezultat agresivne i istrajne reklame za beli, neogranicenog roka trajanja.Tako, žuti se retko može naći u trgovinama, i to u najvećem pakovanju od 0,5 kg !!! I kod nas ga proizvode, koliko mi je poznato, samo dve šećerane! A što je najnelogičnije, iako poluproizvod, cena mu je 100% viša od belog! Čini se da su ovo sasvim iracionalne nelogičnosti, a osnova toga najverovatnije leži u logici profita. Jer za neke ljude logicno je ono što je (njima) korisno.

Doba lekovitog bilja

kantarionhajd.travamaticnjakUvek je bolje imati kućnu travaru (kako se nekada, lepše i ispravnije, zvalo ono što se danas naziva apoteka) sastavljenu od, na planinskoj livadi ubranih biljaka, nego kupljenih u radnji. Ono čto danas kupujemo zapakovano u šarene kutije na kojima su, neretko, ispisane lažne deklaracije sasvim u skladu sa vremenom pohlepnih, u kojem profit nema nikakvih obzira ni prema kome. Tako, može se dogoditi da na kutiji piše npr.”planinska biljka” a unutra može biti industrijski proizvedena biljka obilno “zabiberena” hemijom, jer kako će, inače”dobro poneti” i gazdi profit doneti, jedino što ga zanima?
Proleće i leto pravo je vreme da krenemo put planine u berbu ovih dragocenih cvetova i listova. U pravilu, berba lekovitog bilja vrši se u sunčanom danu, a ubrane biljke suše na tamnom i promajnom mestu.
Izlazak u prirodu sam po sebi je lekovit jer telo izloženo suncu, čistom vazduhu i fizičkoj aktivnosti, daleko bolje funkcioniše nego što je to slučaj u zagađenoj gradskoj sredini (ovde mislim ne samo na fizicku zagađenost, već i na duhovnu) Nije potrebno veliko poznavanje lekovitog bilja da bi se mogle pronaći one najpoznatije, velike lekovite vrednosti, koje se mogu naći u našim krajevima.

U ovom članku redstavicu tri načesce biljke koje istovremeno spadaju i među najlekovitije, i koje treba uvek imati u kuci.

Kantarion (Hypericum perforatum) poznat i po brojnim drugim imenima kao: trava svetog Jovana, bogorodičina trava, gospino zelje itd. Ova biljka lepih, petolisnih žutih cvetova, velike lekovite moći, ukras je planinskih livada. Pravo je zadovoljstvo sakupljati je, a u pletenoj korpi od vrbovog pruća izgleda kao zlatni nakit.
Brojne su bolesti kod kojih ova izuzetna biljka (zahvaljujući svom sastojku hipericinu) iskazuje svoja lekovita svojstva. Koristi se, kako za unutrašnju upotrebu, tako i za spoljašnju (u obliku ulja). Danas u vremenu svakodnevnih psihičkih šokova i stresova, od velike je koristi po mentalno zdravlje unositi ovu biljku u organizam, bilo u obliku ulja ili čajeva. Za spravljanje čajeva koristi se celi nadzemni deo (herba) ili samo cvet i list. Pomaže kod depresija, pesimističkog raspoloženja (danas toliko prisutnih), stanja straha, anksioznosti, nesanice, poremećaja sna i koncentracije, tegoba u klimakterijumu.
Uljani ekstrakt za spoljnu upotrebu (mada ima i tvrdnji da kantarionovo ulje ne treba deliti na jedno za unutrašnju a drugo za spoljašnju upotrebu jer je, u stvari, to jedno te isto) pomaže kod rana, opekotina i mijalgija.

Hajdučka trava (Achilea millefolium),poznata i pod imenima sporis, kostret i stolisnik,univerzalna je lekovita biljka, “biljka za sve bolesti”. U viševekovnoj primeni, ova moćna biljka pokazala se kao efikasan lek za mnoge bolesti. Ovo je samonikla biljka i u našim krajevima (barem ovde na Južnom Kučaju) ima je gotovo svuda. Sastoji se od sitnih cvetova u obliku štita, bele boje i sitnih listova duz stabljika. Koristi se nadzemni deo biljke (herba), zajedno cvet, listići i stabljika.
Hajdučka trava najčešće se koristi kod ženskih bolesti, pa se tako, smatra kao najbolji lek za sve “ženske boljke”. Čaj od ove biljke blagotvorno deluje na matericu i jajnike. Takođe upotrebom čaja i kupki postižu se dobri rezultati kod niza bolesti kao: neredovna menstruacija, belo pranje, upala jajnika, prolaps materice, miomi, ciste na jajnicima, kancer jajnika i materice, itd.
Veoma značajno dejstvo ove biljke jeste kod bolesti krvnih sudova, kao što su oslabljena cirkulacija i začepljenje arterija, jer sprečava stvaranje krvnih ugrušaka i pročišćava krv. Deluje protiv grčeva krvnih sudova i podstiče stvaranje crvenih krvnih zrnaca. Tako, od velike koristi je i kod teških oboljenja ove vrste, kao što je angina pektoris. Koristi se u obliku čaja 2-3 puta dnevno. Kod nervnih oboljenja i upale živaca nogu i ruku, od koristi su kupke sa ovom biljkom. Svakodnevno je potrebno pranje celog tela prohladjenim čajem.
Korisna je i kod migrena i glavobolja izazvanim promenom vremena koje pogadjaju meteoropate. Redovna upotreba čajeva može u potpunosti izlečiti migrenu, danas veoma čestu bolest.
Kod oboljenja koštane srži, hajdučka trava ima veoma povoljno dejstvo, i koristi se u obliku čaja, kupki i tinktura. Ova biljka poznata je kao sredstvo za jačanje apetita, protiv nadimanja, teškog varenja, katara želuca i gastritisa. Čaj od hajdučice pomaze i kod bronhitisa, reumatskih bolova, poremećaja funkcije jetre i bubrega, krvarenja iz pluća, izbacivanju kamena iz bubrega i žuci, protiv suzenja očiju i bolova u očima.
Na kraju treba spomenuti i veoma povoljno dejstvo na kožu u slučaju ispucale kože ruku (koristi se čaj) kao i protiv psorijaze.

Matičnjak (Mellisa officinalis) jeste još jedna, veoma korisna biljka naših krajeva. Koristi se herba zajedno sa listovima. Iako je vizuelno teže uočljiva od prethodne dve, po sasvim specificnom mirisu koji se i izdaleka oseti, ne može se zameniti ni sa kojom drugom biljkom. List je nalik na koprivu, zelene boje, mekan pod prstima.
Ova biljka nezaobilazan je sastojak svih čajnih mešavina za umirenje nerava, i kod poremećaja sna. Pomaže takođe i kod poremećaja funkcija organa za varenje. Koristi se u obliku čaja, čitav nadzemni deo biljke. Takođe se koristi i za spoljnu upotrebu i rozmaricinskom kiselinom, koju sadrži, veoma je koristan kod infekcija izazvanih virusom herpesa.

Goji bobice (lycium barbarum)

godzi1Ova “superbiljka” poreklom sa Tibeta, danas se uspešno gaji i u Evropi, pa i kod nas u Srbiji.Ovo je moguće zahvaljujući njenim “superkarakteristikama” koje joj omogućuju da raste i tamo gde većina biljaka slabo uspeva. Dakle, posebne pogodnosti ne zahteva, i sasvim joj odgovara i oskudno i zaparloženo zemljište, posebno na većoj nadmorskoj visini. Raste kao žbunasto drvo visine 2-3 metra i može izdržati ekstremno niske i ekstremno visoke temperature. Ne prska se i ne đubri veštackim đubrivima. Zasađena, odnegovana sadnica rodi (istina manje količine) već u prvoj godini, posle 5 meseci od sadnje!
Sadi se u proleće (najčešće u maju) ali i tokom cele godine.Plodovi dozrevaju počev od avgusta pa do kraja jeseni. Žbun od žbuna (drvo od drveta) treba biti 3 metra ali sadi se i gušće (2x2m). Punu rodnost dostiže sa 4-5 godina. Plod je ustvari elipsasta bobica, nalik krupnijoj drenjini, samo što umesto koštice ima sitne semenke, oko 60 u plodu. Boja ploda jeste crvena pa otud i naziv “crveni dijamant”. Kada su zreli plodovi, slatko nakiselog ukusa,prilično su mekani te se ne ubiraju prstima, vec se grane otresaju na prostirci. Ubrani plodovi pretvaraju se u sok (inače skupocen) ili se suše na suncu, ili u sušari do max.40 stepeni Celzijusa.
Ovaj “superplod” ili “supernamirnica” sadrži tako brojne vitalne materije da ih je tečko sve i pobrojati. (Treba napomenuti da se osim ploda koristi i mlado lišće, koje se upotrebljava na isti način kao i lisnato povrće.)
Godži slovi kao najjači antioksidant od svih biljaka! U tome je ispred i (razglašene) aronije. Izmedju ostalog sadrzi: 18 aminokiselina, 21 mineral (najviše gvozđa, cinka, selena, kalcijuma, kalijuma i magnezijuma, i što posebno treba istaći,germanijuma. Ovo je veoma redak slučaj, a ima i tvrdnji da je ovaj veoma značajan mineral prisutan samo u ovoj biljci!,7 vitamina (B1, B2, B6, C, A, D, K), 8 polisaharida, 6 monosaharida, 5 karotina, linolnu i alfa-linolensku kiselinu, beta-sitosterol, 5 nezasicenih masnih kiselina, saponine, alkaloide, proteine…Kao snažan antioksidans inhibitorno deluje na ćelije kancera. Takodje je veoma koristan za poboljšanje imuniteta, jačanje metabolizma, koristan je kod dijabetesa, bolesti pluća, jetre, bubrega i prostate.Ublažuje glavobolju i deluje kao sedativ zbog materija koje podižu količinu seratonina (“hormona sreće”) u krvi, otuda su poznate i kao “bobice sreće”. Godži je veoma koristan kod čula vida zbog prisustva luteina. A ono po čemu je godži naročito poznat, to je njegovo dejstvo afrodizijaka. Postoje tvrdnje da je u tom pogledu neprevaziđen!
Sve u svemu, zbog brojnih korisnih lekovitih svojstava, godži spada u ekskluzivne i skupocene biljke, no treba reći da ova biljka opravdava svaku uloženu paru u kupovinu, jer sadrži brojna i efikasna lekovita svojstva i supstance koje čine dobro organizmu.
Zbog svega rečenog, gajenje ove biljke može biti i dobar posao, jer se gaji relativno jednostavno. Ne zahteva hemijska tretiranja pošto je ništa ne napada, verovatno zbog sadrzaja same biljke. Ne traži neko posebno “prihranjivanje”, sem prilikom sadnje,i povremeno se moze đubriti humusom iz šume, kompostom ili sasvim čistim stajskim đubrivom od ovaca i koza sa planinskog uzgoja. Tako se dobija organski proizvod, što je kvalitet više danas u eri sveopšte hemizacije biljne proizvodnje. Treba reći da je potrebno polivanje vodom naročito po zasađivanju i u prvoj godini rasta.
U poređenju sa, kod nas popularnim vinogradarstvom, pa i malinarstvom, ovo je ,svakako, jednostavniji posao i može se porediti sa proizvodnjom, recimo, višanja ili trešanja, s tim što se, kao što je rečeno, ne koristi hemija. Takođe proizvodnja godži bobica jednostavnija je i od proizvodnje fizalisa (peruanske jagode) takođe bobice, ovde sasvim okrugle, sa sitnim semenkama isto kao i kod godzi-ja, i sličnih lekovitih svojstava.
P.S. Zainteresovani za saradnju u plantažnoj proizvodnji godži-bobica mogu da mi se jave na e-mail: nesicmiladin@gmail.com

Paradajz koji svetli (GMO: Apokalipsa danas)

Matina-Tomato_92159-150x150 paradajz free

“U poslednje vreme u potragu za novim sortama ozbiljno su se umešali i geneticari.U Sjedinjenim Državama obećavaju da će se na americkom tržistu uskoro pojaviti fosforescentni paradajz, izum bioinženjera Roberta Gudmana, koji je u DNK ove biljke ubacio fosforescentan enzim izdvojen iz organizma svitaca. Kalifornijski naučnici, takođe pomoću genetskih manipulacija uspeli su da uspore sazrevanje paradajza, koji na ovaj način mnogo duže ostaje svež” (Avgust 1994. godine)

Ovo “dostignuće” ludih naučnika dogodilo se još pre 19 godina! Od tada nauka je napredovala, pa danas, mi obični smrtnici, i ne znamo šta su sve genetičari “otkrili” u međuvremenu. Možemo samo nagađati i slutiti, ali s obzirom na gore navedeni primer, perverzna kreativnost ovih čudnih likova može samo da nas uznemiri, i zabrine za našu budućnost.

Jedna od (luđih) ideja bila je (još pre više od 20 godina) stvaranje “nižeg coveka”, hibrida majmuna i čoveka, koji bi radio teške fizicke poslove!!! Na tome su radili američki i japanski genetičari, no valjda se našao neko zdrave pameti i tu ludu ideju stopirao. Iskreno se nadam da su ti tzv. naučnici smešteni na sigurnom, da ne bi i dalje ugrožavali život na zemlji, većini lep i ovakav, kakav jeste.

Manje drastičnih slučajeva iz oblasti “genetičkog inženjeringa” imamo i danas, naročito iz oblasti industrije hrane za ljudsku, ali i za životinjsku upotrebu. Naročito je široj javnosti poznat “slučaj soja”. Ova, inače, veoma korisna biljka, kako za ljudsku, tako i za ishranu domaćih životinja, danas gotovo da se i ne može naći, a da nije “modifikovana”! To je toliko rašireno da kada se kaže “soja” odmah se pomisli na GMO. Među ratare je toliko sumnje kada je u pitanju ova biljka, da se sve manje usuđuju da je zaseju, jer više u tvrdnje da je seme “GMO FREE” malo ko veruje.

Takođe “na udaru” su i kukuruz, pšenica, suncokret,sećerna repa i druge “merkantilne” i “industrijske” (lepih li imena!) biljke. Takođe i povrće je u stalnoj opasnosti da ga genetičari “poprave”. Tu je paradajz naročito ugrožen, ali i ostalo povrće, pa i voće, jer ovoj ljudskoj sorti, ovim popravljačima sveta, nijedna biljna sorta takva kakva jeste od Boga i od Prirode stvorena, nije dovoljno dobra da je oni ne bi “unapredilI”, “modifikovali”, “usavršili” jer, za šta su se inače školovali? Moraju nešto da rade u tom smeru, da bi opravdali očekivanja onih koji su ih školovali…A da se prekvalifikuju u “obične” agronome organske poljoprivrede, na primer? Možda to i nije tako loša ideja kako na prvi pogled izgleda? Ono što je sigurno, zanimanje agronom daleko je normalnije od zanimanja geneticar.

Nažalost, svedoci smo da agresivnom i dugotrajnom medijskom kampanjom, ispravnije rečeno, ispiranjem mozga celokupnom svetskom stanovništvu, sve više postaje “normalno” da se GMO smatra nečim poželjnim pa i korisnim. Moćne svetske korporacije ne štede na propagandi i reklami ovako proizvedenih biljaka pa i životinja (poznat je slučaj kloniranja ovce imenom Doli), a dobri poznavaoci teme tvrde da se i samog čoveka, može, relativno jednostavno, klonirati!!! I još kažu da tako nešto nije ni skupo!!!

Tako, suma sumarum, GMO postaje vremenom nešto “normalno”, “progresivno” i neizbežno, jer se “progres ne može zaustaviti” Osuđeni smo na napredak. Takva je, izgleda, sudbina čoveka. Osim ako sudbinu čovek sam sebi ne kroji, a u korist svoje štete. Nije isključeno da čoveku jednoga dana, kao posledica progresa, izraste, recimo-rep! Onako za opomenu od Boga, da ako nastavi tim putem, mogu da mu se dogode i gore stvari.

Cvekla veličine lopte (Manija rekordnih prinosa)

CVEKLA

Proći u hipermarketu ili na pijaci pokraj nekih vrsta voća debelo hipertrofiranih i uljaštenih površina, a ne zastati, nemoguća je misija. Čovek ne može a da se ne zapita kakvog li su ukusa te džinovske kruške, breskve, lubenice ili grožđe, na primer. I dobije neodoljivu želju da ih pazari, pa makar mu to bila zadnja para u novčaniku, a do naredne plate ima nekih dvadesetak dana…

Ovakav slučaj nije samo sa voćem, već i sa povrćem, žitaricama, uljaricama i svim onim što je ljudima potrebno za svakodnevnu ishranu.

Paprika, na primer, nekada beše prilično sitna i neugledna ali zdrava i ukusna, puna vitalnih materija. Danas su to isukani mačevi raznih boja, a samo dragi Bog zna čime je sve ispunjeno njihovo (debelo “meso”). To nisu čista posla, mora da tu ima neke magije, koju ja ne razumem, mislio sam svojevremeno.

Cvekla, nekada (ne tako davno) beše veličine teniske loptice (u mojoj bašti je i dalje ista takva) a danas je narasla, bez preterivanja i metafora, do veličine rukometne lopte, sa tendencijom daljeg rasta! I ko zna kako će biti sutra? Možda ćemo je kupovati po jedan komad i nositi ispod miške kao što to danas radimo sa lubenicom od 18 kila (takođe već veoma naprednom, i “porasnom” preko svake mere). Celer, rotkva, beli i crni luk, karfiol…poslednjih godina zapanjuju me svojom veličinom i krupnoćom, i pitam se, onako za sebe, kao pravi zamlata, šta li su im sve ubacili unutra te tako nabildovani i “nabudženi” izgledaju kao da su netom iz teretane izašli posle višemesečnih treninga uz pomoć steroida.

Na tv-u i radiju svakodnevno možemo slušati o rekordnim prinosima novih hibrida koji će nas, nema sumnje, sačuvati gladi i popraviti naš kvalitet življenja, pa što se tiče ishrane (a šta nam drugo i treba?) nema da brinemo. Tu je novi ZP taj i taj, ili nova sorta pšenice (meni lično i ona stara spelta je ok) ječma, šećerne repe, suncokreta i drugog industrijskog bilja. Ja, ovako začuđen i zamlaćen, ovaj gornji, boldovani izraz ne razumem i mislim, (naivno, dakako) da hrana treba da služi čoveku da bi svoje telo držao u zdravlju i dobroj kondiciji i poživeo mnoga leta u radosti i veselju, a ne tamo nekoj INDUSTRIJI za svoje antiljudske nakane. Odnekud, ubeđen sam da bi ljudsko zdravlje ( zdravlje nacije) trebalo da bude prioritet svih prioriteta, i svrha proizvodnje hrane, a ne merkantilnost i profiterstvo.

Mičio Kuši jednom je izjavio da ljudski rod neće uništiti nikakav smak sveta, kataklizme, cunami, erupcije vulkana, zemljotresi, epidemije, kuge, pa ni ratovi, vec HRANA koju proizvodi za  održavanje svog života i života domaćih životinja kojima se (neprirodno, naravno) hrani! I da će se ta apokaliptička vizija, po rečima svetski priznatog stručnjaka, ostvariti u veoma kratkom i doglednom roku!

Takođe naivno, verujem da aktuelna državna Odluka o povećanju sadržaja u nekim namirnicama (na samo u mleku) opasnog otrova (uz dioksin, najopasniji otrov koji postoji!) aflatoksina za 1000 % (i slovima: hiljadu procenata) nije mudra državna odluka. Ako se već mora birati između dve (zle) mogućnosti: ili uništiti celokupni godišnji rod otrovnog kukuruza (odnosno, onoliko koliko je zaraženo) ili žrtvovati zdravlje nacije, lično, bez dvoumljenja, izabrao bih prvu mogućnost. Na stranu to što smo tom Odlukom pogazili svoj potpis na Dokumentu sa EU, po kome smo se obavezali da procenat ovog otrova može biti max. 0,05% (lično, ne potrebujem ni ovoliko, hvala na ponudi) a ne 0,5 %

Ne razumem lelek i zapomaganje, da ovom, kako kažu “izmišljenom aferom” ode u propast INDUSTRIJA MLEKA! I mislim (veoma naivno) da ako nešto mora da propadne, bolje je da to bude rečena industrija, nego ljudski organi.

Kao zaključak ovog članka rekao bih ono što sam već negde napisao: KVANTITET ne rešava problem ishrane ljudi, već to čini isključivo KVALITET! Džaba mehanizacija koja liči na mobilizaciju pred (novi) svetski rat sa “atomizerima”, cisternama, džinovskim traktorima, zamaskiranim radnicima, čak i avijacijom koja zaprašuje sve što je ispod aviona, uključujući i pčele, domaće životinje, pa i nas ljude! Tako proizvedena hrana, u poređenju sa organski proizvedenom je, otprilike, kao jesti trulu slamu (obilno zašećerenu belim šećerom) umesto zdravog, neprskanog, punog vitalnih materija, ploda iz bašte, sa grane ili sa njive.

U brda po flavonoide (glog)

Drvo gloga jeste jedno od najdugovečnijih vrsta drveta uopšte! Takođe, glog je otporan na loše klimatske uslove i teške terene. Od davnina poznat je po svojoj lekovitosti. U prirodnoj medicini koriste se cvet sa listom i plod. Najčešce je (barem u našim krajevima) crvene boje ali ima i crnog, koji je cenjeniji, možda upravo iz razloga zato što ga manje ima. Crveni u sebi ima više šećera, i pojedine vrste su izrazito slatkog ukusa, dok su neke manje slatke ili sa sasvim malim sadržajem šećera.

Crni je nakiseo jer sadrži veće količine vitamina (pored ostalog) a glog plodkada u kasnu jesen sasvim sazri onda je nakiselosladak i prijatan u ustima, i može se jesti kao svako šumsko voće bez ugrožavanja zuba. Uz to je i veoma ukusan.

Krajem aprila i u prvoj polovini maja (zavisno od nadmorske visine terena) grmovi se gusto okite, negde krupnijim negde sitnijim, belim cvetovima sa zlatnožutim središtem. A to je i vreme prvomajskih praznika, pa je prilika da do ovog veoma zdravog cveta, koji se, relativno lako sakuplja, dođemo u količinama koje su nam potrebne. Iako su grmovi sa trnovima, sakupljanje , uz oprez od uboda, jeste u priličnoj meri lagano jer se cvet otkida u stojećem stavu, bez saginjanja dakle, a kako su grmovi najčešće visine čoveka, nije potrebno ni ruke dizati visoko, kao kod nekih vrsta voća. Sam boravak (i kretanje) u prirodi na čistom vazduhu i suncu, jeste lekovit pa tako uz ubrane lekovite cvetove, korist je dvostruka.

Najpogodnije za sakupljanje jesu korpe od tankog vrbovog pruća, jer se cvet tada ne gnječi kao što je to slucaj sa plastičnim kesama, ali u nedostatku korpe može sasvim poslužiti i obična plastična kesa veće zapremine…

Treba napomenuti da se cvet sakuplja, odnosno otkida zajedno sa listom jer je i sam list lekovit u istoj meri koliko i cvet. Sakupljene cvetove sa listom, treba na kraju dana obavezno izvaditi iz korpe i u tankom sloju razvući na kakvoj prostirci na promajnom mestu da se suše. Sušenje ne traje dugo. Zavisno da li je cvet na suncu ili pod krovom, potrebno je 3-7 dana. U sušari to je, naravno, znatno kraće. Osušeni cvet sa listom koristimo kao čaj ili za spravljanje prirodnog soka. Sok se moze napraviti i sa svezim, nesušenim cvetom (i listom) tako što se rečenim napuni plastični balončić u kojem se prodaje pijaća voda. Do vrha napunjen balon prelije se čistom vodom i pokrije da ne bi nešto upalo unutra. U toplijim danima sok je gotov za 12-18 sati. Treba paziti da sadrzaj ne počne da fermentira, a po mirisu i boji soka može se zaključiti kada je gotov. Sok (proceđen) izliti u plastične flaše i odmah zamrznuti da bi se sprečila fermentacija. Zasladiti nekim prirodnim zaslađivačem pre zamrzavanja ali to se može učiniti i nakon odmrzavanja flaše.

Kao što je rečeno, cvet, list i plod gloga od davnina su poznati po svojoj lekovitosti. Flavonoidi, lekoviti sastojci veoma povoljno deluju na ljudski organizam kao snažni antioksidansi a naročito pogoduju boljem funkcionisanju srca (srčanog mišića), pospešuju brzi oporavak posle preležanih infektivnih bolesti i vitalizuju organizam delujuci preventivno i protiv najtežih bolesti, poput kancera.

Svakako, preparati na bazi gloga mogu se kupiti i gotovi, kao tinkture i kapsule, ali je uvek bolje ako to sami napravimo, jer smo tada najsigurniji u ono što koristimo za lečenje i preventivu. A naš sok biće bolji od tinkture jer u njemu nema alkohola, a kapsule su uvek sumnjive jer naprosto ne znamo šta sve sadrže u sebi. Danas se na trzištu nude proizvodi sumnjivog kvaliteta, pa za skupe novce, možemo dobiti nekvalitetan , pa i štetan proizvod, s obzirom na dobro poznatu činjenicu, na indolentnost nadležnih organa kada je u pitanju kontrola hrane i suplemenata, odnosno “dijetetskih proizvoda”, a takođe i na zakonitosti profita, jer profit, kao što je poznato, nema milosti ni obzira prema potrošacu, odnosno korisniku proizvoda.

Zdravi obrok

Varijanta 1

Glavni sastojak, na ovaj način sačinjenog obroka, jeste pšenica. Ona zauzima 70 procenata jela. Ostalo je sve drugo, što mogu biti najrazličitiji dodaci radi poboljšanja ukusa. Nešto poput začina. Mada je, moram reći , pšenica sama po sebi veoma ukusna, i može se jesti čak i sama… A što se tiče hranljivih sadržaja, u njoj je tako raznovrsnih da se može živeti gotovo od nje same. Ima skoro sve što je potrebno organizmu za normalno funkcionisanje.

Pšenicu je, za ovo jelo, potrebno naklijati što se odvija u staklenoj tegli. (Za jednu osobu koristiti standardnu  teglu od  jednog kilograma zapremine, za dva obroka,a za decu i tri). Oprana pšenica prelije se mlakom vodom, i ostavi nekoliko dana zatvorena. Vodu je potrebno odliti posle 12 sati stajanja (ne bacati je jer je puna vitalnih materija, već je zasladiti i piti kao sok) a, eventualno, može se ostaviti i u tegli dok zrna sasvim ne omeksaju, kao da su kuvana. Tada se ubacuju dodaci kojima zelimo da napravimo sasvim ukusno jelo.

Najčešće dodajem neki prirodni zaslađivač: med, ječmeni slad ili suvo grožđe, preko noći odležalo u vodi. Zatim dodam malo  kokosovog brašna i malo pivarskog kvasca. Takođe i kakao-a, najbolje sirovog neprženog, ako ga trenutno imam.

Treba napomenuti da je najbolje koristiti organski proizvedenu pšenicu, koja se već danas i kod  nas može nabaviti bez problema. Najbolja je stara sorta spelt. Ima je u gotovo svim dućanima prirodne hrane, a po nižoj ceni ( u nešto većoj količini) može se poručiti direktno od proizvođača sa sertifikatom. Istina, ovako proizvedena pšenica skuplja je prilično od, na konvencionalan način proizvedene, belije, ali je zato puno zdravija.

Kao dodatak ovom jelu može i kašika maslinovog ili hladno ceđenog suncokretovog ulja od organski proizvedenog suncokreta.

Sve sastojke dobro izmešati u tegli i dobicete veoma prijatan, ukusan i hranljiv dorucak, koji mogu koristiti sve generacije. Pogodan je veoma za đake, koji plastičnu teglu (iako nije idealna sa zdravstvenog gledišta) za ovakve namene praktičnu jer se neće razbiti, mogu poneti u školu. Naročito je pogodna tegla sa navojem u kojoj se prodaje suvi pivarski kvasac. Takođe i odrasli jednu ovakvu teglu napunjenu ovim zdravim jelom, mogu poneti na posao. Sa teglom poneti i, po mogućnosti, kasiku od drveta, jer je takva (ako je kvalitetno napravljena) najprijatnija za usta, ali i najzdravija. Starije osobe, ukoliko nemaju izrazitih problema sa probavnim organima, mogu isto tako jesti ovo jelo. S obzirom da je pšenica nešto teže svarljiva, takve osobe, poželjno je da uzmu manje količine odjednom, i da čitav obrok “razvuku” na više sati.

Varijanta 2

Umesto organski proizvedene pšenice (i samim tim skuplje), možete koristiti BELIJU, koja se može kupiti u svim prodavnicama prehrambenih proizvoda. Treba samo obratiti pažnju da je sasvim čista, bez primesa, što se moze utvrditi prilično tačno, prostim uvidom u providnu plastičnu kesu u kojoj je zapakovana… Ovde su cene šarolike, i prilično neujednačene. U pravilu, najskuplja je i najkvalitetnija, ali ne mora tako biti uvek…Pre upotrebe dobro je oprati, a zatim doliti ponovo vodu, ovoga puta mlaku (nikako onu iz vodovoda!) i ostaviti zatvorenu teglu nekoliko dana da odstoji.

Umesto skupljih zaslađivača kao što su: med, ječmeni slad ili suvo grozđe, može se koristiti žuti secer koji je, otprilike upola jeftiniji. Takođe i kakao se može koristiti, onaj uobičajeni, prženi. Tu treba obratiti paznju i kupiti što skuplji (koji je opet daleko i znatno jeftiniji od sirovog) jer je to, donekle garancija da je kvalitetan, odnosno čist bez raznih primesa. Naravno, ne kuvati ga već samo izmešati sa pšenicom i drugim prilozima. Suncokretovo hladno ceđeno ulje, jeftinije je ono od konvencionalno proizvedenog suncokreta. Pivarski kvasac i kokosovo brasno, koriste se oni koji se kod nas mogu nabaviti za obe varijante pripreme ovog zdravog i ukusnog obroka.

Svakako, može se napraviti i slana verzija ovog hranljivog jela, u kojem bi isto tako bila oko dve trećine zastupljena pšenica. I tu se može kombinovati sa raznim namirnicama. Treba samo pustiti mašti na volju, i eksperimentisati. Naravno, staviti malo soli, i to ,isključivo,morske. Posle nekoliko pripremljenih obroka, doćićete do sastava koji vam najvise odgovara…

Ipak, za mene je ukusnija slatka varijanta, i zato preporuka

Prijatno

Alkaloidi: upotreba i zloupotreba

“Gotovo svi ljudi pre umiru od svojih lekova, nego od svojih bolesti”. Ova misao (pripisuje se Molijeru) govori o suštini lečenja, kako onog hemijskim lekovima, tako i biljnim, nesumnjivo, korisnijim ljudskom organizmu. I otrov, poznato je, može biti lek, ako se koristi u malim, odnosno adekvatnim dozama.

U današnjem ljudskom društvu, krcatom čudima i čudesima svih vrsta, imamo paradoksalnu situaciju da se neki alkaloidi koriste krajnje neumereno, i sasvim su legalni (država ih, dakle, ne “proteruje” i ne sankcioniše) iako su, evidentno, štetni po ljudsko zdravlje.

Tako, sveprisutni, kofein danas se koristi u razmerama manije, a štetan je gotovo isto koliko i npr. kokain, takođe alkaloid, ali zakonom strogo zabranjen. Nije mi, naravno, namera da propagiram legalizaciju ove droge, ali nelogičnost, svakako postoji, i to evidentna…

Kafa se danas pije u enormnim količinama, a još gore je to što se umesto obične, prirodne vode, ili pak prirodnih sokova, pije Coca-Cola. A upravo tragično je što se legalno prodaju tzv. energetska pića (napitci) u kojima je koncentracija kofeina ( i drugih alkaloida) tolika da može slona da obori!

Solanin, alkaloid iz krompira, nesumnjivo zdravog i korisnog povrća, prava je babaroga za običnog coveka, i koristiti krompir u živom, termički neobrađenom obliku, smatra se apsolutno nedopustivim i štetnim. Da li je zaista tako?

Rečeni solanin deluje otrovno na ljudski organizam jedino ako se krompir koristi već proklijali i “bolesni”, onaj zelenkaste boje! Mladi krompir (ali i kasniji, ukoliko je potpuno zdrav i neproklijao) može se koristiti i u živom, termički neobrađenom, obliku! Naravno, u prikladnim (malim) količinama, u kojima je, nesumnjivo lekovit. Takav krompir lekovito deluje na mokraćne puteve, kod čira na želucu (gde čir nije raspuknut), blagotvoran je za creva, smanjuje kiselinu u želucu. I više od navedenog. Poznato je, naime, da se sirovi krompir koristi u lečenju najtežih bolesti (kancer, npr.). Tako, čuvena terapija Rudolfa Brojsa protiv kancera sokovima od povrća, podrazumeva i sok od krompira. Istina, on je od pet vrsta povrća koje se koriste (ostala četiri su: cvekla, šargarepa, rotkva i celer)  zastupljen u  najmanjoj količini, ali je prisutan u toj grupi  izrazito lekovitog povrća.

Ovo lekovito dejstvo krompira danas već i stručnjaci oficijelne medicine prihvataju… A to što neko “dobije povišenu temperaturu” od konzumiranja sirovog krompira (najčešće se to radi namerno, u vojsci, npr.) jeste iz razloga čto se koristi nezdrav krompir, tj. već proklijao i pozeleneo.

No, averzija prema presnom krompiru nije svuda prisutna, pa tako postoje krajevi gde se normalno, bez straha, konzumira mešana salata u kojoj ima i svežeg , živog krompira!

Slična situacija je i sa plodovima zove. U narodu je uobičajeno, da se zreli, crni plodovi (grozdovi) zove smatraju otrovnim, i ne sakupljaju se, za razliku od cveta. Međutim, i plod zove (bobice) iako sadrže alkaloide, mogu se, (naravno u malim količinama) koristiti za spravljanje čaja, bez štetnih posledica.

Alkohol, takođe, koristi se u lečenju, ali nije svejedno popiti čašu dobrog vina i popiti litar ili više… U fitofarmaciji, 70 procentni farmaceutski alkohol (etanol) koristi se u spravljanju biljnih tinktura.

Suština je, dakle, U DOZIRANJUodnosno, količini. I kao što je već rečeno, i otrov je lek!

U medikofarmaciji, alkaloidi poput kinina,kokaina, morfijumai drugih, koriste se za spravljanje hemijskih lekova. Nevolja je kod takvih lekova što deluju previše agresivno na ljudsko tkivo i izazivaju oštećenje sluzokože organa i oštećenje tkiva. Ipak i takvi, kakvi jesu (eksperimentalni u velikoj meri) za obične ljude njihovo dejstvo jeste baš onako kakvo se i želi: brzo i “efikasno” , može se reći spektakularno. Po liniji manjeg otpora čovek voli prečice u životu, pa tako i u lečenju. Elegantnu kutijicu lako je nositi u džepu (neki, doduše nose i čitave kese) i, a nevolja, uzmeš pregrst čarobnih, šarenih pilula i problem “rešen”, bar do sledeće potrebe. Tako se život modernog čoveka, pretvorio u gutanje šarenih pilula koje smiruju akutnu situaciju, ali daleko od toga da leče. Proces bolesti se ispod hemijske “ploče” odvija i napreduje, i dođe dan kada takvi lekovi, više nemaju efekta , odnosno, kada njihovo dejstvo prestaje, a bolest uznapredovala.

Danas su hemijski lekovi u narodu postali pravi merkantilni “hit”, na granici sa religioznim obožavanjem, a farmaceutska industrija postala je najprofitabilnija od svih industrija!

No, sigurno je: nema trajnog i pravog izlečenja do lečenja biljem, odnosno presnom (živom) hranom. Voće, povrće,žitarice, uljarice, lekovito bilje, šumski plodovi (gljive i slično). Ovaj način lečenja ima hiljadugodišnju tradiciju i proveren je način kako povratiti zdravlje. Takvo lečenje jeste, istina, dugotrajno, ali je temeljito, i bolest zaista nestaje, a ne zataškava se.